Фалсификовање српске историје организовао је Ватикан дописивањем дела Константина Порфирогенита у 17. веку, али је истиниту књигу “Краљевство Словена” Марва Орбина, коју је без првих 244 страна издала Српска књижевна задруга, цензурисао Добрица Ћосић
Име др Јована Деретића у свету се веже за девет књига које је објавио о коренима Срба, зато што су су оне инспирисале неке научнике да посумњају у уџбенике историје, а археологе и лингвисте да дешифрују етрурско и винчанско писмо помоћу записа нађених на праисторијским археолошким локалитетима у Винчи и Лепенском Виру.
Његово је дело рехабилитовало и поједине српске историчаре из 19. века (Панта Срећковић, Милош Милојевић, Сима Поп Лукин), чији је рад потцењиван и проглашаван романтичарским. Али, ни његов живот није био мање мистериозан и узбудљив. Животни мото, да трага за истином и истовремено остане патриота, водио га је читаву деценију по Француској где је упознао Краља Петра, а онда још две деценије по Америци где је био председник Краљевске српске владе коју је организовао Стејт Департмант. Данас, у 69. години, др Деретић не одустаје од борбе да оно што су многи “велики” Срби током претходна два века покварили и пропустили, поправи и надокнади.
* Нашој јавности сте познати по тврдњи да је на Берлинском конгресу договорено да се измисле Јужни Словени само да би се фалсификовала античка и средњовековна српска историја и распарчао Балкан. Да ли мислите да је недавно проглашење независног Косова, наставак те идеје и покушај да се Срби врате у границе одређене закључцима са Берлинског конгреса 1878. године?
*Косово је само почетак дробљења држава преко регионализације Европске Уније коју је испланирала Немачка
*У извештајима ЦИА писало је да је наоружавање Туђманових усташа финансирано из Србије преко Дафимент банке
*Милошевић је Руцкоју и Хазбулатову послао 22 милиона марака за рушење Јељцина и враћање комуниста на власт
*У ЦИА постоје документа да је Тито био пољски Јеврејин, рођен у Америци, у Бруклину, и да му је право име Валтер Вајс
У миленијумима дугој српској историји никада није постојало робовласничко друштво
*Руси су Срби који су отишли с Балкана
*Свети Петар је прво организовао цркву у Србији па онда у Риму
*Прва отаџбина Срба у списима је Свето седморечје, део између река Дунав, Драва, Сава, Дрина, Морава, Тамиш и Тиса, а центар је био Београд, простор где су сада Винча и Бањица
*Паралела између винчанског и етрурског писма показала је да су то иста писма
*Срби су имали Архиепископију од 49. године
– Тако је. Иза тога стоји Ватикан који је иначе био иницијатор фалсификовања античке историје Срба, и амбиције Немачке. Пре неколико дана дошли су код нас неки Чеси, донели силну литературу и кукају – кажу Немачка преко Европске уније хоће да реализује циљеве које ратовима није могла. Преко новог Устава Европе мисле да ће узети Чесима Судете, нама Косово и Војводину. Све се гласније буне и друге државе, јер знају да већ деценијама постоји план распарчавања и Француске, Шпаније, Италије… Свих сем Немачке. Косово је, дакле, само почетак дробљења држава преко те регионализације Европске Уније.
* Да ли сте ви очекивали да ће Србија проћи овако лоше као у овим последњим ратовима?
– У почетку нисам. Али, када сам добио увид у документа америчке обавештајне службе, ЦИА, наслутио сам шта ће се десити. Главни кривац за овакву судбину Србије је Слободан Милошевић. Он је издао Србију, борећи се да задржи своју фотељу.
* Како сте успели да дођете до докумената ЦИА?
– Био сам председник Краљевске владе у егзилу, у Америци, четири године, од 1992. до 1996. То је била влада престолонаследника принца Александра, коју је формирао Стејт Департмент Сједињених Америчких Држава (САД), иако је он боравио у Лондону. Почасни амбасадор био је Хили, амерички генерал у пензији, који ми је као преседнику владе редовно прослеђивао информације шта се дешава у Србији. Тако сам имао увид у неке извештаје америчке обавештајне службе, која је на терену бивше СФР Југославије, захваћене ратом, радила перфектно.
* Шта је то у извештајима ЦИА на основу чега Милошевића проглашавате главним кривцем?
– Пре свега, податак да је наоружавање Туђманових усташа финансирано из Србије, преко Дафимент банке. То није било могуће без одобрења Милошевића. Зна се да је Дафина радила по налогу гувернера Народне банке СР Југославије и да је и у Хрватској имала своје експозитуре.
– Сем тога ЦИА је прикупила податке да су Сарајево Срби могли да узму кад год су хтели. Један амерички официр ми је рекао: “Кажи тим својим Србима да или узму ово све, или да оду. Ову трагедију свет више не може да гледа”. Показао ми је тачно небрањен терен, где је Милошевић могао да преузме град, али није желео. Слично је било и са Бихаћем, који су Срби у потпуности заузели. На једном америчком снимку види се како су Муслимани, низ целу главну улицу, разапели беле чаршаве у знак предаје. Тада су ми дали да чујем и прислушкиван разговор између Ратка Младића који је био у Бихаћу и Радована Караџића на Палама. Свађа, псовање, пљување… и Караџић, на крају, наређује да се Срби повуку из Бихаћа. Знате зашто? Јер су Караџић и Крајишници снабдевали Дудаковићеве муџахедане муницијом и горивом, и наплаћивали им то баснословно.
* Да ли се ту и Слободан Милошевић нешто питао?
– Милошевић је прво радио за Американце и средином осамдесетих година, боравио је у САД, наводно, срео са Дејвидом Рокфелером. Али, тамо се није бавио економијом већ искључиво политиком. Кад се вратио у Србију, имао је сву њихову подршку, заиграо је кобајаги на карту српског национализма, са оним “Нико не сме да вас бије” и с фразама: другови и другарице. Био је производ Титовог режима и постојао је план да он заузме његово место. То је била погрешна процена Американаца. Испоставило се да Милошевић ни на једном месту није одбранио ниједан интерес Србије. А није ни испунио америчке захтеве да реформише друштво, дозволи демократске изборе, пређе на тржишну економију, дозволи улаз иностраног капитала и приватизује државна предузећа.
* Зашто се Милошевић отргао Американцима?
– Мени је лично послао поруку да он наводно жели да изгради српски социјализам. Држао је петокраку чак и у време кад су тај симбол скинули у Кремљу. Али, главни разлог било је његово мешање у политику Русије. Кад се Јељцињ борио са Руцкојем и Хазбулатовим, Милошевић је Јељциновим противницима послао 22 милиона марака помоћи, да врате коминизам. Американци су за то сазнали и отписали га.
– Иначе је могао бити цар Балкана. Са подршком коју је имао из Америке могао је да постави границу Србије на сред Илице у Загребу. Међутим, од његове политике су профитирали само мали народи који су хиљадама година чекали да добију своје државе. Зато су неки хрватски историчари и рекли да би споменик Бана Јелачића на тргу у Загребу требало заменити кипом Милошевића. Све је урадио да наши непријатељи потпуно распарчају Србију.
* Али шта је онда био циљ Картерове мисије у Босни, коју је послао амерички председник Клинтон?
– Картерова мисија је кренула пошто сам ја послао Меморандум Ворену Кристоферу. Рекли су да је тај план о подели Босне права ствар. Ипак, спис је чекао у фиоци све до Клинтонове одлуке. Он је у мисију за остварење тог Меморандума послао Џимија Картера са задатком да уреди све како би 72 одсто територије Босне и Херцеговине припало Републици Српској, а да се на преосталих 28 одсто, Муслиманима и католицима организују кантони. Носилац државности и реформа друштва и привреде требало је да буде Република Српска.
Али, Милошевићу ништа од тога није одговарало због његовог незаситог личног богаћења шверцом. Зато је хтео да рат што дуже траје.
* Да ли су се због тога сукобили Милошевић и Караџић?
– Да. Милошевић се бојао да Караџић не направи сепаратни уговор са Американцима. И није му требало много да убеди и Караџића да одустане од Картеровог плана. И Радован је волео паре. На столовима београдских и белосветских коцкарница бацио је стотине хиљада марака, док је обичан свет по Босни гинуо у рововима. Американци су, на крају, прихватили сугестије из Европе, пре свега из Немачке, да се Срби најстрожије казне као непослушни.
* Српска краљевска влада није могла да помогне?
