Русија

ЗОВУ ГА УНИШТИТЕЉ ГРАДОВА: Овај руски СУПЕРТОП је синоним за УРБАНУ АПОКАЛИПСУ!(Видео)

Зашто су Руси направили цев тако великог калибра и упоредиво кратког домета? Погледом на проштлост добија се одговор на ово питање

 

Самоходни топови су монтирани на лагано оклопљене носаче, они су у стању да пренесу тешку брзометну артиљеријску ватру из цеви пречника 120 мм.

У поређењу с хаубицама, самоходни минобацачи су лакши и захтевају мање логистичког одржавања, али су зато и краћег домета, пише Неwсwеек.рс. Међутим, руска армија је једина која у свом арсеналу има и самоходни минобацач калибра 240мм, типа Тулипан (Лала), овај апарат је добио и ватрено крштење у борби. За почетак, Тулипан се користи у разарању ојачаних одбрамбених положаја.

Где је све „користан“

Израелске фортификације на Голану, муџахединске пећине у Авганистану, и аеродромска постројења украјинске војске су се кроз историју нашла на мети минобацача типа М240 руске производње.

Даље, у разарању градова, што се види на примерима Грозног, Бејрута и Хомса.

Тридесет тона тежак М240 топ апарата 2С4 монтиран је на ГМЗ шасију која се користи и код многих других самохотки. Деветочлану посаду штити 20мм оклопа, довољно да одбије ватру ручног наоружања и шрапнела пројектила већег калибра.

Иако се током марша цев налази усмерена ка предњем делу возила, након монтирања на ватрени положај, она се окреће унатрашке. За разлику од већине других минобацача, М240 се и пуни од позади. Пројектиле дужине од 1,5 метара са по 100 кг експлозива у стању је да испали на удаљеност од преко 9 километара.

Уз ракетну асистенцију, овај домет се повећава на 20 км, једино ограничење лежи у спором темпу паљбе од свега једне гранате по минуту. За разлику од хаубица, минобацачки пројектили падају на циљ скоро вертикалном путањом, што их чини ефикасним у пребацивању зидова и других фортификација, узвишења, зграда…

Топ М240 и минобацач 2С4

Топ типа М240 опремљен је муницијом раличитог пуњења, од пројектила за пробијање бетонских бункера, до запаљивих граната.

А ту је и нуклеарно пуњење типа 3Б11 које је 2С4 чинило неизоставним делом бригада нуклеарне артиљерије током хладног рата. Ове гранате допуњује ласерско навођење типа Смелчак које је с великим успехом коришћено у Авганистану.

Русија тренутно на располагању има свега један батаљон од 8 апарата типа 2С4, с преко 400 ових возила у резерви. До њихове употребе, последњи пут је дошло 2000. године у нападу на престоницу руске републике Чеченије, Грозни.

За разлику од већине руских борбених возила, С24 није продаван другим чланицама Варшавског пакта, с изузетком малог контингента који је кратко време служио у армији Чехословачке.

Беспилотне летелице ОЕБС-а су запазиле употребу овог минобацача у украјинском субоку 2014. године. Најмање четири возила типа 2С4 снимљено је у акцији на истоку земље.

На аеродромима у Доњецку и Луганску, Тулпани су изградили посебну репутацију. У оба случаја, њихова ватра је до темеља уништила погођене терминале, терајући преостале украјинске снаге на повлачење.

Украјински минстар одбране је у једном тренутку тврдио да су његове снаге погођене нуклеарним пуњењем овог руског топа, да би убрзо демантовао такве тврдње правдајући се да је само наводио могућности којима непријатељко оружје располаже.

2С4 нема такмаца у армијама западних земаља.

Делимично је тако зато што његове задатке који се тичу разарања непријатељских утврђења углавном обављају ваздушне снаге.

Ипак, предности копненог система који може да одржава редовну ватру и у условима када ваздухопловство то не може не треба посебно наводити.

 

Извор: Informer.rs