Хашки трибунал није процесуирао бројне злочине, што је посебно упутило на различите аршине према жртвама из прошлог рата
У границама реинкарниране Бановине коју је Фрањо Туђман зацртао у Босни и Херцеговини кроз удружени злочиначки подухват Хашког трибунала, а која завршава на превоју Иван Планине и која географски Херцеговину дели од Босне, важно је рећи да су се догодиле серије злочина и иживљавања Бошњака (Муслимана) над Хрватима.
Јужно од Сарајева до Мостара дословно ни у једном селу није изостао злочин, укључујући и масовне прогоне, депортације, заробљавања. У средишњој Босни прави хорор у који су били укључени и муџахедини, ратници који су били савремена претеча Исламске државе, а неки су чак у средишњој Босни стицали прва искуства.
Од Белоа Поља северно од Мостара, где су се налазили логори за Хрвате цивиле, укључујући и децу, преко Музеја у Јабланици и Коњицу, до кампања прогона, убистава и масовних злочина, етнички су очишћени Хрвати на подручју од 50 километара.
У Грабовици северно од Мостара у септембру 1993. убијено је 32 хрватских цивила, међу којима је била и четворогодишња Младенка Задро коју су припадници бошњачке Армије БиХ ликвидирали у мајчином загрљају. За половину жртава тела још увек нису пронађена јер су их спаљивали и бацали у Неретву.
У Трусини у коњичкој општини је истог дана, када се догодио злочин ХВО у Ахмићима, убијено 22 хрватских цивила и заробљених војника. Побио их је посебни одред Армије БиХ „Зулфикар“ коме је командовао бошњачки политички и војни врх с Алијом Изетбеговићем на челу. У јулу 1993. године у Дољанима код Јабланице је масакрирано 39 Хрвата, од чега су 33 цивили. Још страшнији, најмонструознији од свих на подручју Херцеговине злочин је који су починили припадници Армије БиХ у селу Уздолу у општини Рама.
Тамо су 14. септембра 1993. припадници Армије БиХ у операцији „Неретва 93“ приликом упада у село убили 41 Хрвата, од чега 29 цивила и 12 припадника ХВО-а. Само ови злочини на подручју Херцеговине на најбољи могући начин оповргавају наводе о постојању УЗП-а.
Идентична је ситуација у троуглу средишњег дела БиХкојима између Травника, Витеза и Зенице.
Најстрашнији се догодио у Крижанчеву Селу. У овом селу припадници Трећег корпуса Армије БиХ само три дана пре Божића 1993. године убили су чак 74 особе. За део војника поуздано се зна да су били живи заробљени.
У Бугојну је заробљено више стотина људи, а упркос томе што је међу њима био и 21 највиши војни и цивилни хрватски официр, они су нетрагом нестали. Од команданата јединица, до главних у војној власти. Нико никада за то није одговарао иако су записи из дневника господара живота и смрти Џевада Млаће да све вође треба ликвидирати никада нису постали доказ на било каквом суђењу. Једнако као што никада није осуђен муџахедин који је откинуо главу сабљом Драгану Поповићу код Травника.
На десетине је таквих случајева, а Поповићева породица чак 24 године после није још успела од државе БиХ да добије одговор за то. Аници Јурић из Какња и Серафини Лауш из Травника су припадници Армије БиХ на кућном прагу ликвидирали по тројицу синова и мужа.
Извор: Srbija Danas/Večernji list