– Не. Американци су ту владу и формирали у нади да престолонаследника Карађорђевића, принца Александра, мало одвоје од утицаја Британаца. Али, то је ишло тешко. Енглези нису желели да Американци воде главну реч. Под њиховим утицајем, Принц је касније чак и избегавао контакте са мном.
* Како је Стејт Департмент одлучио да баш вас постави за председника Српске краљевске владе?
– Била је то одлука двадесетак њихових конгресмена. Американци су познавали мој дотадашњи рад, имали су синопсисе мојих књига и новинских текстова које сам објављивао у Француској, али и ангажовање у Америци, у коју сам се доселио 1981. године као новинар, са интелектуалном визом. Позвали су ме да будем главни уредник “Американског Србобрана”. Целокупни мој опус послали су стручњацима на разним америчким универзитетима да га процене. Тада су ми и дали документ којим ме власти државе Илиноис именују за почасног српског конзула. Такво звање је имао још само Михајло Пупин. Оно је додуше тек слово на папиру, али кад су почели да праве планове за Балкан и формирали Краљевску владу, претпостављам да је и то утицало да ми понуде место председника. Прво сам одбијао, јер нисам имао потпуно разумевање са престолонаследником Александром у Лондону. Али када су они рекли да ће увек пре поштовати моје одлуке и да ме ангажују због мојих контакта са његовим оцем Краљем Петром, због мог аристократског порекла, мог научног рада, разборитости и угледа међу српском дијаспорам, пристао сам. Уосталом и до тада сам се ангажовао на акцијама које су Срби у иностранству организовали – био сам на челу Фонда Светог Саве у Америци и Канади, па у удружењима попут Српског националног савета, Српске националне одбране…
* Ко су били чланови Краљевске владе?
– Угледни Срби, неколико референата, један Србин професор на тамошњем универзитету и други пуковник у америчкој војсци.
* Је ли влада имала сукоб с Престолонаследником?
– Више пута, јер је Александар у својим наступима у јавности радо користио и омиљене непријатељске фразе против Срба. Током једне конференције у Детроиту, говорио је о Србији као да је портпарол НАТО-а. Не само да се није посаветовао са мном око тог говора, већ ми није ни рекао да одлази у Детроит. Сазнао сам за то тек увече, кад су ме позвали тамошњи Срби. Кад су ми послали снимак ужаснуо сам се Принчевим говором. Као, уосталом, и амерички конгресмени, који су били на страни Србије. Тада су га се мислим, потпуно одрекли.
* Александар вас је разочарао, али сте били одушевљени његовим оцем, краљем Петром. Кад сте и како упознали Краља?
– Незадовољан Титовом Југославијом, његовом диктатуром, тероризмом и антисрпским ставом, отишао сам још као студент, 1963. године, у Париз. На црно, без пасоша у 23. години. Ноћу сам прешао границу са Италијом, па сам онда код Вентимиља, преко планина, ушао у Француску.
– У Ници сам, по препоруци из Београда, отишао код краљевог ађутанта генерала Тоше Милићевића. Кад сам му рекао да ми је отац Илија Деретић из Ораховца, сетио се да су њих двојица заједно били на Солунском фронту и да је братство Деретића имало 37 добровољаца. Примио ме је код њега у скроман стан на Променаде Зангле, и већ сутрадан ме одвео код покојног краља Петра у Монако, у Хотел д’ Пари. Тамо је живео, пошто га је супруга Александра већ била напустила. После неколико сати разговора, схватио је да нисам шпијун УДБ-е. Убрзо је за мене дао гаранцију па сам добио политички азил у Француској.
* Сећате се првог сусрета и утисака о Краљу?
– Чим смо ушли Петар је приметио да ми је кошуља прљава и рекао је својој собарици да ми донесе чисту, да се пресвучем. Онда смо дуго разговарали. Причао ми је како живи скромно, издржавао га је Клуб Карађорђе који су формирали бивши југословенски краљевски официри. Они су и ишколовали принца Александра.
* Да ли му је у Монаку помагао и принц Реније?
– Тако је писала светска штампа, он сам ми о томе није причао.
* Штампа је писала и да је Краљ пијанчио по Европи?
– Није пијанчио, али би, кад је тужан, попио неки виски. И од два пића би се напио. Петар није био бахат, већ хуман и демократичан. Камо среће да је он водио државу.
* Да ли је имао неке планове за повратак на трон?
– Не. Био је изричит у ставу да би се вратио само ако би га народ хтео. И дубоко је веровао је да ће се Титова држава распасти, да та идеологија не може дуго да траје. Више пута смо о томе причали и кад је долазио у Париз, где је одседао у хотелу Риц. Кад смо се последњи пут видели донео ми је неку брошуру о Крађорђевићима и молио ме да то поделим. Тада су ме агенти УДБ-е на улици сликали са тим “издајничким материјалом” и прогласили ме овде за непријатеља државе и народа. Добио сам пет година забране да ступим на тло Југославије.
* С ким се Краљ виђао и дружио?
– Углавном с нашим избеглим официрима. С њим су често били пуковник Веља Пилетић, четнички командант, адвокат из Скопља Стева Тривунац, вођа радикала, Јова Бркић с Космета, његов саветник којег су касније, седамдесетих година, у Паризу убили Шиптари, јер је поседовао документацију о шиптарским злочинима у Другом светском рату.
* Да ли је причао о принцу Павлу? Да ли се виђао са њим?
– То не знам. Најчешће смо причали о домовини. Питао ме је шта се ради у Србији, о чему размишља омладина. Рекао сам му да му се у Београду замера што је позвао равногорце да се придруже Титу. А он ми је онда испричао како је све то лаж и да је чак и говор који је 27. марта објављен на радију није био његов, већ га је имитирао његов официр Јаков Јововић.
* Краљ је знао ко је организовао ту заверу против њега?
– Рекао ми је да су га на све наговорили Енглези, пре свих Черчил. Да је био жртва околности и интереса виших сила. – Женидбу са Александром му је наместио британски Интелиџнт сервис, да би га држали под контролом. Била је то нека врста паралелне контроле. Наши министри који су избегли са Краљем, Слободан Јовановић и други, нису се ништа питали. О његовој судбини, сматрао је, одлучио је тајни уговор потписан између Черчила и Папе Пија XИИ. Тврдио је да је тада договорено да се доведе Тито јер он неће дозволити да се говори о усташким злочинима и да се за њих оптужује римокатоличка црква. Због тога се 1944. године Тито и лично срео са Папом. Петар ми је рекао и да је Тито перфектно знао енглески и да је на разговору с Черчилом удаљио преводиоца Олгу Хумо. Касније, у Амерци, у то сам се и сам уверио. Показали су ми доказе да је Тито био пољски Јеврејин, рођен у Америци, у Бруклину, и да му је право име Валтер Вајс.
* Било је тврдњи да је Краљ желео да се извуче из Черчилове замке, да побегне?
– Причао ми је о томе. Желео је да дође до Драже Михајловића и придружи се равногорском покрету. Пошто је Краљ био изврстан пилот, 1942. године је планирао да авионом надлети Србију и спусти се падобраном на Равну Гору. Али министри у избеглиштву му то нису дозволили док пре њега, то не испроба неко други. И били су у праву. Добровољац ког су послали, погинуо је у тој мисији. Британци су га оборили изнад Средоземног мора. Још се тада, дакле, правио план да Срби из Другог светског рата не изађу као победници. Краљ је то знао али није ништа могао да промени. Једном приликом ми је рекао да не би желео ни да српски пас буде принуђен да стави шапу на Енглеско острво.
* Антисрпска завера је, дакле, била јака још почетком Другог светског рата?
– Да. Најбоља илустрација за то је судбина Боре Мирковића, који је организовао пуч 27. марта. Његов брат је седамесетих година, пошто је из Јужне Африке дошао у Француску, био мој гост. Тада ми је испричао трагедију коју су Енглези припремили Бори. Његовог су сина послали на курс обавештајне службе Интелиџент сервиса у Палестини. Једном приликом је дошао неки високи официр из Лондона и рекао пред целим пуком да је ратни циљ на Балкану да се Србима сломи кичма. Момак је одмах напустио курс и вратио се код оца да му се пожали. Британци су то наравно сазнали па су Бору послали у Уганду да регрутује црнце. Касније су целу ту породицу страшно шиканирали. Има много оваквих драма које су за српску емиграцију режиране у Британији.
* Али српска емиграција је зато уживала велику подршку у Француској? Прича се да су сви добијали уточиште код извесне Даре Боксерке. Да ли сте је и ви познавали?
