Иако је имао мобилни телефон, за који му је „јатак“ Ристић редовно набављао допуну, Младић није дозвољавао употребу телефона у стану. Туширао се и ишао у тоалет само кад би ту био још неко. Амбалажу од лекова сецкао је на комадиће и спаљивао.
Оперативни подаци, употпуњени каснијим сведочењима многих ухапшених, вољних и невољних јатака, кажу да је од 2002. до 2005. године Младић провео скривајући се у главном граду Србије, а краће време на имањима јатака Станка Ристића у Сремској Митровици и селу Љуба, надомак Шида. На Новом Београду је променио седам локација.
Станови су, без изузетка, били у солитерима који на улазним вратима нису имали сигурносне камере. Као да му је омиљена била Улица Јурија Гагарина где је у кратком раздобљу променио чак три зграде. Углавном је живео у становима између првог и десетог спрата, само неколико зграда од хашког бегунца број 2 – Радована Караџића. По свему судећи нису се срели.
Није се одвајао од хеклера, пиштоља ЦЗ-99 и још једног мањег пиштоља. Све ствари носио је у ранцу и једној већој торби. Приликом заједничких излазака из стана, а због неповерења и у самог Ристића, у последњем тренутку мењао је време и распоред кретања. И када се сакривао, он је наређивао људима око себе шта да раде.
Иако је имао мобилни телефон, за који му је Ристић редовно набављао допуну, Младић није дозвољавао употребу телефона у стану. Туширао се и ишао у тоалет само кад би ту био још неко. Амбалажу од лекова сецкао је на комадиће и спаљивао, пише Недељник
„То су биле строге мере предострожности. Од тога да се креће по стану у вуненим чарапама, до тога да пушта воду да нема неких озвучења било каквих“, открива детаље Расим Љајић, који је био председник Националног савета за сарадњу са МКТЈ.
Ретко је излазио. Повремено би, углавном кад падне мрак, ишао у шетњу поред Саве, са сином Дарком. Петком увече долазила му је супруга Босиљка. Она би у пратњи бивших генералових сабораца, најчешће долазила до хотела „Бристол“ где би је преузео неко из обезбеђења и водио у стан код Младића. Одлазила би недељом у вечерњим сатима.
„Овде још из турских времена постоји традиција јатака и хајдука, хајдуке треба скривати, јатаци су нешто позитивно“, закључује психолог Беба Крон.
Али хапшење кључних јатака било је својеврсна порука коју је Младић лако дешифровао. У страху од издаје, лишава се и последњег телохранитеља и остаје потпуно сам. Једне фебруарске ноћи појављује се у стану Крста Јегдића, брата своје супруге Босе. Незвани гост није дочекан са одушевљењем.
„Он улази са пиштољима, тражи место где ће да преспава. Жена му каже: ‘Знате, немојте то да нам радите, гледају нас све, немојте због мог сина који је ту.’ Онда он наводно одговара: ‘Па знаш ти колики су мени такви умрли на рукама.’ Долази њен муж и он га одвози на следећу локацију где је боравио неко време, а то је Моштаница“, сведочи Бруно Векарић, некадашњи помоћник тужиоца за ратне злочине.
У Малој Моштаници, насељу на Сави тридесетак километара удаљеном од Београда, Крсто Јегдић Младића смешта у незавршену кућу свог брата Мирослава, који тренутно борави у Македонији. После дојаве, у насеље 5. априла 2006. године упадају припадници БИА и полиције.
„То је био спектакл за мештане тог села“, присећа се Александар Костић, начелник СОРЗ МУП-а Србије који је трагао за одбеглим оптуженицима за ратне злочине.
„То су две куће, једна поред друге. Једна је претресана комплетно, а на другу су само куцали“, објашњава Векарић.
„Једна кућа је била предмет опсервације и она је претресена“, наставља Љајић.
„У тој другој је био Ратко Младић“, додаје Векарић.
„По неким сазнањима… гледао је с прозора како се та акција спроводи“, каже Љајић.
„Они зову власника куће која је закључана, да се јави у полицијску станицу Чукарица. И тиме се завршава та акција“, резигнирано каже Векарић. „Ратко Младић је био на два метра од припадника, представника државе, дакле полиције и БИА, и могао је да буде… могао је да буде изручен, већ тада, Хагу.“
После те акције, држава је била све даље од одбеглог генерала.
„Чини ми се да смо тада сви били у обручу, Радета Булатовића, односно Коштуничиног кабинета који је био господар сарадње са Хашким трибуналом“, убеђен је Векарић.
Целом свету невероватно је да су сви хашки бегунци неухватљиви.
