Занимљиво је да су коментари на осталим порталима другачији од оних на друштвеним мрежама. Баш због тога мислим да је ово што се десило на друштвеним мрежама била једна добро осмишљена акција на коју су се многи упецали… Али, ако је тако, „акција“ је изведена маестрално, постигнуто је то да на друштвеним мрежама тема оспоравања будем ја, а не председник Србије, каже за „Блиц“ Бранкица Станковић, уредница „Инсајдера“, поводом реакција које су уследиле након интервјуа са председником Србије Александром Вучићем.
И поред свега што сте искусили у својој каријери, многи стичу утисак да вас је изненадила агресивна реакција дела људи на друштвеним мрежама чак и на саму најаву интервјуа. Да ли је тако?
НАЈТЕЖИ МОГУЋИ УДАРАЦ ЗА САД: Руске базе у америчком дворишту, на Куби и у Вијетнаму?
Одмах су кренуле стандардне теорије завере. Зашто баш сада, зашто ТВ „Прва“, зашто емисија не иде уживо. Прво смо се трудили да одговоримо на свако питање, а онда смо схватили да је то узалуд. Свако је унапред већ имао неку своју истину. А једина истина јесте да је интервју заказан јавно, на конференцији за новинаре која је била преношена уживо на разним телевизијама. Александар Вучић је, одговорајући на питање наше новинарке, рекао да не може на конференцији да одговара на њених додатних 10 питања и сам рекао: „Ево, доћи ћу у ‘Инсајдер’ и одговорићу на сва ваша питања“. То смо на нашем сајту и објавили истог дана. Када је термин потврђен, замолили смо да разговор урадимо у студију, а не у Председништву, јер смо планирали да интервју понудимо ТВ „Прва“, зато што је то телевизија са националном фреквенцијом, а циљ нам је да што више људи у Србији сазна да постоји „Инсајдер.нет“ јер многи не знају. Како да иде узиво? Ми смо продукција, а не телевизија. Емисија је названа „Инсајдер дебата“ само зато што смо ту сценографију имали спремну јер смо још пре неколико месеци одлучили да уведемо и нову емисију која ће се радити у нашој продукцији. Четрнаест година постоји емисија „Инсајдер“ и много пута до сада се дешавало да почну реакције и пре емитовања емисије, али овакву врсту хистерије до сада нисмо доживели.
Да ли смо дефинитивно постали друштво људи који прво реагују, па одгледају интервју? Који прво кликну да коментаришу, па тек онда прочитају текст?
Баш тако. И ту нема помоћи.
Како реагујете на оптужбе да сте „смекшали“ јер сте се неколико пута „смешкали“ у емисији, постали мање критични према власти?
Чекајте, раније када сам радила емисије уживо (2007. године, шест емисија) примедбе су биле: ужас, како је неваспитана, смеје се људима у лице без имало поштовања… Сада то није „смејање“ без поштовања, него је „смешкање“ са великим поштовањем. Шта да казем на то? Била сам у интервјуу онаква каква сам иначе. Природна. Сви који ме познају знају да је моја природна рекација ироничан осмех саговорнику у лице када мислим да не говори истину. Можда то није пристојно, али тако реагујем. И у овом разговору је било таквих ситуација. Некада сам повишеним тоном председнику Србије рекла да не говори истину, некада сам се само насмејала уз коментар да није тачно то што тврди. Уосталом, тај интервју постоји и сада, па свако може поново да погледа и да се сам у све ово увери. А што се тиче „оптужби“ да мање критикијумо власт, ево опет могу само да се насмејем. Ми не критикујемо, ми се бавимо откривањем злоупотреба, пропустима система. То је наш посао. Постоје емисије „Инсајдер без ограничења“, и на сајту Н1 и на нашем сајту, које су емитоване у овој сезони сваког уторка и теме су искључиво о овој власти, односно о одговорности ове власти. И пројекат „Београд на води“, и рушење у Херцеговачкој, и већи број подизвођача од километара путева који се граде… Уосталом, на „Инсајдер.нет“ свако може да се увери чиме се баве новинари редакције „Инсајдер“ сваког дана. И оно што је наше правило, нас не занима ко је на власти, нас занимају докази и чињенице за све што објавимо. Али, исто тако није тачно да ништа добро у овој држави није урађено док је СНС на власти. То је такође чињеница коју сам рекла и у разговору, јер мислим да је то поштено да се каже да није све црно-бело, као што је важно да у сваком тренутку поштено радите свој новинарски посао и да инсистирате на одговорности, ко год да је на власти.