– Како да не. То је била власница кафане на Сент Мишелу. Једна мало офуцана дама, али велики српски патриота. Дошла је у Париз пре Другог светског рата, такмичила се тамо у рингу, учествовала на коњским тркама, држала кафану… Али је касније била помагала тамошњи покрет Отпора, Франс либер. Крила је деголисте у својим апартманима, па су њене везе са француским властима и касније биле тако јаке, да је могла да помаже српске емигранте.
– На зиду њеног ресторана били су портрети свих четничких команданата и свако ко би рекао нешто против њих, или против Срба, наглавачке би летео напоље. Није се устручавала да и сама буде избацивач, или да некога нокаутира.
* Она је преко те кафане контролисала целокупну српску емиграцију у Паризу?
– Дефинитивно да је оно што је она знала – знала и француска полиција. Али, и обрнуто. Они су отворено долазили код ње. И ја сам више пута био сведок томе.
* У то време у Паризу је постојала организација Равногораца?
– Она је тада била легална у Паризу. Де Гол и Дража Михајловић, нису били другови из војне академије “Сен Сир”, како се прича, већ добри пријатељи са курса о ратовању Еколе ла Гер. Де Гол је и иначе ценио Србе и ми смо у Француској током његове власти имали велики углед. Помагао је равногорце и никада није опростио Титу убиство Драже. Тамо се јавно говорило да је одбио да се види с њим чак и кад је Тито преко Француске путовао за Америку. Послао је отправника министарства спољних послова, да му пожели срећан пут. Није га чак удостојио ни пажњом министра.
* Да ли сте ви знали да постоје групе које су покушавале да убију Тита?
– Било је ту свега али ја ипак мислим да су многи од њих били дупли шпијуни. Титу ни длака с главе није зафалила, а УДБ -а је убила више од сто Срба у иностранству само зато што су критиковали комунизам. Тако је страдало и десетак мојих пријатеља. Бошковић у Белгији, Благојевић у Бриселу, Чубриловић у Шведској, Лончарић у Паризу и Томовић у Чикагу.
* Колале су гласине да сте и ви радили за УДБ-у?
– Неистините приче. Штавише, преживео сам три атентата које су ми удбаши спремили. У Паризу су пуцали на мене 1964. године, док сам с пријатељем излазио из ресторана. Сва три метка су се зарила у зид изнад моје главе. У Лиону су ми спремили заседу у дворишту моје куће 1969. године. Спасао ме колега Француз који ме довезао. Брзо ме увукао назад у ауто, па су онда пуцали за нама улицом. У Ници су пробали да ме убију усред дана, на тераси хотела пуној гостију. Било је то 1979. УДБ-а је тамо слала робијаше за те послове. Нисам сазнао ко су била прва двојица атентатора, али је трећи сигурно био Шиптар. То су посведочили очевици који су га чули кад је на албанском псовао пошто му се заглавио пиштољ.
* До када сте били непожељни у Србији?
– Кад год сам се распитивао да ли могу да се вратим, рекли би ми отворено да ће ме, ако пређем југословенску границу, ухапсити и бацити на доживотну робију. Страшно су им сметале моје књиге, пре свега два тома Историје Срба и моји новински чланци у којима сам критиковао Тита.
– Вратио сам се тек 1997. године. Па ни тада нисам био сигуран. Чим сам стигао, разлупали су ми аутомобил, који сам довезао из Америке. Следеће године сам се кандидовао против Милошевића на изборима, али нисам успео да помогнем Србији, јер нисам добио финансијску помоћ.
* Шта сте као интелектуалац највише замерали српском друштву у време Тита?
– Комунизам, али и српски режими у другим периодима историје, проглашавали су неке ауторитете и стављали граничнике научницима. Ја сам одувек знао да је то немогућа мисија, да сваки човек свакодневно сазнаје нове ствари, размишља о контрадикторностима и мучи га шта је истина.
– Ја сам се са тим дилемама сусрео још у мом родном Требињу, током детињства. Захваљујући мом стрицу који ме васпитавао, јер сам рано остао без оца, дошао сам до списа које је оставио мој деда. Он је био кнез и имао пуне сандука жалби којима су тамошњи сељаци од њега тражили помоћ. Читао сам свашта – примера ради писмо у коме се један човек жали на зеца који му је појео купус, други на брата јер га изгладњује тако што му отме кашику и баци је у прашину. О свему томе причао сам са стрицем и он ми је једном приликом показао грб који је стајао на зиду наше куће. Неки жути круг с нешто мало вињета около. Рекао ми је да он потиче још из доба Римљана и да је наша породица ту од памтивека. “Где год заријеш мотику”, понављао је, “наћи ћеш неки комад њихове грнчарије”. Нешто касније, кад су нам у школи рекли да ми потичемо од Старих Словена који су на Балканско полуострво дошли у седмом веку, увидео сам да се ту нешто не уклапа. Да неко лаже.
* Шта сте закључили?
– Убрзо сам схватио да постоје две историје – једна коју заступају они који су на власти и друга коју знају људи и преносе је поколењима. Почео сам да сумњам у историју записану у школским уџбеницима. У средњој школи сам питао професора где су нестала сва та племена, Илири, Трачани Дачани. Они су имали градове, устројство друштва, војску, писмо…Да ли су ти староседеоци једног дана устали и одселили се уступивши територију дошљацима, Словенима. Како је било могуће да није остао бар неки запис о борбама између њих. Професор није могао да ми одговори. Тада сам решио да се бавим иасторијом. Али кад сам узео скрипте са катедре за историју на Београдском универзитету, схватио сам да ни ту нећу наћи истину. По њу сам, испоставило се, морао у Француску. Прво сам завршио њихов технички факултет да брзо нађем посао, и потом сам радио поподне да би преподне студирао историју и похађао курсева за латински и старогрчки. Желео сам да у тамошњим, добро опремљеним библиотекама и архивама, истражим списе из античког периода, који у ти време нису били преведени нинаједан језик. Да пронађем ту рупу коју сам још као средњошколац пронашао у српској историји. Поставио сам себи за циљ да оборим лажи о мом народу и да сазнам ко их је, и због чега, пласирао као чињенице.
* Сличним трагањем у исто време бавила се и др Олга Луковић-Пјановић. Познавали сте је?
– Упознали смо се и помало заједно истраживали, све док ме париска полиција, на захтев југословенске амбасаде, није протерала у Лион. Олга је дошла из Загреба. Била је удата за неког усташу Клајића, професора лингвистике у време Анте Павелића. После Другог светског рата, да би маскирао своје опредељења, оженио се Српкињом, а, кад је опасност прошла, развео се од ње. Олга је завршила класичну филологију, а онда је успела да добије стипендију за докторат у Паризу. На мене је налетела у Националној библиотеци, где је иначе могао да истражује само онај ко је имао потврду из неке институције, с факултета. Олга је морала да полаже прво одређени “ДА” докторат да би као странац стекла право да докторира. Увидео сам да је била под утицајем Клајића, санскритисте, који је Србију везивао за Индију. Покушао сам да је разуверим и укажем јој на истину. Она је прво била љута али ме је на крају послушала и уместо о Софоклу, припремила је тезу о Дики, грчком божанству правде чије и само име доказују да су антички Грци били Срби. Олга се сетила како јој је дека тепао “Дико моја” и кренула у даље истраживање. Тако је на Сорбону, кроз докторат потврдила тезу да је Дика српска реч. Како ми је причала, док су јој давали диплому нагласили су да се са њом не слажу. Она се касније обратила медијима и преко штампе осула паљбу на француске интелектуалце због нетолеранције према новим историјским закључцима. Касније се запослила у некој библиотеци али је писала књиге. Једну је насловила цитатом Лаоника Халкокондила, витантијског историчара из 14. века… Али није га ставила под наводнике па је критикована као да је то њена мисао.
* Њу су, као и вас, многи српски академици дочекивали на “нож”. Шегаче се да је мото ваших дела: “Срби, па амебе”
– Олга је, на жалост, умрла усамљена у старачком дому на Бежанијској коси мада су ретки научници међу Србима који су јој били равни. Али историчара с наших простора одавно имају навику да дају свој суд и пре него што саслушају туђе мишљење.
* Вама, пре свега, замерају тврдњу да је историја Срба фалсификована, а праисторија избрисана. Ко је и зашто прикривао и преправљао чињенице?
