Док се редају фигуре за нови „рамбује“, све док Зорана Михајловић седи у влади, Вучић неће имати јасан одговор на питање: шта бранимо.
1.
Оно чему сведочимо аксиом је српске политике од Милошевића до данас. То један један од оних конститутивних момената који то време увезује у јединствену политичку епоху, спречавајући Србију да напусти свој 20. век. Дакле, сваки срски лидер од раних 90-тих до данас у једном часу сретао се са својим „рамбујеом“. Наравно, „рамбује“ је колоквијалан назив за ону разделну тачку владавине кад лидер бира између сукоба који не може да добије и захтева који не може да испоручи. Пред том крупном историјском аномалијом, која се у политичком животу очитовала као нерешива загонетка, Милошевић је губио државу, Ђинђић је губио главу, а Коштуница само власт.
Ово што се после састанка са Хојтом Брајаном Јиом догађа Вучићу, истинабог, још није „рамбује“. Али јесте почетак редања фигура на табли за партију која ће добити управо такво име. Наравно, у тој партији Вучић ће вући црне фигуре, али то је најмање зло. Зато хајде да видимо поделу улога.
2.
После дугог избивања с табле на којој играју Американци, на позицији белог ловца, на „c“ пољу, поред краљице, поново је Чеда Јовановић. Кад Беба Поповић није ту, најмрачнија фигура петооктобарске Србије, Чеда је на таблу враћен управо захваљујући тој реткој особини иако је релативно доскоро његове људе на питање шта ће сад кад нису у парламенту, амбасадор Кирби слао код Радуловића. Точак је, међутим, кренуо уназад, Американци су, по навици, за савет питали Луцифера, а он није имао дилему. Тако је Чеда враћен на место мештра од прљавог притиска, улогу коју је имао у Коштуничино време. Пре пар недеља вратио се интервјуом Недељнику, у коме је Вучићу предвидео тешке дане – Амери ће, рекао је, кренути на њега – Вучића – ако им не испоручи захтев за признањем Космета. А и ако им испоручи.
Хојт Ји га је уврстио међу опозиционаре са којима се видео у Београду игноришући покушаје осталих да му објасне како Чеда није никаква опозиција. Глупаци, човек са толико прљавим рукама и тако чистом савешћу, може да буде и Рајнхард Хајдрих ако треба, а камоли јебени српски опозиционар.
И ето захвалног Чеде где, као у најбољим данима, прозива Русе да су из свог хуманитарног центра у Нишу организовали државне ударе у Црној Гори и Македонији. А Вучић је то, наравно, знао, каже Чеда, па је јасно да он није ту да наједи Русе. Он удара на Вучића, који још до данас није извагао сву штету коју је себи направио покушавајући да избегне много већу – да на Западу буде јавно прозван да је са Русима хтео да умлати Мила Ђукановића.
3.
Нисам очекивао да ће Американци тако брзо исцртати ролу Вука Јеремића, још мање да она неће бити много већа од Чедине. Дакле, лауфер на пољу „f“, поред краља, промовисан је на N1 као манипулатор дискредитујућом инсајдерском информацијом о Вучићевим преговорима у Вашингтону. Тамо, каже Вук, Американци нису пристали на српску понуду за поделу Космета, које ће, опет каже, Вучић, а ко би други, морати да изручи Тачију већ у марту, јер је тако договорено. Вешт каквим га је Бог дао, Вук има објашњење и за призор од уторка у коме Хојт Ји озбиљно удара на Вучића, који у тој тучи више личи на неког ко се задужио код зеленаша, него на страну у тврдом политичком договору. Елем, умирује нас Вук, све су то привиди, никаве туче није било, нико од Вучића није тражио да педалира Русе и призна Косово, него то он сам драми да би сакрио да су се српске судије на Космету његовом одлуком заклеле Тачију.
Тако ће у подели улога лауферима Чеда тући Вучића што не да Косово, док ће га Вук тући што га даје, посебно ако га стварно не буде дао, ако се разумемо. Отуд је Вукова улога вишеструко суптилнија од Чедине, макар по томе што ће, судећи по капацитету родољубаца којима се Вук окружио, их бити мало који ће уопште издржати да не екплодирају пре но што Вук њима уопште нанишани Вучића.
4.
Фигуру белог краља – важну али бескорисну – добила је Ана Брнабић, са којом се Хојт Ји видео после бродолома са Вучићем. Не верујем да Ана има представу шта је хтео од ње. Али Вучић је разумео, уосталом, то је и била порука за њега, а не за њу: увек могу да ти поцепам владу, ако већ не и да је окренем против тебе. Зато, гледај, краљица је, наравно, Зорана Михајловић. На њу, за свих ових пет година откад је на власти, нико из Хојт Јиеве опозиције није имао примедбе, по чему се јасно нацртала као лик који може да споји спаваче из Вучићеве странке са лидерима опозиције, редом пиона, који, гледајући је, сања да постане краљица. Ради се о жени пред чијим одсуством скрупула у политици чак и Чеда гаји извесно страхопоштовање; која промишља политику са мање дилема и питања од било кога у савременој Србији, будући да се води тиме за кога ради, а не тиме шта ради. (А кад смо већ код тога за кога ради, Зорана је уједно и јасан показатељ да у Србији, ако радиш за Амере, ни уз најбољу вољу не можеш носити жиг корупције.)
