У својој новој књизи „Е баш вам хвала“ писац Марко Видојковић приказује како би изгледао живот на овим просторима да се СРФЈ није распала и да у таквом систему живимо и ове 2017. Да ли би нам живот у њему био бољи и лакши и да ли бисмо нас двојица уопште могли да разговарамо као што смо то учинили на Сајму књига само су нека од питања о којима полемише Видојковић.
Жал за прошлим временима, када је читава држава гледала само у једног човек, клицала му, славила његов рођендан и држала његове фотографије у свакој институцији, али и код куће, чест је осећај оних који су живели у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији. Да ли је тај жал уопште оправдан и да ли се сећају свега што у том систему није ваљало и што је довело до његовог распада? Видојковић сматра да су заборавили и зато је одлучио да их подсети, али не кроз сетну причу, него стварањем паралелног универзума у коме тај систем постоји и данас.
НОИЗЗ: Када људи погледају корице и виде опис, помислили би да је у питању жал за прошлошћу. Да ли је и тебе понео тај осећај или је у питању критика данашњег друштва?
Марко Видојковић: Није уопште жал за прошлошћу, јер је она била таква каква јесте. Један њен део је био из угла Титовог пионира одличан, али тај добар део, то срећно детињство моје генерације је остало у сенци онога што се десило касније. Живели смо детињство у нечему што је била превара и прича за малу децу и невероватно је да та прича за малу децу има велику популарност код одраслих људи. Заправо сам желео да искористим њену популарност да измаштам како би заправо изгледала Југославија да се није распала и под којим околностима би она остала читава, пошто је она била осуђена на пропаст. Поента књиге је спајање два паралелна универзума, те југословенске 2017. и ове наше 2017. Ови први су за нас сазнали када су почели да се отварају портали и да информације о нама стижу до њих. Основно питање је било како би тај комуниста реаговао када би видео свет у коме се његова земља распала још пре 30 година?
НОИЗЗ: То је нека врста ундергроунда у којем људи живе у илузији. Уколико поредимо с тренутним стањем, да ли би било боље да смо остали у тој илузији?
Марко Видојковић: Било би, али само зато што је Србија 2017. курац. На велику жалост, није много тешко бити бољи и успешнији од наше земље. Та Југославија је, како сам је ја замислио, доживела реформу кинеског типа. Остала је једна партија, али је привреда либерализована и ту је дошло до економског бума, а војска никад јача. Истовремено је та држава ауторитарна, као што је и била. Ти види, овде постоји могућност да завршимо на робији, а код комуниста бисмо сигурно завршили. Ја не волим ауторитарна друштва, ја волим модерна демократска друштва, попут скандинавских, а Југославија из моје књиге није такво друштво.
НОИЗЗ: Приповедач и главни јунак књиге ради у Управи за анализу необјашњивих феномена. Који су то феномени необјашњиви?
Марко Видојковић: У социјалистичкој Југославији нема необјашњивих феномена, јер југословенски научници имају објашњење за скоро све. Међутим, кроз целу књигу протиче један необјашњиви феномен, кога чак ни главни јунак не капира (мада му треба опростити он је ипак један пандур и то у Свезном СУП-у), то је чињеница да се на неки начин кроз његов лик спајају та два универзума у једном необјашњивом смислу. На пирмер, он у овом нашем у универзуму има сина и то са љубавницом из оног његовог универзума. Дакле, постоје чињенице које чак ни ти научниоци не могу да објасне.
НОИЗЗ: Који су ти феномени из нашег универзума необјашњиви?
Марко Видојковић: Уколико покушам да прекопам по феноменима у вези с овом нашом несрећном земљом, нажалост све се може објаснити, али се не може исправити доста тога. Гледано из неког приземног угла не могу да нађем ништа. Ја сам скептик по природи и када се појави снимак НЛО-а ја проверим на још пет места да ли је то ипак то. Ја сам склон научној провери, вишеструкој, пре него што дођем до било чега необјашњивог. За сада су ми необјашњиво једино снови.
НОИЗЗ: Када смо код лажних вести у књизи имаш полицију која се тиме бави и санкционише оне који шире лажне гласине. Да ли нам то фали данас?
Марко Видојковић: Ја нисам заговорник било каквог кажњавања медија, треба само да се зна да ли неки медији лаже. Ако је неки медији кажњен због тог што лаже то треба да се објави на насловној страни тог медија. Тако треба регулисати закон. Да се зна да свака судска пресуда коју је на пример Информер изгубио мора да буде преко целе насловне стране. То је неки начин да се уштроје подивљали вепрови међу нашим таблоидима. Данас, у време интернета, када су све информације истовремено доступне сваког тренутка са било ког дела планете, ми морамо сами да уређујемо те инфоирмације. Има портала великих медија попут Блица и Данаса, на којима ми тражимо своје вести, али тражимо их и по дивљим, непровереним порталима и ту човек стварно мора да укључи мозак и буде опрезан. Дигитализацијом смо ушли у један новокомунизам глобалног типа у коме сви могу да тртљају, а јако пуно времена треба да се све то провери. Филтрирање информација је нужна ствар.
НОИЗЗ: На који начин ти то радиш, јер то вероватно мораш и због своје емисије?
Марко Видојковић: Немам Тwиттер. Лишео сам себе тог изума јер би ми он тренутно представљао ментално, емотивно и физичко оптерећење. То је једно свађалачко борилиште познатих, које ме не привлачи. То је онлајн ријалити у коме несвесно учеству стране и домаће личности и својевољно тртљају нешто, ја то не волим. Фацебоок је другачије конципиран, он је место за пријатеље. Када направиш страницу, логично је да то иде неким људима који слично размишљају. Чим се појави неки хејтер ја то одмах банујем. Волим да на мом интернету буде једноумље, чисто да би мени било лакше као његовом апслутном управнику.
НОИЗЗ: У овом нашем универзуму данас је Београд раскопан и по тим рушевинама и рововима подећа на онај који су комунисти ослобађали ’45. Ко данас треба да га ослободи?
Марко Видојковић: Ми треба да га ослободимо јер смо ми грађани Београда. Видим да је и он самог себе почео да ослобађа, тако што пуцају цеви, вода шикља, као да се нешто дубље, јаче и дуговечније од насу уротило против наших мучитеља, када је видело да ми грађани немамо снагу да с тиме изађемо на крај. Они који му праве ожиљке, морају да рачунају да ће испод њих почети да пуца београдско ткиво, биле то реке, канализација, водовод, каблови. Нешто мора да пође како не треба, нажалост. Град све више личи, што би рекао Мирко Шипка главни јунак моје књиге, на место на коме не живе људи него гремлини. Ми се опходимо према овој земљи као да нас сутра неће бити, као да неће бити ни нас ни наших потомака. Као да се све завршава данас и на нама и на нашим пајтосима којима набацујемо послове и уграђујемо се кинтом.
НОИЗЗ: Град је очигледно почео сам да се ослобађа, али шта је с људим који живе у њему?
Марко Видојковић: Људи морају да схвате да је начин смене власти на изборима. Прошла је била тако смењена, тако мора да буде смењена и ова. На изборима учествују партије и покрети. На њима је да покушају да укрупне колеоне. Треба направити две или три јаке колоне, које ће успети да освоје довољно гласова и власт. Грађани морају да гласају, јер не важи оно да су сви исти. Видели смо ко су гори, ко су исти, ко су мало бољи. Сада морамо да схватимо да је у питању битка за Београд и то уопште није патетика. Наш град је у великој опасности и ослобођење наше земље мора почети од њега.
Извор: Noizz.rs