– Српску праисторију су избрисали у 17. веку помоћу дописивања списа цара Константина Порфирогенита из десетог века. Истина је да постоји један његов спис “О церемонијама и о темама”, али не, како се већ 300 година тврди и спис “О народима”. Порфирогенит је био владар и није се бавио историјом. У том контексту га не помиње ниједан византијски писац. Али од 17. века устаљена је пракса, у режији Ватикана, да се многи антички списи цензуришу или им се књиге преправљају.
* Шта је био повод дописивања списа цара Порфирогенита?
– Рад Марво Орбина, врло ученог и поштеног католичког свештеника. Он је написао дело “Краљевство Словена” које је штампано 1601. године у Пезару. Приликом писања овог дела цитирао је велики број поузданих античких историјских извора, тако да је дело од прворазредне научне вредности. Хрватски свештеници су га, на жалост, осули критикама и тужили Ватикану, јер је много значаја дао Србима, а Хрвате је једва поменуо. Због тога га је Ватикан изопштио из католичког реда, а његову књигу су забранили. Е, као утук на то дело, десет година касније, 1611. у Лиону, у Француској, појављује се спис потурен под име цара Порфирогенита, који су у ствари писали хрватски свештеници. Они су направили бућкуриш од историје, помешали имена и датуме, и пласирали први спис у којем се помињу неки Словени, са назнаком да су они племе које је у седмом веку дошло на Балкан.
Тај су спис промовисали као новооткривен, тврдећи да га је Цар наводно написао да би свом сину Роману дао упутство како да влада царевином. Али о тим упутствима нема готово ничега, осим неких безначајних описа церемонија. Главнину дела чини посебан одељак “О народима”, са фалсификованим подацима.
* Када су историчари почели да се ослањају на тај спис као да је аутентичан?
– Важност том делу први је придао Јоанес Лукиус из Трогира, Далматинац, католик, у другој половини 17. века. У време такозваног илирског покрета овом делу је дата снажна подршка од стране хрватске, и шире католичке интелигенције. Константиново дело је приказивано као неко ново откриће и главни а затим и једини историјски извор за најранију историју Срба и Хрвата.
* Да ли је у нашој раној средњовековној литератури било помена Словена?
– Нигде. Кроз цео Средњи век, ни у Европи, нигде се не помињу Словени. Пећки родослов, који су писали Патријарх Максум, Арсеније Трећи и Арсеније Четврти, најписменији људи тог времена, зову Русе Сармати, односно Срби. А Трачани, о којима говоре Херодот и Ђорђе (Георгије) Гемиста, у ствари су Рашани, опет значи Срби. Херодот о Трачанима каже да су најбројнији народ на свету, одмах после Индуса, а Гемиста, најученији византинац с почетка 15. века, на погребу византијске царице Јелене, пореклом српкиња, из породице Драгаш, рекао је: “Наша царица је по народности Трачанка”. Потом описује да Трачана има од Дунава до Јадрана и да су још бројнији они од Дунава до Северног мора.
*Цара Душана помињу као цара Срба и Ромеја? Да ли сте нашли нешто од оригиналних докумената о Србији средњег века.
– У француским списима помиње се женидба Уроша са Јеленом Анжујском. Дифрен Диканж у делу “Историја бизантина”, из 18. века, обухвата време од пре Христа до доласка Турака. Он за Немању каже да је био 142. владар, набрајујући имена и време владавине сваког од њих, а у српским уџбеницима историје кажу да је Немања први. На жалост, тек се неколицина наших историчара ослања на Диканжа иако је он био водећи интелектуалац у Европи тог времена и изврстан византиста. И Рико д Самари из 18. века, написао је кратко дело “Јужни Словени” са многим подацима о Србима. У њему се за владара Илирије, пре римске империје, каже да је био краљ Срба. Француски историчари бавили су се и нашим краљем Милутином који је био велики градитељ цркава и болница и ван Србије – у Италији, Палестини, Цариграду. Душаново царство је код њих представљено са западном границом на реци Крки и Дунаву, а наши историчари то преносе на Дрину. Чак и Мачву искључују. На срећу, сачуване су три карте, (француска и немачка из 15. века и холандска из 14. века) где се виде границе. Нико није обратио ни пажњу на чињеницу да су, Фридрих Барбароса и Стефан Немања, када су се сусрели код Ниша, разговарали без тумача. Може се дакле веровати да су говорили истим језиком, српским. Јер у то време, тај тудес, како су га они називали, био је српски језик. И Немци су говорили њиме. Верује се да до 10. века уопште није било немачког језика.
* Да ли су и Франци били повезани са Србима?
– Франци су скупина разнородних племена и ми их у Средњем веку налазимо под именом Фружи. Одатле и Фрушка Гора, а не Франска Гора. И њихови стари писци кажу да су Фружани пореклом Тројанци. У југозападној Француској постојала је територија која се називала Србија чији је главни град био Русион, Рускино. Тај се предео и данас зове Рускион. И Бургунди су Срби, њихов епископ је по оригиналном документу титулисао себе еписком Српски. Али све је то до данас, разним манипулацијама, заборављено.
* Срби су, дакле, сами прихватили као своју, историју коју су им скројили окупатори?
– То је урађено после Берлинског конгреса. Тада су тражили од Србије да причу повуку до Дрине и Дунава. Мислим чак да је то било одређено неким тајним анексом. Јован Ристић који је заступао српску владу на Берлинском конгресу, сјајно се држао. Кад се вратио у Београд, рекао је: “Ја имам обавезу да испуним само оно што пише у званичном докумету, а не и у тајном анексу”. Али убрзо су га оборили с власти, а владом је “завладао” Стојан Новаковић, да испуни све налоге Конгреса. Данас се о том Новаковићу, пише као о сјајном историчару, заговорнику критичке српске историје против романтичарске историје Срба. Новаковић је демантовао и дело историчара Ђорђа Бранковића. Његова “Хроника” из 17. века никада није штампана, а оригинални спис се налази у Патријаршији Српске православне цркве.
* Ђорђа Бранковића данас представљају само као лажног принца?
– Он не може бити лажан кад је потомак Вука и Ђурђа Бранковића. Ђорђе је радио на ослобођењу Србије. И то што га је историчар Иларион Руварац представљао као преваранта, може се демантовати питањем: зашто је он интерниран и убијен? Зашто се данас не одштампа његова књига? Против тога се још увек боре Српска академија наука и уметности (САНУ), Београдски универзитет, па чак и Српска православна црква.
* Зашто се Српска православна црква није борила против тога?
– Њихов најбољи аргумент очигледно лежи у чињеници да српски Патријарх и данас држи молебан Светом Симеону, Стефану Немањи као првом српском владару. Тај документ, дакле, смета Цркви јер руши теорију да је Стефан створио српску државу.
* Ко је измислио да је Стефан први државотворац?
– Историчари нове, Титове Југославије. У почетку, педесетих година, још увек су говорили о дукљанским владарима цару Михајлу и Бодину, о Светом Јовану Владимиру, а онда су од седамдсетих година, за првог прогласили Немању. Миц по миц.
* Можда Црква слави Немању, јер је он био католик који је прешао у православље? Да ли је то по вама тачно?
– Историјска је чињеница да се Немања прекрстио. Фамилија му је била католичка. У то време подела на католике и православце ишла је посред српске земље. Немањићи су водили рат против Радослава, који је био православац.
* Колико би књига “Хроника” данас променила српску историју?
– Променила би у истој оној мери као и књига Марво Орбина. Његову књигу издала је Српска књижевна задруга, али од 244. стране па надаље. Цео први део, где је старија историја српских племена, њихових ратова и владара, прескочена је, јер руши ту фалсификовану историју. На челу те издавачке комисије, која је цензурисала Орбиново дело, био је Добрица Ћосић. Зато сам им ја и рекао: “Ви сте људи пола књиге”.
* Када су се изгубили ти стари родослови српских владара?
– У време кад је у Босну стигао Мехмет освајач. Пошто је освојио територију, тражио је да му сви српски племићи донесу њихове родослове, запалио их је, и издао хатишериф да сви морају да мењају презимена. Моји преци пошто више нису смели да се зову Деретићи, постали су Властелиновићи. Али неколико породица, једни који су побегли испод Ловћена у неку пустош и други који су побегли у ускоке, ипак су одржали презиме Деретића. Чим су протерали турску власт већина је вратила своје презиме.
* Да ли се у раној историји Хрвати помињу као народ?
– Да, у такозваној Аварској Марци Карла Великог која је ишла од Пољске до Славоније. Ту су били чисти, етнички Хрвати. А они који су живели на данашњој територији Хрватске су 70 одсто Срби. Житељи Далмације и Херцеговине, све до Загреба, били су стопостотни Срби.
