Бранислав Трифуновић је израстао у расног глумца, али у временима када је све, па и уметност којом се бави, обележено отровом политике.
Међутим, Бане као и његов брат Сергеј, нису се повукли у свет улога већ су изашли на црту том отрову: ако већ не могу да га врате назад у разбијену боцу, а оно бар да упозоре оне који би могли угазити у њега.
Бранислав то ради на свој начин, непристајањем на лудило којим смо окружени и не пропуштајући да га назове правим именом, ма колико га пропагандисти режима заодевали у заводљиве одоре и тако фалсификованог представљали као нешто нормално, пожељно и исправно.
Долазите са пробе представе, али прво смо се дохватили политике. О чему се ту ради, кад вас као глумца превасходно питам за овакве ствари уместо о представи на којој сте ангажовани?
– Ради се, с обе стране сцене, о „Урнебесној трагедији“. То је комад који је Душан Ковачевић написао крајем осамдесетих и у којем је предвидео и распад земље и људски распад. Ми данас поново постављамо ту представу у Атељеу 212 (премијера је 10. новембра), а живимо је ван позоришта. Ради се о томе да нам је политика ушла у све поре и избија из тостера, софе, из фрижидера…
Само не избија из главе?
– Можда је боље рећи никако да на прави начин уђе неким људима у главу. Тужно је да кад са пријатељима или познаницима почнеш да причаш шта се дешава, некако се не осећаш добро. Не осећаш се као човек и грађанин који живи достојан живот.
Помислите ли некад како би било боље и лакше да гледате своја глумачка посла, или би вам било теже? И сами кажете како вам се често учини како је то „лајање“ бесмислено и недовољно?
– Па јесте. Свима би нам било лакше када би нам држава, а пре свега политика дозволила да се бавимо искључиво својим послом и да реагујемо на неке обичне грађанске проблеме, а не да свакодневно будемо жртве њихових прљавих игара, послова, талова. Као да нас тестирају колико можемо да издржимо то њихово лудило. Да, било би лакше, али увек имам на уму одговор мог колеге Николе Ђуричка на слично питање: „Знате, друже, ја сам нешто и прочитао.“ То је најбољи одговор и кад мене питају шта ће ти то? Па, не могу да не реагујем, да не кажем, да ћутим. Као што свако од вас има право да коментарише, као што адвокати могу да се баве политиком и да буду чланови странке, могу лекари, професори, зашто не бисмо и ми глумци бар нешто рекли? Нисам члан ниједне странке нити ћу, вероватно, бити, али сматрам да ми је и као глумцу и као човеку који се бави људима и који је нешто читао – дужност да бар кажем кад видим да нешто не ваља.
Тај глас протеста некако најчешће и долази од глумаца или се само тако чини? Можда вас не узимају за озбиљно, па вас пуштају да галамите?
– Нема много глумаца који причају. Пребројте, па ћете видети. С друге стране, то што кажемо очигледно боли. Погледајте само колико је људи реаговало на онај Сергејев твит који је био можда мало прејак, али врло јасан и врло чист. Ко је све и како реаговао на тај твит. То су били рафали, од председника државе па до оног градоначелника Суботице који је свом страначком колеги претио бетонским ципелама. Хоћу да кажем, није им свеједно. Сад замислите кад би тридесетак глумаца говорило шта мисле.
Поменули смо топлог зеца који је прошао ваш брат Сергеј због твита и подршке Саши Јанковићу. Какве последице ви трпите?
– Мени су забрањивали представе, трудећи се да нас на тај начин ућуткају и егзистенцијално угрозе. „Доктор Нушић“ се не игра у Крушевцу, „Јулија Цезара“ смо јако тешко играли у неким градовима, нарочито у Крушевцу, где је господин Бата – Сантос Гашић све и свја, а чуо је да то нешто није у реду, па је забранио мени и Кокану Младеновићу да се тамо појављујемо са представом. Видимо да нам прислушкују телефоне, што ми није јасно јер немају шта да чују – не правим бомбе и не спремам терористички напад.
Нисте терориста, али нашли сте се у друштву оних које су режимски таблоиди прогласили рушитељима уставног поретка…
– Нисмо ми оптужени да смо рушили уставни поредак, него смо стављени испод наслова „Убијање Вучића“, што је много гора ствар. А на следећој страни су поређане наше слике уз текст како ЦИА, ФБИ, неки Американци, немам појма ко све, као рачунају на нас у акцији свргавања и убијања Вучића. Поднели смо тужбу јер смо желели да се утврди да ли смо ми то заиста или да ова друга страна која је те глупости пуштала по новинама и телевизији одговара за неистине и за то што су нам цртали мете на челу. Тужба је одбијена уз образложење да нема основа. Тиме нам је поручено да они могу да причају шта год хоће, а ми не можемо ни истину.