Више од свега тога, Зорана је модел целе једне политичке групације Вучићевих прозападних фанова, који су листом поскочили од среће пред дипломатским безобразлуком Хојта Јиа, надајући се да ће Вучић вратити на „прави пут“, од кога га деле само три ситнице: признање Космета, педала Русији и елиминација Додика. Савршено упућени у то колико та три момента Вучића коштају, и савршено равнодушни пред тим колико вреде, тешко је отети се поређењу те политичке легије са оном екипом варошких „ориђинала“ из филма Смрт господина Голуже. Они, баш као и они из филма Живка Николића, која, обожавајући Вучића/Голужу, стоје под његовим прозором еуфорично навијајући да учини судбоносни корак и – убије се. Али, ако се не убије – а после састанка са Хојт Јием има назнака да размишља и о томе – ти фанови претвориће се у његове острашћене мрзитеље. Вучићев проблем је у томе што је својевремено њима напунио државни апарат, држећи их као гаранцију свог „правог пута“ пред западним емисарима.
5.
И ту су негде, колико је то простор дозвољавао, наведени Вучићеви противници као и вероватан модел њиховог организовања. Невидљиви део овог леденог брега јесу они Вучићеви људи који би, у случају судара са Америма, били задужени да му држе страну. Не би био фер, доносити напречац генералну оцену, тек међу њима видим више будућих „дописника CNN из Сремске Митровице“ него типова који би се стварно тукли. Идемо редом.
Нема никакве сумње да ће Вучић учинити много тога да сукоб спречи или га бар успори. Зато је, претпостављам, после бурног уторка решио да ретерира, а у изјавама су ретерирали и Американци. Наравно, задатак Хојт Јиа је да у што је могуће већој тишини одржи инерцију америчке политике на Балкану, што је он чинио доста успешно, пре свега са Црном Гором и Македонијом. То ће рећи да Срби имају простора и да у дипломатској офанзиви у околини Доналда Трампа мотивишу за Србију оне који сумњају у исправност континуитета балканске политике. Ако и не успеју, остаје им да се потруде да их тај свет чује, а то ће рећи да гласно вриште, макар као у уторак, кад год типови попут Хојта Јиа дођу да им уврћу руку. Јер јединствене америчке политике по бројним питањима дуго још неће бити. Зато је важно да тамо где тријумфује инерција буду пронађеме контрасиле.
У савременом свету Американци немају ону моралну предност какву су имали 90-тих година, што значи да представљање српског проблема у свету данас није без изгледа. Наравно да бисмо могли напољу да говоримо о Србији, која се бори за свој суверенитет, најпре морамо о томе да говоримо код куће. А ту смо већ на пољу недвомислене спремности за одбрану.
6.
Шта хоћу да кажем? Ако је боравак Зоране Михајловић у влади до сада могао да се брани потребом да се води балансирана политика, она данас шаље потпуно другачију поруку. Наиме, она поручује да јој ни Вучић ни било ко не може ништа, она се упушта у безобразне полемике са Црквом, од којих би сваки политичар који је сам одговоан за воју судбину бежао као Чеда од крста. Речју, данас од Зоране Михајловић нема живље слике да Вучић не влада Србијом. Да се разумемо, ту се не ради о томе што је она прозападно настројена – не бих имао ништа против да уместо ње дође неко исто тако прозападно настројен – већ да је изашла из свих оквира политичке конвенције, после чега мора да буде смењена или да сама смени владара.
Добро је дакле што Вучић покушава да избегне отворени сукоб, али није добро што се не припрема за њега. Било би неправедно рећи да је Зорана извор свих зала која прате српску владу, тек, ради се о томе да њено остајање у седлу шаље вема рђаву слику о првој линији Вучићеве одбране, уносећи у њу озбиљног црва сумње. Ако је проблем сменити Зорану, можда је мањи проблем расписати изборе и то урадити суптилмније. Видећемо.
7.
Да се разумемо, овде није реч о промени српске спољне политике. Иако се не ради о српском избору између Запада и Истока, Хојт Ји је обрадовао и овдашње „прорусе“, који за Вучића имају веће захтеве и од правих Руса. И они би волели да се Вучић определи, али за Евроазијску унију, не схватајући да би и њега и Србију то данас убило исто колико и прихватање Хојт Јиевих захтева. Колико год није мудро у односу према Србији правити поређење између Американаца, који је непрестано уцењују, и Руса, који јој помажу – њихови фанови су из истог јајета. И једни и други би најрадије видели Србију која подиже руку на себе, прелазећи на „једну столицу“.
А ствари су једноставне: Србија на „две столице“ у преводу са змијског језика на језик политике зове се „суверена Србија“. Србија на једној столици брзо би схватила да је њен суверенитет остао на оној другој. Ваља бити поштен и рећи да нико од српских пријатеља нема проблем са Србијом на „две столице“, укључујући и оне који се често обухватају вештачким симетријама – Русију и Кину, на пример. Са две столице у завади су само они који јој добро не мисле или добро не раде.
ТУРСКИ ИСТОРИЧАРИ ПОТВРДИЛИ: Срби су победили у Косовском боју или је било нерешено!
Осим да је провери на изборима – и то већ овог децембра – Србија не би требало да мења политику „две столице“ будући да је то политика повратка суверенитета. Чак и кад Хојт Ји ретерира и каже да, ако баш хоће, Србија може да задржи две столице (али да се мане Косова), ваља знати једно: није „друга столица“ само Русија, то је и Косово, то је и Српска. А без „друге столице“ нема Србије.
Извор: standard.rs