* Ко су онда били краљ Томислав и Звонимир?
– Срби. Томислав, први владар који је узео звање био је син српског цара Тјерцимира и није никада крунисан. Био је византијски чиновник, имао је титулу темака. То се види из многих списа, у делима византијског историчара Бомана, Сент Марија… Звонимир је био крунисан.
– Хрвати су, иначе, остатак једног аварског племена. Када су Авари продрли у Србију они су уништили три велика града. После много борби, поразио их је један српски војвода, али остали су жене, деца, рањеници. Срби их нису прогонили.
* Хрвати дакле нису Словени?
– Не они су исто Словени колико и Срби или Бугари.
* Ко су онда Словени?
– Нико. У 6. веку византијски писци помињу неке Словене и Анте, као два мала пламена, могу бити Хрватска или Српска. У тим списима се каже и да су их раније звали једним именом Србанти. Назив Словени је настао тамо негде у Русији па је у 16. веку проширен захваљујући пропаганди тадашње католичке цркве, да би се по сваку цену заменило име Срби.
* Зашто је било неопходно име Срби заменити именом Словени?
– Прво да би се умањио значај једног огромног народа, Српског, а онда и да би се ту сместили Хрвати, Пољаци, Руси…Све је то већ речено у многим књигама српских историчара.
* Код којих историчара? Чија ви то дела признајете?
– Јована Рајића, Ђорђа Бранковића, Милоша Милојевића, Пантелије Срећковића.
* А зашто те научнике и данас нападају наши академици?
Зато што је њихов идол Иларион Руварац, који је наводно нашао спис у којем је написана грдња кнеза Лазара. Цитирам тај Руварчев “извор”: “А шта ћеш брате Србине да кажеш за Косовску вечеру? Како ћеш тамо да посадиш Обилића, Бранковића и Југа Богдана кад нису постојали?”. Руварац је дакле историчар по коме нико није постојао. И на њему је у другој половини 19. века засновао своју историју цео српски естаблишмент.
* Ко је био Иларион Руварац?
– Он је Србин ишколован у Сремским Карловцима и Бечу. Кад се вратио у Србију, закалуђерио се у Карловцима и ударио је по свим српским великанима у име неке критичности. Није остао ниједан српски историјски лик који он није запрљао. Али то је било на линији политике тадашњег Беча и Будимпеште. Нападао је све Србе који су имали привилегије у Аустрији. Због његових напада убили су историчара Ђорђа Бранковића. А у Београду и данас постоји улица по његовом имену – Руварчева улица. Ни Српска православна црква није се побунила против свог архимандрита. Он је чак постављен за ректора Карловачке богословије.
* А Стојан Новаковић? Он је такође писао против српских романтика међу историчарима?
– Новаковић је тај који је следио Руварца. Крајем 19. века он је био председник Српске краљевске академије. Кад је постао министар просвете у влади Јована Рајића декретом је променио програм гимназија и увео Порфирогенита као базу за историју. Сјајног историчара, Пантелију Срећковића, послао је у пензију пре времена, а за професора историје на Високој школи уместо њега, поставио је свог кума Љубомира Ковачевића. Кум му чак није ни био историчар него правник. Али је поштовао Новаковићев декрет да се историја Срба учи од осмог века, да Немањин отац не буде више Деса, бан и војвода. Деса је сахрањен у Требињу, код манастира Светог Петра и Павла, и тамо се још увек налази његов гроб. Али Новаковић је својим декретом “побио” тврдње које је оставио Мирослав, Немањин брат, и рекао да се њихов отац звао Завида. Када су на Берлинском конгресу дали мандат Аустроугарима да окупира Босну и Херцеговину и рекли Србима да више ништа преко Дрине и преко Дунава, није њихово, требало је изместити гроб Немањиног оца Десе. Али пошто то нико није могао да уради, договорили су се да се оспори да је Деса његов отац. Јер, како рећи да Херцеговина није српска земља кад је тамо гроб Немањића? А и у древној химни Светог Саве каже се: “Херцеговина – Светог Саве дедовина!”.
* А ко је био Завида за којег тврде да је Немањин отац?
– То мало људи зна. Он је Немањин најстарији брат, и то је остало написано у сијасет књига, чак и код Орбина, код Диканжа, код свих историчара. Али др Радивоје Радић, професор историје на Београдском универзитету, данас каже: “Деретић је незналица, не зна ни ко је Немањин отац”. Демантује моје књиге јаким научним аргументом: да су оне историја “покварењака и занесењака”.
* Да ли су Срби по вама изгубили битку на Косову?
– Не. Томе у прилог иду турски историјски записи. Први који су написани говоре о победи Срба, а тек се 100 година касније говори о поразу. Али француски историчари тврде да су звона у париском Нотердаму звонила да објаве српску победу. Има много докумената у томе и у Француској, сведочења трговаца из Париза и Марсеља, али и код историчара из Фиренце и Ђенове.
– Кад се Косовска битка завршила око три сата после подне, трговци из Италије и Француске су са Влатком Вуковићем дошли до Босне и продужили даље носећи тај глас. Зна се и да су у току битке, Турци размишљали: “погинуо Јакуб, погинуо Султан, ако у бици остане Бајазит, погинуће и он, јер је храбар”. Засто су Бајазиту, пошто он није знао да му је отац већ погинуо, подметнули лажно писмо у коме му отац наређује да иде по резервну војску. Он је пошао по одред Черкеза, али је успут срео турске војнике који су бежали, и рекли му да је све готово. Он се онда вратио и чекао разлаз српске војске, до шест сати, да покупи тело оца и брата. Тада је видео Лазара и убио га. То је истина о Косовском боју. А доказ је и то да ниједан Турчин није остао на српској територији, мада у историји није забележено да победник бежи са бојног поља.
* Има ли још примера лажних сведочења Срба о српској историји?
– Објављен је један фељтон у Политици који су о Цару Душану писали академици Сима Ћирковић и Божидар Ферјанчић. Ништа грђе о Душану нисам видео. Њих су двојица слични поменутом др Радивоју Радићу, који је пореклом Србин али католичке вероисповести. У византолошки институту Српске академије наука и уметности Радић је ушао са средњом школом, а данас важи за барјактара антисрпске пропаганде који се не устручава да вређа, измишља…
* Кога ви цените из Српске академије?
– Ценио сам историчара Рељу Новаковића, археолога … Јанковића, који је управо сада на удару. И Дејана Медаковића. Остали, већина њих, скупина су бивших комунистичких комесара који су се закитили којекаквим дипломама и постали академици. У САНУ не коначи наука, то је социјална установа на чијем је челу човек који се добро разуме у бетон и циглу.
Свети Петар и Аристотел били Срби!
* Где се у историји цивилизације први пут помиње име Срба?
– Најстарије писано име Срб нађено је у Месопотамији на глиненим плочицама из царске Асурбанипалове библиотеке у Ниниви. Плочица потиче 1900 година пре Христа и везана је за име Нина Белова, вође првог краљевског похода из Европе. Тамо на сумерском пише: “УР Нина сар Сербула”, “Господар Нино цар Срба или Србије”. То је први помен Срба, царске титуле и важне речи “Ур”. Од “Ур” потиче реч Урош. Сви Немањићи се зову Урош, па су и Мађари од Срба преузели реч Ур која значи господин.
* Срби се помињу и у старом Египту?
– Касније у Мисиру, у Египту, гарда фараона Рамзеса Другог била је састављена од Срба и она му је омогућила победу у бици код Кадеша, против Хетита. Постоје и записи и цртеж у Луксору. Ту битку је опевао тадашњи песник мисирски, Пантаур. Он за њих каже Сарбаниси срца борбеног.
Али име Срб налази се и у многим топонимима, именима градова, река језера. Херодот говори о Србовском језеру. Залив на Средоземљу где пустињски ветар набаца песак који се задржи на површини воде, па се тешко прави разлика између чвртог тла и језера. Ту је по Херодоту улетела нека српска коњица и утопила се, па је језеро добило по њима назив.
* Срб се помиње и у Ведама?
– Срб се помиње у ведској литератури. Једно божанство се назива Србенда. Помињу и речи Сурија, Сурбија, као називе за бога Сунца. Али реч се помиње и код Аријеваца и у Малој Азији. Тамо има мноштво доказа. Између осталог законик у граду Стрбину, (Грци га зову Сантос), на реци Србици. Нађена је и стена са комплетним закоником из осмог века пре Христа. Амерички археолози су га открили и снимили. Законик је разумљив на српском језику, слова су слична данашњој азбуци. У самом тексту пише: “Срби ће проливати крв бранећи ово место”.