Због чега мислите да неко има овакав утисак? „Нисам се потукла са председником државе, није поднео оставку и ова хајка је зато што би за многе од вас само то био „прави“ интервју“. Молим вас објасните.
Ово је твит који сам написала пре самог почетка емитовања интервјуа баш зато што је хистерија трајала и пре интервјуа… Било ми је јасно да многи од мене очекују управо то јер је Србија ужасно подељена. Таквој подели допринели су, пре свега, представници ове власти, јер су затворили било какав простор за разговор, за дебату, годинама износе оптужбе на рачун свих оних који не мисле као они, без могућности да им друга страна одговори, а та „друга страна“ временом је прихватила исту матрицу и направљена је оваква атмосфера. Од мене се ваљда очекивало да питања постављам тако што морам да покажем мржњу. Жао ми је, не мрзим никога, и мој посао није да мрзим, него да питам и да у сваком тренутку будем професионална и одговорна, а не политички острашћена. С једне стране, они који су против Вучића осуђивали су унапред интервју, а са друге стране, мој утисак је да је и председник Србије на снимање разговора дошао пун предрасуда, спреман за „обрачун“, јер сам ја новинар „опозиције“. Нисам му, наравно, дозволила да ме тако оптужује и, као што знате, рекао је у разговору: „Извините, нисам тако мислио“. Било је више од 30 људи у студију и сви могу да потврде да је буквално у минут пре почетка снимања стигао у студио, без икаквог простора за било какав разговор пре почетка снимања. Сео је за сто и рекао „имам 45 минута времена“, а претходно је са његовим кабинетом договорено сат времена. У старту ми је скратио 15 минута разговора!!! Наравно да сам почела да се убеђујем да не може тако, да имам пуно тема, али био је изричит у томе да мора да крене тад и тад. Као што сте могли да видите, у току емисије се продужавало време за разговор.
На Твитеру сте објавили и следеће ставове: „Још једном да изнервирам острашћене симпатизере и власти и опозиције. Инсајдер дебата је нова емисија и гости ће бити и једини и други“. Као и овај: „Драги ‘стручњаци’ све сте у праву.. ако можете да престанете да ми се обраћате лично јер ме мишљење острашћених не занима. Не губите време:)“ Шта је данас „острашћеност“ у Србији, а шта објективност?
Острашћеност је критика без аргумената, неутемељене оптужбе, замена теза која за једини циљ има дискредитацију. Објективност је критички и утемељен приступ било којој теми, али као таква у Србији постоји тек у траговима.
Да ли мислите да су сви ваши критичари овом поводом били острашћени? Да ли сте неке критике прихватили као разумне? Које?
Тон разликује разумне критике од острашћених коментара. И тако их и прихватам или одбацујем.
Има ли наде за наш јавни дијалог? Има ли шансе за разумну расправу и компромисе? Или се све свело на поделу на две агресивне стране које агресивно ботују? Све то имајући у виду, ваш следећи твит: „Занимљиво. Ботови и власти и опозиције вечерас имају исти задатак. ‘Доказати’ да је ‘Инсајдер’ Вучићев. Ми радимо наш посао због грађана, а ви?“
Ако судимо по хајци која је пратила интервју од најаве емисије до данас, наша јавна сцена је затрована, агресивна и без спремности за било какву врсту расправе. Све се своди на коначне судове у којима не постоји ни минимум услова за размену мишљења.
„Можда бих им свима била мање иритантна са сам мушко“
Да ли видите неке сличности са прашином која се подигла око интервјуа и оним сто се ових дана догодило Биљани Србљановић поводом споменика Зорану Ђинђићу?
Исти је ниво агресивности, теорија завера, стручњака опште праксе, и сличан ниво увреда.
Да ли мислите да све то има везе с тим што сте снажне, независне жене у оваквом друштву?
