Исте оне земље које су поздрављале када су се Југославија и Совјетски Савез распали и инсистирале на “независном Косову“, сада кажу да је проглашење Каталоније неприхватљиво, а они су ти који су написали правила која Каталонци сада следе.
Када је каталонски парламент прогласио независност од Шпаније, Мадрид је одбио да то призна. Сада се свашта може догодити, од споразумног решења до неке врсте цивилног рата.
Француска, Британија и Немачка су иступиле против независности Каталоније и у корист шпанског територијалног интегитета.
Вашингтон, као и представници НАТО-а, чији је Шпанија члан, изјавили су да је “Проблем Каталоније домаћа ствар коју би требало решити у складу са уставним поретком Шпаније“.
Колико се то значајно разликује од 1999. године, када су све ове земље одлучиле да Косово није “домаћа ствар“ или “саставни део“ Србије, и учествовале у НАТО-овом илегалном, нелегитимном рату како би осигурали његово одвајање! Или 2008. године, када је привремена влада етничких Албанаца у тој окупираној српској покрајини прогласила независност, а све ове земље то одмах признале – и вршиле притисак на друге да исто то учине.
“Зашто су били толико непромишљени, подстакнути пролазним политичким разматрањима и њиховом жељом да задовоље свог великог брата у Вашингтону, пружајући безусловну подршку сецесији Косова, и тако изазивајући сличне процесе у другим регионима Европе и света?“, рекао је руски председник Владимир Путин у говору у клубу “Валдај” 19. октобра, истичући да су “у једном тренутку заправо поздравили распад неколико држава у Европи, не скривајући своју радост“.
Истина је: Исте те земље које су бодриле хаотичан распад Совјетског Савеза и Југославије, а онда се окренуле и инсистирале на интегритету њихових крхотина са истом жестином са којом сада заговарају интегритет и суверенитет Шпаније. Њихов став о сепаратизму није принципијалан, него опортунистичан.
У марту 1991-ве велика већина је (113 милиона, или 77 одсто) становника Совјетског Савеза гласала за очување. Упркос томе, у децембру те године је руски лидер Борис Јељцин, уз подршку САД-а, постигао договор са својим колегама у Минску и Кијеву (Беловешки споразум) да се распарча СССР дуж граница њихових република које су исцртали комунисти.
Иако такав споразум није постгнут у Југославији, где је покушај Хрватске да присвоји територије етничких Срба унутар њихових граница резултирао отвореним ратом, у јануару 1992. године, одбор европских адвоката је искористио пропаст СССР-а да прогласи “распад“ Југославије. Штавише, иако је Русија била призната као наследник СССР-а, Запад је одбио да исту љубазност прошири и на Србију и Црну Гору када се радило о Југославији, изјавивши да ће морати поново да се пријаве за признање, иако је њихова званична независност постојала и 40 година пре било какве Југославије. Такође, иако је Југославија била један од оснивача УН-а, њено чланство је укинуто.
Тврдоглаво инсистирање западних сила на произвољним границама које је исцртала југословенска комунистичка влада – њено једино наслеђе за које су се бринули да га очувају – подстакло је рат и злочине. Ипак, 1999-те, када је Вашингтон одлучио да уништи и последње остатке Југославије силом, правило о неприкосновеним границама република је нагло одбачено у корист онога “сила ми даје за право“, кад је НАТО окупирао део Србије и почео да га успоставља као одвојену етничку албанску државу.
Главни аргумент оних који су се залагали за независност је био тај да је Србија на неки начин “изгубила своје право“ на Косово, тиме што је наводно угњетавала и вршила геноцид над етничким Албанцима.
У марту 2004-те, неколико десетина хиљада Албанаца је дивљало широм покрајине током неколико дана, убијајући Србе и пљачкајући и спаљујући њихове домове и цркве. Већина мировних снага НАТО-а је учинила мало тога да би то спречили.
Адмирал НАТО-а је овај програм назвао “етничким чишћењем“, док је један званичник УН-а наводно то упоредио са “Кристалном ноћи“ из 1938-ме у нацистичкој Немачкој. Ипак, већина западних коментатора то није видело као да Албанци “губе своје право“ на присвајање – већ као доказ да је Косову потребна независност одмах!
То је постигнуто 2008-ме, у отвореном кршењу Резолуције УН-а 1244. САД, НАТО и већина ЕУ су то бодриле. Ипак, пет чланица ЕУ је одбило да се сложи са овом пародијом: Кипар, Грчка, Румунија, Словачка и Шпанија.
Иако је Шпанац, Хавијер Солана је председавао НАТО-овим илегалним ратом, а шпанска војска је касније служила као “мировна снага“ која је омогућавала Албанцима протеривање етничких Срба и других “непожељних“ са Косова, Мадрид је од тада остао чврст у одбијању да призна независност одметничке покрајине.
Србија је овај случај предала Међународном суду правде (ИЦЈ), тражећи, против Вашингтнових приговора, пресуду о проглашењу. 2010. године је ИЦЈ подржао присталице “косовске“ независности тако што је привремену владу у Приштини редефинисао као “представнике народа“ и закључио да их ништа у међународном праву не спречава да као такви прогласе независност. Судије које су се противиле томе су ово назвале површиним расуђивањем, са Абдулом Корома из Сијера Леонеа који је то назвао “правосудном преваром“.
Било је прекасно: Пандорина кутија је већ била отворена, међународни закон поништен и начињен неважећим зарад легитимизације НАТО-ове заплене земљишта.
У марту 2014-те, када је Крим гласао да се одвоји од америчког режима у Кијеву који је на власт доведен државним ударом – док их је руска војска штитила од неонацистичких насилника који су свако неслагање сузбијали ватром и крвљу – Вашингтон је галамио о “руској агресији“ и инсистирао на интегритету Украјине. Следили су Берлин, Лондон и Париз.
Покушавајући да тврди да је Косово било потпуно другачије – и то не само зато што су САД спонзорисале сепаратисте – председник Барак Обама је отворено лагао, тврдећи да је постојао одговарајући међународни референдум, који се никада није догодио, осим у његовој машти.
Вашингтон наставља да тврдоглаво инсистира на томе да је Косово било “јединствен случај“, чиме покушавају да нађу изговор за њихове очигледне илегалне поступке у Југославији – а касније и у Ираку, Либији и Сирији.
Не само да САД нападају кога хоће, већ њихови лидери говоре о “суверенитету” док шаљу разне заменике помоћника да застраше вазалне владе да постану послушне. Запад се може представљати као чувар међународног права и реда, али он је заправо империја хаоса. Тај хаос ће само резултирати са више Косова – данас у Каталонији, и Бог зна где сутра, док се стварни поредак не обнови.
Небојша Малић за РТ
Извор: Wебтрибуне.рс