* Једна од ваших тврдњи која изазива многе реакције јесте да си антички Грци Срби. Да је и Александар Македонски био Србин?
– То су и пре мене тврдили многи инострани историчар. И, ниједан од њих никада није написао да је Александар Македонски био Грк. Сматрало се да он потиче са територије која се зове Македонија. У “Грчко-македонском речнику” из античких времена, иако је та књига вековима прерађивана, данас су остале све саме српске речи.
* Да ли то значи да је македонски језик у ствари српски?
– Јесте. Највећа божанства у Македонији били су бог Сербон и богиња Сербона. Није постојало ни племе ни језик са назнаком македонски. То је било само име једне српске територије, део Српске Медије, која се пре тога звала Пелагонија. Један од краљева из династије Карановића, изградио је нову престоницу којој је дао име Пео. Из те династије Карановић по тврдњи Плутарха, потиче Александар. Грци су мењали наставке презимена из “ић” у “идес” па су Карановићи били Каранидес, а Немањидес. Карановићи су пореклом из једног насеља на Морави, код данашњег Крушевца.
* Како је Александар Велики стигао на југ Балкана?
– Александровог претка, чукундеду, послао је у Модену, на југ владар Телоније и дао му титулу карана, која се обично давала властели послатој на неку дужност да владају. Тај је каран дошао да влада градом Воденом. И данас се тај град поред Вардара тако зове, има пуно извора, богат је водом. Водена је била прва престоница карана, од којих је трећи узео титулу краља.
* Да ли постоје писани докази да је Александар Велики био свестан свог српског порекла?
– Александар Велики поклонио је српским племенима много земље у Средњој Европи у знак захвалности за ратне заслуге, називајући те нове земљопоседнике Панови (господари). Сматрао их је великомоћним и најчувенијим народом, кога је назвао Славан. На самрти је изразио жељу да сви народи од Јадранског до Хладног мора живе по законима “Славних”. Тако је, кажу, одлучио “умирући победник у белом граду Александрији”.
* Да ли се сумња и за неког од античких философа да је био Србин?
– Аристотел је имао у себи српског порекла. Један професор теологије са Хвара, Винко Прибојевић, с почетка 16. века, тврди да је Аристетел потпуно Србин. Ја сам у истраживањима повезао чињеницу да је Аристотел рођен у тој старој Македонији, да му је и отац ту живео као лекар у Стигару, да га је Филип узео за једног од 12 учитеља у Школи принчева у Нијази, на препоруку једног Србина кнеза из Мале Азије. Он тврди и да је Аристотел говорио перфектно српски, да је превео Атомску теорију на грчки и да је први у својим списима “За Грке” употребио име Грци, а не Хелени. Али зна се и да је Александар био само један од ученика у тој школи где је Аристотел био само један од учитеља.
* Одакле су онда стигли Грци?
– Грци су дошли из Мисира на територију где су Срби живели много раније. Херодот то лепо описује и каже да су се Грци, пошто су се умножили, одвојили од Срба и почели да воде своју политику.
* У чему је била разлика између Старих Грка и старих Срба?
– Највећа разлика је била у ставу према робовласништву. Срби никада нису имали робовласничко друштво.
* Да ли је у Троји било Срба?
– Троја је потпуно била српски град. Изградили су га припадници српског племена Дардана који су насељавали Дарданију, територију између данашњег Скопља, Приштине и Ниша. Једна струја британских истраживача тврди да су се Дардани звали Сардани.
* Многи историчари тврде да је и неколико римских царева имало српско порекло?
– Не неколико, него велики број. Први о коме мало ко говори да је био Србин, био је Луције Септимије Север, па онда Максимим Трачанин, па после паузе Декијус. После Декијуса, сви који су се смењивали били су орођени између себе, значи сви су били Срби, до краја Римске империје. Зато су правили палате на овим просторима и Диоклецијан и Галерије и Константин и Максимилијан.
* По тој вашој генези где је онда прва постојбина Срба?
– Подунавље, панонска низија. Срби су насељавали Лепенски Вир, Винчу, Караново, Старчево, што се уосталом види и из археолошких истраживања тих насеља ствараних још пре осам до десет хиљада година. Верује се да су наши преци у Лепенском Виру и Винчи правили врло интересантне куће на чијим су се ивицама кровова преламали сунчеви зраци и геометрија тих кућа је и данас ребус за научнике. Овог месеца се у Петровграду, у Русији, одржава Први конгрес слависта за антику и тамо ћу изложити своју тезу о глиненој плочи из Тефтарије у Румунији коју су пронашли совјетски археолози половином 20. века. Датирали су је да потиче из 5700 година пре Христа. Плочица има рупицу, очигледно је ношена око врата и претпоставља се да је коришћена у неким процесијама, и да је била знак промене ауторитета у заједници – да је вођа племена предаје сину или унуку. На тој плочици старом, архаичном српском азбуком, коју су перфектно прочитали археолози, пише: “Ђеде, син твога сина хоће државу”. Писмо је српско, језик је српски.
Иначе, та прва отаџбина Срба помиње се у списима и као Свето седморечје, предео између седам река: Дунав, Драва, Сава, Дрина, Морава, Тамиш и Тиса. Центар је био у Београду, на простору где су сада Винча и Бањица, археолошко налазиште на којем је нађено више писма него у Винчи, али су то у време Тита затрпали и направили болницу на локалитету.
* То је писмо проучавао др Радивоје Пешић, професора на универзитетима у Београду и Риму. Да ли сте га познавали?
– Кад сам 1975. у Ници издао први том Историја Срба, др Пешић је наручио књигу и од тад смо били у сталном контакту. У тој књизи ја сам презентовао теорију о настанку и развоју писмености код Срба, сликопис, па идеопис, па словопис па слогопис. Пешић ми је рекао да ће то прикупити и систематизовати, и, то је и урадио. Био сам јако срећан. Мени је у то време још увек био забрањен улазак у Србију, а Милоје Васић који је пронашао Винчу само је дао назнаку да записи могу бити азбука али се није усуђивао да то истражује до краја. У то време, почетком 20. века, утицај Немачке и Аустрије био је огроман и није се усудио да изнесе такву тврдњу. Др Пешић је као одличан лингвиста, средио азбуку радећи на оригиналним археолошким налазима и доказао да је то до данас, прва откривена писменост на свету. Старија дакле и од Етрурског писма које је на основу ћириличног писма прочитао Светислав Билбија, теолог који је живео после рата у Италији па отишао у Чикаго. И он је читао моју Историју Срба и контактирао ме да заједно радимо на дешифровању етрурског језика. Нисам био у стању да то радим и нисам био сигуран ни да ће он успети. Али, док сам му ја слао историјске податке и контексте где се шта дешавало, он ми је узврћао једним по једним словом. Убрзо је за три године дешифровао цело писмо.
* Шта је показала паралела између винчанског и етрурског писма?
– Да је то исто писмо. Етрурци су Срби. Себе су називали Рашанима. Дошли су из Мале Азије, њих је са собом у другом аријевском походу довео Сербо Махаридов кад је ишао до Индије. Довео их је преко Средоземља и оставио их у Италији. Он је иначе узимао ратнике из разних народа и остављао их на некој територији.
– Рашани се помињу и код Херодота. По Херодоту сви Трачани, Скити, Венди, Трибали и Илири су Срби. Иначе реч Трачани, настала је од речи Рашанин, због немогућности Грка да изговорају сугласнике.
* Када су по вама Срби примили хришћанство?
– Јаков је био први који је по упутству Христа кренуо у мисију ширења хришћанства и 34. године стигао је у Сремску Митровицу. Ту је подигао прву цркву и поставио првог епископа Светог Андроника, вратио се у Палестину, и 43. или 44. године су га убили Римљани. Од тог времена део Срба је примио хришћанство.
Потом Свети Петар. Он је 42. године долазио у Далмацију и наставио са ширењем Јаковљеве цркве, па је 43. отишао у Рим. Значи Свети Петар је прво организовао цркву у Србији па онда у Риму. Кад су 49. године из Рима протерали Јевреје, он је побегао у Равену, па је дошао у Србију, у Косовину. Свети Андроник је био убијен и Петар је поставио Светог Ефенерта за архиепископа и одлази на Исток у Јерусалим. Долази потом Свети Павле у време Нерона, кад су их јурили Римљани, крио се у једној пећини крај Требиња. Ту су крштавали људе и она је данас чувена Павлова пећина. За те историјске тврдње у Пећини су нађени и археолошки докази. Хришћански хроничари помињу да су у ту Пећину долазили касније, и Свети Петар и Свети Лука, њихови ученици. А Павле је касније на путу за Италију основао манастир на реци Крки. Касније га је обесио Нерон.
