Разлике, особито политичке, најчешће оптерећују оне на које се односе, посебно кад се два субјекта упоређују, па један доминира, а други, слабији, сагнуте главе, трпи ли, трпи – до предаје, или нестанка…
У бурној српској историји, и најстаријој и ближој, али и савременој, лако је уочити овакве разлике, с тим што се, и у епилогу, није могао уочити ни траг српског подаништва и сагињања главе пред насилницима и моћницима.
Тако је вековима било под Турцима, па у два велика светка рата, под Аустро-Угарима и Немцима, коначно и ракетним НАТО зликовцима, чији детаљи показују другу врсту разлика и између хоћеш и нећеш, можеш и не можеш, дајеш и отимаш, пристајеш и одбијаш, ћутиш и говориш…
Оне друге врсте разлика, ређе, али корисније, баш су се, ових дана, чешће уграђивале у политичке доживљаје Србије. Посебно се, тако, наметнуо покушај заказивања ванредних парламентарних избора, у истом, мартовском термину, са редовним изгласавањем власти у Београду.
У тај збир уграђене су и жеље Изетбеговићевог сина, Бакира, да би признао независност Косова, чак и претио са исламистичких позиција, па су бурно реаговали лидери Србије, жешће и јаче него против ружнијих тежих испада Македоније и Црне Горе које су признале лажну шиптарску државну творевину.
Уследила је, коначно, и игра са летећом вежбом, на српском небу, српских и америчких падобранаца, који су, иако то нису хтели, неке посматраче подстакли да обнове страхотна сећања на срамотно НАТО бомбардовање Србије у предзадњој години прошлог века – да се никоме и никад више не понови!
Американци и њихови сателити данас се према Србима понашају као да је бомбардовање било неизбежно, па као да нису убијали децу и цивиле где су се затекли, у кућама, на мостовима, улицама, пијацама… Разлике су такве и толике да се не могу сакрити, а подсећања могу свима и да користе!
Ове, поменуте збиље, натрпане у само десетак дана, а има их неупоредиво више сличних, кад се ставе под увеличавајуће читалачко стакло, продубљују унутрашње разлике које могу да буду у интересу Србије. Ево, само неких, појединачно и исцеђено – шта нуде:
Вучићеви најближи сарадници, из руководства и чланства Српске народне странке (СНС), Владе и Скупштине, данима су се гласно залагали за ванредне парламентарне изборе, заједно са редовним, београдским, касније заказаним за март 2018. Такав распоред би одговарао СНС, јер сигурно би напредњаци добили парламентарне изборе, а уз помоћ њиховог утицаја и београдске, а чак и да се на градским оклизну, пораз би био покривен победом на најважнијим, републичким.
Овакве анализе Вучић није оспоравао, али на њих није пристао – определио се за интерес Србије, а не своје партије.
Да је пристао на истовремене изборе, разна оптерећења Србије не би била мала. Финансијски трошкови за републичке изборе не би могли да зауставе, али би опасно угрозили опоравак државе, баш у тренутку кад је почела фискална стабилност. Пошто све важне активности стају у предизборно и изборно време, сигурно је да би и у Србији били заустављени важни политички послови, пре свих они најважнији – везани за Космет.
Унутрашњи дијалог, смишљен да у њему учествују сви, већ се разгранао, обновљен је притисак на Приштину да формира ЗСО, да се крене са обновом београдско-приштинских разговора.
Посебно је важно што су неке афричке земље почеле да отказују претходна признања независности албанског Косова, што је изазвало нервозу међу приштински властодршцима.
Убрзавају се и послови приближавања Европској унији – за учлањење је одређен рок 2025, али се ових дана чуло у врху ЕУ да се тај термин може померити унапред, што није уобичајена политичка фраза. Можда су ове погодности И резултат појачане активности српске дипломатије, убедљивост неутралности дипломатије између Истока и Запада, али и почетка расплета каталонске кризе у Шпанији, која је потврдила грешке Запада у целини косметске кризе.
На Главном одбору Вучићеве СНС разлике су истрошене под утицајем аргумената који су истакли интересе Србије, што је владајућу партију преобратило на исту страну – онакву за какву се данима залагао председник Вучић. Показало се чак и да је поклапање партијског са интересом државе Србије највише користило управо партији. Толико чак да се готово уопште не сумња да ће добити и београдске изборе!
Таква виђења истакла је и главна коалициона, СПС, особито у спољној политици, чијим министарством руководи Ивица Дачић. Видело се то и у другим збивањима.
Навикли на ударе са Запада, посебно, и ових дана, Велике Британије, комшилука, та упадања смо често запостављали. Нови се удар није, међутим, могао толерисати.
Долетео је изблиза – од Изетбговићевог сина Бакира. У једном интервјуу је истакао жељу да призна независност Косова.
Грунула је српска одбрана, па јурнула у напад, као никад. Опет је Вучић у почетку ћутао, али су зато његови сарадници били с правом изузетно оштри, чиме је израсли син још више растао. Прејако за сина који ни формално, ни суштински нема ни снаге, ни права да учини то што би учинио.
Поређење је, зато, било неизбежно.
Прво сећање је подсетило да су теже биле подвале из Цане Гора и Македоније, које су, не трепћући, признале независно Косово, а после су гласале и да уђе у Унеско! Гест, веровало се, најближих српских суседа, историјски и свакако, био је више од – срамоте. Одговор Србије био је, најблаже речено, неадекватан – чак се и сада за међусобне односе употребљавају придеви о блискости и пријатељству држава, што се можда може рећи само за народе, не и власти. Посета Београду, пре неки дан, премијера Заева такву обману је потврдила исто као и лидера Црне Горе.
Сарадња је, наравно, потребна, пожељна и неминовна, важна и билатерално и шире. Нико, нормалан, не може бити против сарадње са Америком. Ни са Албанијом – јуче је тамо, испод Проклетија, било двеста наших повезивача економских интереса са Албанцима, а да ли са пријатељима?
Можемо ли називати пријатељима оне који су по Србији посејали уранијумске бомбе од којих и сада, отровани и заражени – умиру. Ето, наш народ и сада пати од америчких бомби – трују га. Зар пријатељи не би требало да, после готово две деценије, уклоне те отровне бомбе..
Ето, ту се показују нескривене разлике – да подсете и опомену, да се не заборави ко је, а ко није пријатељ. Разлике, зато, и користе!
Извор: Fakti.org