Не би требало да има, али ми смо и даље патријархално друштво које, без обзира на то што нам се жене налазе на неким од кључних функција у држави, привреди, култури… нисмо достигли степен поштовања и уважавања жена какав у демократским друштвима жене имају. Можда бих им свима била мање иритантна са сам мушко. Коментари типа „двоје су се тако смували“ заиста јесу мизогини и потпуно непримерени.
Да ли сматрате да је Вучић, како је неколико пута рекао, одговарао на сва питања?
Па, јесте одговарао на сва питања која сам поставила. Друго је питање да ли сам задовољна одговорима. Нисам. Постоје делови у којима сам могла даље да инсистирам на одговору, али једноставно није било времена. Секунде су у питању када одлучујете, док он одговара, да ли да пређете на другу тему или да наставите са питањима на исту тему, а да истовремено слушате шта вам саговорник говори. Није то нимало лако. Урадила сам више од 500 интервјуа за ових 14 година на разне теме и морам да казем да ми је ово био један јако тежак интервју. Неопходна је 100 одсто концентрација за разговор са оваквим саговорником. Овде је била додатно отежавајућа околност то што испред себе имате саговорника који сваки дан негде даје изјаве, често гостује на ТВ „Хепи“, „Пинку“, РТС-у, а да га малтене нико ништа конкретно не пита, осим пар новинара на конференцији за новинаре. Једини разговори у којима му је постављено више конкретних питања био је „Утисак недеље“ 2014. године и интервју који је радила Ирена Стевић пре две године на тему медија. Тема је миллион, а ви на располагању имате ограничено време за разговор.
На крају, да ли сте задовољни исходом? Шта је најбоље, а шта најгоре што је проистекло из интервјуа?
Наравно да сам задовољна, али мислим да је, у неким деловима, могло и боље. То сам и сама закључила пре било каквих коментара на друштвеним мрежама. Ипак, најважнија ми је била реакција 17 људи из редакције „Инсајдер“, јер сам се њихових критика највише плашила – они су људи који мисле својом главом, искрени, и свакодневно се сукобљавамо, чак и око формулације неке реченице да би било одговорно и најбоље на крају, а камоли око оваковог интервјуа. Друго, сви смо заједно припремали питања за разговор. Било ми је важно да они буду задовољни. Реакције свих оних гледалаца који ми прилазе на улици у ова два дана потпуно су другачије од оних који коментаришу на друштевним мрежама – они су одушевљени. Занимљиво је да су коментари на осталим порталима такође другачији од оних на друштвеним мрежама. Баш због тога мислим да је ово што се десило на друштвеним мрежама била једна добро осмишљена акција на коју су се многи упецали… Али, ако је тако, „акција“ је изведена маестрално, постигнуто је то да на друштвеним мрежама тема оспоравања будем ја, а не председник Србије. Није ми то проблем, важно ми је да је овим интервјуом отворен простор да неки други новинар, из неке друге редакције, следећи пут лакше закаже интервју са председником, јер је и сам обећао да ће у будућности чешће говорити за оне који „нису наклоњени влади“, да ће се заложити за то да и остали представници власти пристају на овакве интервјуе, да надлежне институције буду отвореније јер то је оно што је важно за наш посао. Морамо да имамо могућност да поставимо сва питања! Свакако мислим и да је председнику Србије Александру Вучићу ово био тежак разговор, шта год други мислисли, али је такав био мој утисак јер га заиста нико годинама није тим тоном питао било шта у неком интервјуу. Ниједан новинар му до сада није рекао „одакле вам идеја да не волимо ову државу ако постављамо питања“… Било ми је важно да се једноставно неке ствари поставе на своје место овим разговором, како бисмо у будућности могли нормално да радимо без етикете „страни плаћеници”, да не будемо суочени са лажима и оптужбама путем таблоида или ТВ „Пинк“ само зато што радимо свој посао… И мислим да је то највећа вредност овог интервјуа. На крају, нисам се такмичила са председникм Србије ко ће да победи – он или ја… То ми је бесмислено. Нисам ја политичар и интервју није исто што и избори. Наравно да ово није био двобој. Ово је било отварање пута за будуће интервјуе у којима ће, надам се, многи новинари без страха и аутоцензуре моћи да питају све што сматрају да је важно. Показала сам да је то могуће и да им се ништа неће десети ако поставе питања јер то је њихов посао.
Извор: Blic.rs