И Свети Матија је био на овим просторима. У централној Србији у Шумадији. Свети Марко био је на северу Посавине, а Свети Андреја је прошао кроз Србију и отишао до Кијева. Значи седам апостола било је у Србији, а Свети Петар је прво организовао цркву у Србији па онда у Риму.
* Да ли је неко од апостола био Србин?
– Само се за Луку сматра да је био Србин али њихових ученика је било доста. Чувени Тит и Домнок, Петров ученик говорили су српски и зато је ширење хришћанства на овим просторима било тако успешно.
* Значи негирате теорију званичне историје да су Србе покрстили Ћирило и Методије?
– То је спрдња! Какави Чирило и Методије! Па ми смо бре имали Архиепископију 49. године. Па Српска црква се борила за самосталност против Цариграда и против Рима, има записа са црквених сабора у Солину 530. и 532. године, када је епископ Ороније ИИИ проглашен архиепископом. Доказ је и рат између Србије и Византије, око цркве, 535. године. То су чињенице! А прича о Ћирилу и Методију је само прича за будале!
* Ко је онда глорификовао Ћирила и Методија у главне јунаке школских уџбеника у Србији данас?
– Грци и Ватикан. Има један докуменат где Папа Јован Осми тражи од Часлава да прихвати Методија који је био у Панонији. Сам га је Папа поставио за епископа.
* Па које је то онда писмо донео Ћирило међу Србе?
– Оно што се данас зове глагољица, то је кирилица, односно чирилица. У 16. веку мења се име па се србица назива кирилица, а кирилица глагољица. Срби су у то време били под окупацијом, нису имали ни државе ни патријаршије, јер су Грци пред Турцима оптужили српски двор да је легло антитурске делатности. Турци су онда Србима укинули патријаршију, па кад су Турци видели да су их Грци преварили, Сулејман Величанствени је Србима вратио патријаршију.
* Ћирило је дакле донео писмо народу који је више од 1000 година имао писменост?
– Да. Али, донео је писмо чија се слова не могу писати него се цртају. Још горе, померио је бројчану скалу слова. Наше писмо имало је, као и друга стара писма, бројчану вредност слова – слова су истовремено били и бројеви, као база за све математичке операције. После Ћирила, ниједна математичка операција није више могла да се изведе на кирилици. И онда је направљена збрка, па је црква покушала да врати стару азбуку. Вратила се на србицу по принципу кирилице,… Та је збрка трајала дуго, дуго времена. Убрзо након тога кренуо је и фалсификат историје, а примена тог фалсификата настала је, понављам, после Берлинског конгреса.
Хришћанство
Срби у Библији
* Ви тврдите да се Срби помињу и у Библији?
– То многи тврде. Прво помињање је кроз име државе Сенар и Нино Белова пореклом из Старог Раса из племена Неброда које је живело у Рашкој. Тамо су имали чак и племенску цркву која је уништена доласком Турака. И данас се изнад Сопоћана планина зове Велика и Мала Нинаја. Нино Белов се помиње и у античким списима. Каже се да је иза Александра Великог остало записано да је неки велики војсковођа пре њега, предузео поход са Хелмског (Балканског) полуострва, из Србије на исток, све до Индије, око 2000 година пре Христа. Тај велики војсковођа био је Нино Белов. У Светом писму, Белов се, дакле, спомиње као Неброд, див који је први направио сјајно оружје, тренирао ратнике. Циљ му је био да освоји Индију. Кренули су из данашњег Ниша, прешли Малу Азију и стигли до Индије. У старим записима забележено је да је то први продор Аријеваца који су име добили по богу Арону са данашњих предела Космета. Скорашња открића потврдила су да су Словени у ствари како смо видели, Срби, као Аријевци окупирали иранске висоравни и области Инда и Ганга. Њихови обичаји остали су очувани у Ведама. Према томе, Словени су се доказали као носиоци Аријанизма, док сами Индуси сматрају да су им Веде подарили богови.
* Да ли је благо недавно откривено у Ираку припадало Нину Белову?
– У Ираку у граду Нинроб који носи његово име, откривен је гроб Нино Белова, нешто пре америчког другог напада на Ирак. Садам Хусеин је то такозвано нинробско злато, да би сачувао, ставио у подрум и потопио водом. Американцима је, кад су заузели Ирак, речено да је Садам ту сакрио свој трезор. Кад су испумпали воду, отворили сандуке и снимили тај матерјал, видели су да је то проналазак с Ниновим копљима, сабљама са браником као данашње и друга, многобројна епохална открића.
* Где се Срби још помињу у Библији?
– Под разним именима, на више места, помињу се неке српске насеобине у Арабији на Црвеном мору, и племена за која се зна да су Срби, попут Лиђана из Мале Азије. У Библији Македонце називају Гетима, а то је српски ратнички сталаж. Српско друштво је, то се види и из Душановог законика, имало три сталежа: гети, ратници, раси земљорадници и мерокти сиромаси. Али није било робова. Демостен напада Филипа Македонског и каже за Македонију: “Каква је то земља, не може се тамо роб купити”.
Христ
У храму Буде
* Да ли је Исус Христ Србин или Јеврејин?
– То још није разјашњено. Мој је принцип од почетка истраживања био да ништа не износим у јавност док не проверим све чињенице и не нађем им логички след. За сада могу да тврдим да није био Јеврејин. Али не треба пренепрегнути записе у којима се види да су они Јевреји који је нападали Исуса, Христа звали Сарданско копиле.
Важно је и да су Христове последње речи на крсту изговорене на арамејском језику, који је исти као српски. Христ је рекао: “Илија, Илија садвејнија милија” “Илија, Илија зар си ме заборавио”. И код Јована Рајића може се пронаћи тај српски архаизам. Врхунски бог Срба био је Илија громовник. И Христ се дакле обраћа том богу.
* Какав је тај арамејски језик?
– Ја сам запоставио арамејски језик. На Западу истраживачи тврде да су се они као мало племе појавили у Месопотамији 1320. године пре Христа и да онда Асирија која је већ постојала као огромна империја, узима језик тог малог племена за званични. Баш нелогично. Једино уколико је то исти језик.
Не треба међутим заборавити да се то време поклапа са другим аријевским походом, кад је Сербо Макеридов био у Месапотамији. И једино логично објашњење је да се арамејски поклапа са винчанским писмом. У данашњим националним библиотекама света не може се наћи ништа о арамејском језику. Ако је то језик господњи, ако је Христ проповедао на том језику, како је могуће да нема нинкве литературе о њему. На интернету сам нашао једног Асирца, Арамејца који је дао приказ нове арамејске азбуке. Они су евоулирали слова да се приближе арабици, арапском писму, јер живе међу Арапима. Тај је Арамејац на сајту дао и објашњење тог буквара. Има неких сто речи, које се користе и данас. Ја сам међу њима избројао 34 српских, попут речи дан или зора. Зрак сунца Арамејци зову зрака самаша. Сада трагам даље. До сада сам прикупио 540 српских речи из арамејског језика.
* Да ли је онда и Мојсије био Србин?
– Не бих рекао, али су Срби у његово време насељавали Палестину где се Мојсије оженио и нашао записе. Уз то први Стари завет био је написан на арамејском, може се испоставити дакле на српском, па је преведен на јеврејски. Маса тих страних речи које су остале непреведене, српске су речи. Иначе, многе ствари које се тичу Христа остале су неистражене. Као примера ради, где је он био од 12. до 30. године. Дошао сам до података да је био у Александрији где се школовао и да је после био у Индији. Посетио је два манастира и постоји запис разговора кнеза једне покрајине са њим и са манастирским монасима.
* Којој су религији припадали ти манастири?
– Будистичкој али са традицијом која се ослањала на старе аријевске традиције.
* Али Аријевци нису били монотеисти?
– То је ствар дефиниције. Свака такозвана паганска религија имала је једног врховног бога а остали су били божанства подређена њему. У једном делу сачуваног разговора кнеза и монаха помиње: “Иса ће сада да иде да проповеда закон међу Млечима”. Млечи су они који су скренули са аријевских закона. Ми смо у средњем веку Венете у Венецији, који су наше племе, називали Млечима.