Последњи покушај Дел Понтеове да Србију натера да успешно оконча сарадњу са Хашким трибуналом свео се на инсистирање да Влада усвоји Акциони план за завршетак сарадње са Хашким трибуналом и да формира посебан тим који ће бринути о томе.
„Њен избор пада на Владимира Вукчевића са којим има одличну сарадњу“, сведочи Векарић.
У релативно кратком року у Шевенингену су завршили и један од Младићевих најближих и најважнијих сарадника – генерал Здравко Толимир, али и дуго тражени полицијски генерал Србије – Властимир Ђорђевић.
Тужитељка, међутим, није потпуно задовољна. Сасвим супротно расположење влада у већем делу јавности у Србији.
„Постојала је атмосфера у друштву да се хапсе српски хероји“, присећа се Костић.
„Већина људи то није подржавала, а и они који су подржавали, подржавали су то као нужно зло, као нешто што мора да се уради“, објашњава Љајић.
Хашко питање било је далеко од решавања.
„У једном тренутку то је деловало потпуно безнадежно“, признаје Љајић.
Акције безбедносних служби дају важне резултате, али од Младића нема ни трага ни гласа. У неколико одвојених претреса у породичној кући и стану његовог сина Дарка нађено је Младићево лично наоружање, новац који је са његовим сином доспео из Русије, као и генералови ратни дневници.
„Ти Младићеви дневници су веома помогли Сержу Брамерцу у бар једно пет поступака, јер описују неке веома значајне ствари с аспекта неких других предмета у Хагу, а не само Ратка Младића“, сведочи за Недељник Векарић.
Да је Србија тада показивала искрену и јаку вољу да ухвати Младића, сведочили су чак и транскрипти објављени на интернет сајту Викиликс. Раније није постојала воља, али су постојале информације. Сад је било воље, али је недостајало информација о Младићу. У то су се могле уверити и стране обавештајне службе које су пружале помоћ колегама из Србије.
„Најквалитетнију сарадњу смо имали са службама и државним органима Сједињених Америчких Држава, затим Уједињеног Краљевства, односно Велике Британије, Француске“, тврди Саша Вукадиновић.
Стране службе су помоћ пружале и у људству, на терену. Та сарадња је, међутим, трагаче за бегунцем умела да одведе и на погрешан пут. Једна од таквих информација била је и да је Младић из Моштанице отишао у Босну, на подручје Зеленгоре.
„Чак Миодраг Ракић одлази у Босну са Сашом Вукадиновићем“, присећа се Векарић.
Влада Србије крајем октобра 2010. године повлачи још један потез који неће дати ефекте: награду за информацију која би могла довести до лоцирања и хапшења Ратка Младића са милион, повећава на десет милиона евра.
„Новчана награда као метод није нешто ново и није нешто што је примењивала само Република Србија. У нашем случају она није дала квалитетне резултате“, присећа се Вукадиновић.
„Ми смо само себи беду навукли на врат. Да нас зове свако, да нас зафркава, да нас обмањује, да нас лаже…“, додаје Љајић.
На потраге се већ годинама троше огромни материјални и људски ресурси. За Младићем се већ трагало не само у Србији и Босни, већ и широм света.
„То је било као лов мрежом, знате, кад баците мрежу и сад све што скупите у мрежу, ви то скупите на једну гомилу и онда гледате, гледате да ли има нешто интересантно, односно нешто што вас може одвести према Младићу“, пластично појашњава Владимир Вукчевић, бивши тужилац за ратне злочине Републике Србије
Испоставља се да ће један ранији захтев Карле дел Понте, да се направи Младићево породично стабло, изненада добити на значају.
„Њих има преко двеста, тих Младића. Од тих двеста, имате… сто су чувари оваца, сто су официри. И то су неки чаршави силни… И ја носим то под мишком, улазим код ње, она каже: ‘Ајмо код мене, може да се пуши.’ Седа ту, палимо цигару, каже овако: ‘Где ти је Ратко Младић?’ Па рекох: ‘Да је ту, ја бих га довео, али погледај шта сам ја урадио’, па прострем оно. Она се, жена, згранула“, не без поноса прича каже помоћник тужиоца за ратне злочине Републике Србије Драгољуб Станковић.
Захваљујући томе, на једној од бројних седница Акционог тима, где се помно анализира урађено и прави пресек сумњи, уочава се пропуст. У првом породичном стаблу које је направљено недостајало је име рођака из Лазарева – Бранислава Младића! Огласила се сирена за узбуну.
Извор: Курир.рс / Nedeljnik
БОНУС ВИДЕО