Је ли вас то понукало да „откажете послушност Соросу“ и објавите како сте „вратили последњу уплату“?
– Повукао сам уплату кад сам видео господина Вучића како се с њим грли и љуби.
Уплашили сте се да вас можда лично Вучић не плаћа?
– Не знам више ни ко ме плаћа. Невероватно је како се од тог сусрета све преокренуло и како људи овде имају памћење човечије рибице. До тог тренутка се причало о Соросовим олошима и плаћеницима, али кад се Вучић сусрео са Соросом, он је био најављен као филантроп и бизнисмен. И онда испада како се господин Вучић састао са филантропом, а ја сам плаћеник мрачног владара из сенке. Лудило.
Мора ли ово баш овако?
– Наравно да не мора. Они су изабрали лудило да би владали и успоставили га као систем. Али ја се упорно питам шта је с овим другим људима, шта је с нама свима који то гледамо. Питам се кад ће бити доста, кад ће та жаба да се скува, кад ћемо схватити да је ово прешло све границе и докле ћемо да статирамо у том њиховом игроказу. Имам утисак да је ово, опростићете, једно зајебавање читавог народа, без преседана у историји. Вучић је објединио све познате манипулативне методе, од Милошевића, преко Тадићевих демократа, па до сопствених изума.
Ипак, да не дајемо толики значај само политичкој вештини, једном сте добро приметили како Вучићем господари његов страх. Шта сте тачно мислили под тим?
– Плаше се да не падну. Јер, кад падну, све те варијанте, комбинације и болештине ће испливати. Отворила би се једна озбиљна Пандорина кутија и зато се они тако грчевито бране и због тога ћемо поново ући у ванредне парламентарне изборе да Вучић случајно не би изгубио Београд или неку општину. Напредњаци се до последње капи крви боре да под своју контролу ставе и последњу месну заједницу. У стању су да отимају посланике по мањим градовима, да их плаћају, уцењују, преводе у свој табор.
Један сте од оних који су дали подршку Саши Јанковићу и Покрету слободних грађана. Многи су у међувремену напустили тај покрет. Има ли нечег што је вас разочарало?
– Подржао јесам, али мислим да ми није место тамо. Разумем људе који су отишли, али и оне који су остали. Кад год сам некога подржавао, не улазећи у странку и не тражећи ништа, радио сам то само зато што сам знао ко је с оне друге стране. Чак и онда када сам подржавао Бориса Тадића знао сам да су они други – овакви. Можда сам се, након што је Тадић почео да залива тог ђавола, био разочарао, али из ове визуре гледано немам сумњу да сам био у праву што сам га подржао и био против зла. Увек ћу се борити против зла, како год се оно звало.
Бане Трифуновић је заједно са редитељем Милошем Пушићем ангажован на снимању документарног филма о Драгану Стојковићу Пиксију. Докле се стигло?
– Филм се снима, дуг је то процес. Били смо од Ниша до Кине, где смо га снимили на радном месту. Његова прича је фасцинантна јер је он, по мени, последњи романтичар југословенског фудбала и човек који је био осуђен на пропаст као играч, али је превазишао повреду, отишао у другу земљу и постао херој. Он у Јапану има своје бисте, булеваре, тргове и Јапанци га цене, а овде је био оптуживан. Тај човек је добио орден од јапанског цара, овде је то стављено испод тепиха како се, не дај боже, не би чуло да је Пиксија одликовао јапански суверен. Зато мислим да тај човек заслужује много више од овог нашег филма.Затукли смо ауторитете
– Мени је ненормално да мене и мог брата људи заустављају на улици и питају – а шта ће вам то, шта вам то треба? Дакле, ненормално је што реагујемо на ненормалност. Ми смо током свих ових година успели да обесмислимо све ауторитете и затучемо људе до чијег мишљења би нам могло бити стало. Немамо једног јединог човека чије ћемо мишљење поштовати. Сваки од тих ауторитета је скрајнут и уништен. Сваки, осим, по мени, академик Љубомир – Љуба Симовић, који је остао неукаљан и успео да издржи. Више нема ниједног интелектуалца иза кога ћемо сви заједно стати.
О споменику Ђинђићу
– Ђинђића смо убили кад је имао седам одсто подршке, а онда је одједном дошло пола милиона људи на сахрану. Проглашаван је шефом криминалне групе и мафије, био овакав и онакав, нападали су булевар са његовим именом. И ево сад хоће да му дигну споменик. Неприродно је да Ђинђићу споменик подиже неко ко је јавно признао да се напио кад је овај убијен. Мени је то гадно и бешчасно. Не причам о изгледу споменика, то ме не занима. Грозно ми је ко то ради и зашто ради. Гадно ми је наше пристајање на то.
Извор: nspm.rs