Стручњаци
Незнање је бескрајно
Да озбиљни историчари практично немају никакве шансе против разних шарлатана, особењака, такозваних родољубивих и патриотских надристоричара, којима широка публика по правилу више верује, без обзира шта, и на основу чега тврде, својевремено је најбоље формулисао један од најеминентнијих југословенских историчара, професор Иван Божић: “На крају да видимо на чему смо. На нашој страни је знање које је увек ограничено, а на страни наших опонената и критичара је незнање које је по својој природи бескрајно”.
Са њим је био сагласан и професор Александар Лома: “Има око нас не мало стварних слободних стрелаца и чак паранаучних и паранормалних формација насилника над чињеницама, ради сензационалистичких и мегаломанских реконструкција националне прошлости. Иако углавном нису баш стручни за материју о којој пишу,(пошто су лекари, економисти, инжењери, или без икакве професије), скромно за себе мисле да су управо они предодређени за генијална историјска открића и оригинална тумачења, каквих се нико пре није сетио. Наш проблем није само, како им објаснити у чему греше, нити смо у ситуацији да само презриво одмахујемо руком, пошто је наша обавеза да сами повратимо поверење јавности и да насталу штету од тих силних падобранаца и квазинаучника поправљамо кад год и где год можемо”.
Ипак, од свих тих писаца потпуно нове српске историје њеном успеху највише је допринео сликар Милић Станковић од Мачве, који је после открића Лепенског Вира постао и Принц Лепенски. Управо он је, пре више од пола века, постепени историјски српски суноврат најавио борбеном паролом: “Ускоро ће Срби бити господари света!”. Знамо добро како се тај српски непромишљени узлет у небо, трагично завршио. А у време српске јогурт револуције, и доласка Слободана Милошевића на власт, првосвештеник српског лудила добио је стручни атест од психијатра Веселина Савића, у чијем се салону-ординацији све ово и закувало. “За Милића сам одувек био сигуран да је луд, али генијално луд, и стога му увек могу издати уверење да је чист геније!”
Али, није Веско Савић само њега спремао за учешће у новом добу, већ и читаву интелектуалну и политичку елиту Србије: Добрицу Ћосића, Милована Ђиласа, Вука Драшковића, Војислава Шешеља, професора Љубу Тадића, Титове потомке и толике друге, у сваком случају, веома заслужне Србе.
Мирко Ковач књижевник
Само је Туђман тврдио да су Хрвати старији од Срба
Упркос многим чудно скројеним “националним синтезама” из мозга угледних научника, не могу олако прихватити да су Срби, или било који други народ, луди, а и сумњичав сам уопштено око дефинисања “националне психе”, премда је сваки човјек, био научник или простак, склон изричитим просудбама о колективним својствима неког народа. Лично мислим да су чарања умних глава одвлачила своје суграђане од збиљских појава, заваравајући их изванземаљским чудима. То чине и надаље, откривајући сада уроте медијске и масонске. Уз такве своје интелектуалне и црквене елите, ови су несретни народи ипак у већини нормални.
“Срби су луд народ”, изјавио је покојни Јован Рашковић, 23. српња 1990. године у Уреду предсједника Републике Хрватске. Није то изјавио било ко, него озбиљни научник, аутор занимљивих књига, неуропсихијатар и члан САНУ; дакле бесмртник. И није та “етнопсихологијска” дијагноза илити филозофска маглица изашла из уста српскога душманина и уротника, него равно из срца “духовнога лидера Срба”, како је покојник самоме себи ласкао.
За тај исти “луди народ”, десетак године касније, Владета Јеротић, такође бесмртник и академик, неуропсихијатар и књижевник, рекао је у једној својој пригодној бесједи да су Срби “необичан народ”, што је само поетична верзија исте натукнице својег колеге бесмртника о колективноме карактеру Срба. А трећи великан, професор, академик, музиколог Енрико Јосиф свира већ дуги низ година о “Божјему народу”, који прича само с Боговима и у небеским висинама, па има каткад неспоразума с “овоземаљским збивањима”.
Али догодио се у овоме вијеку и један посве нови заокрет у српској историографији, изникнуо је ум који је досадашњу српску повијест почистио као “труло воће на пијаци” и указао на многе заблуде чак и великих “отаџбинских” писаца. Ријеч је о проф. др. Јовану Деретићу, научнику с америчким докторатом, у чијој биографији стоји да “говори, између осталих, и три мртва језика (латински, старогрчки и старославенски)”. Аутор је то Историје Срба у два свеска; први је посткомунистички предсједник краљевске владе у егзилу, предавац на више америчких свеучилишта, али надасве научник који подастире доказе за сваку своју тврдњу.
Његов је народ српски стар три и по хиљаде година; Аријевци су потомци тога народа; “тринаесто изгубљено племе” српскога је рода; вјероватно су и Хазари били “српска секта” гоњена “ветровима мужјацима”, како то вели Милорад Павић у Хазарском речнику, јер да су их тјерали “женски ветрови”, не би их тако лако отпухнули право у ишчезнуће.
Проф. др. Јован Деретић доказује у својој “двотомној историји” да су Срби некада били најбројнији народ; да је Александар Македонски био Србин, презименом Карановић, те да су Срби још у прадавнини освојили Индију и онђе увели демократију. Хеленска култура заправо је српска култура; Грци су то, као старе курве, прикривали и уклањали трагове како би се китили туђим културним перјем и на туђем духовном добру постигли свјетску славу. Плиније Старији, вели српски повјесничар, у својему је ђелу Натуралис хисториа писао о Србима као вјечитим побуњеницима, што их и до данашњег дана реши, а почели су се бунити шесте године прије Криста, да би девете године након Криста окончали буне и добили грађанска права.
Оно што је нову у Деретићевим повјесницама јест то да Срби нису ниоткуда дошли, а понајмање иза Карпата, него су аутохтони и одвајкада је њихов расадник заправо онђе гђе их и данданас јос мало има, након толиких геноцида, истрјебљења, селидби и гоњења “ветровима мужјацима”.
Српски језик Османлија
И тек што се бијаху на Косову и око њега, као своји на своме, угнијездили и окренули нови лист, гибајући колијевку “духовне цивилизације”, наговорише их бизантски властодршци да приме Шиптаре на своју територију. Срби, увијек гостопримљиви, примају их 1040. године, али само као сточаре, “и то на планинском подручју око Рабана, па су их звали Рабанаси, касније Арбанаси”, да би им данас ти сточари, уз помоћ “новог америчког барбаризма” покорили свету земљу и “вјетровима мржње” протјерали власнике који већ три и по хиљаде година имају тапију на ту земљу.
Додуше, проф. др. Деретић залаже се за “сва права арбанаских племена”, а имали су их још по Душанову законику, само што су тада морали плаћати тзв. траварину за испашу стоке, премда би професор из ондашњег Законика оставио исту ставку о забрани Србима да се жене Шиптаркама.
Из обиља открића проф. др. Деретића за мене је фасцинантно оно када нам “свјетски признати научник” обзнањује како је у шеснаестом вијеку у “турској војсци српски језик био испред турског”, а ми јадни осјећали се као раја покорна док је нас мили нам језик доминирао на кулама и караулама великог Отоманског Империја.
Прави Срби не могу починити нечасно дело, а ако се штогод такво догоди, онда су то “одрођени Срби, усташе и муслимани”. Како се Србија сужава и све више своди на “београдски пашалук”, тако се ваљда и “вознесење небеско” спуста у оквире царскога народа, тужног и меланхоличког, којега су још тужнијим учиниле “уроте свјетских медија”, гурнувши будаласте Американце и наивне Еуропљане у злочин над Душановим сјетним потомцима.
Упркос многим чудно скројеним “националним синтезама” из мозга угледних научника, не могу олако прихватити да су Срби, или било који други народ, луди, а и сумњичав сам уопштено око дефинисања “националне психе”, премда је сваки човјек, био учењак или простак, склон изричитим просудбама о колективним својствима неког народа. “Мађарице су најбоље у кревету” (П. Естерхáзy); “Срби су луд народ” (Ј. Рашковић); “Американци су инфериорни пред Рембрантовом графиком” (В. Јеротић). Дакако, “скупна карактерологија” лако се злоупотријеби и у њу се попут наметника сретно угнијезди “провинцијални шовинизам”, али као знаност не може се тек тако одбацити.
Такође, не могу без становитих опирања прихватити да је Србија данас “колективна лудница”; тешко ми то пада, али могло би се штогод рећи о лудилу умних српских глава, лако пријемчивом “за психу обичног пука”.
Извор: Јасна Јојић (Новости.рс)
