Гледајте, увек смо ми били спремни на тучу у Загребу, али ово је било нешто другачије, испричао је Александар Вучић
Максимир 13. маја 1990. године сматра се даном када је почео распад и крвави рат у бившој Југославији, а све је почело на фудбалској утакмици.
Тај датум пре 27 година остаће црвеним и крвавим словима уписан у историји када је дошло до једне од највећих навијачких туча у Европи, која је у ствари представљала национални рат и тучу између Хрвата и Срба, а не навијача два клуба.
Тог дана су се у престоници Хрватске састали Динамо Загреб и Црвена звезда, а још данима пре меча се у ваздуху осећало да ће се догодити нешто страшно на тој утакмици.
Чак неколико хиљада Делија је тог дана било присутно на Максимиру, њих око две хиљаде је кренуло из Београда, док су остали стигли из других хрватских градова и места, углавном насељених српским становништвом.
Међу њима су била и два човека за које ће јавност тек касније чути и који ће играти велику улогу у Србији – Жељко Ражнатовић Аркан и досадашњи премијер и нови председники Србије Александар Вучић.
За Аркана се тада знало да је вођа Делија и према многим теоријама био је постављен од стране Државне безбедности, а он је тада боравио на Максимиру обучен у одело и према сведочењима многих наоружан пиштољем.
Међутим, много је чини се интересантнија прича о новом првом човеку наше земље, који никада није крио да је ватрени навијач Звезде и да је био члан Делија са којима је ишао на утакмице, а између осталог био је и на том гостовању у Загребу где су избили незапамћени нереди.
– Тог дана се осећала другачија атмосфера. Гледајте, увек смо ми били спремни на тучу у Загребу, али ово је било нешто другачије. Нас више од две хиљаде кренуло је возом, а први инцидент догодио се већ у Винковцима. И тај је био гаднији него иначе… Одмах смо сви знали да се у Загребу спремају нереди. Али, не они између навијача Динама и Црвене звезде, већ између Хрвата и Срба – казао је Александар Вучић за “Време”, па наставио:
– И ми и они тада смо се осећали моћно. Код нас се тада подизао српски национализам, у Загреб смо стигли у великом броју. Никада се неће поновити гостовање на које ће отићи толико навијача Црвене звезде. Навијачи су стизали из Глине, Петриње, Книна, читаве Крајине, па и из Далмације. Но, у то доба растао је и хрватски национализам, па су се и навијачи Динама осећали слободно и моћно. На стадиону се осећала искрена мржња, с обе стране чуле су се песме најјезивијих садржаја – говорио је Вучић.
– Кад смо стигли у Загреб, први пут се догодило да нас је чекала војска полицајаца. Спровели су нас до јужне трибине. Међутим, ми који смо били искусни, препознали смо неке навијаче Динама који су имали задатак да прате хоће ли се неко од нас издвојити, па да га пребију. Препознао сам Шејтана, Сарму и још неке. Нисам видео Клокана и Сандра које сам знао као вође Бед Блу Бојса. Онда сам сазнао да су и остали Звездини навијачи то приметили, па су их испред једног кафића пресрели и претукли…
– Сукоб између Звездиних и Динамових навијача почео је на мањем делу јужне трибине, где је било више Динамових него Звездиних навијача. Ја сам био на доњем делу, али сви смо се брзо попели горе. Ту је дошло до мањег обрачуна (!?) у којем су Звездини навијачи потиснули Динамове на траву. Али, Динамови навијачи са севера су већ улетели на терен, а са истока је према нама летело све што су могли бацати. Пошто су у односу на нас они стајали на висини, ми одоздо и нисмо могли богзна како узвратити. Тај сукоб је трајао неко време, онда више није било седишта којима бисмо се могли гађати. У међувремену је полиција ушла у обрачун с Динамовим навијачима на терену.
На крају нас је полиција спаковала у специјални воз. Све су нас испитивали док нису пописали ваљда сваког човека у влаку. Али, ту стварно није било неке наше велике кривице. Скоро па никакве. За сваки други случај су могли рећи да је било одговорности Звездиних навијача. На пример, у Сплиту када је било 2:2, 1987., више смо ми, Звездини навијачи, чуда направили, него Хајдукови – испричао је у тој својој исповести на тад дан Александар Вучић.
Један од тренутака који је обележио те нереде био је и напад и ударац Звонимира Бобана, играча Динама на полицајца, у покушају да одбрани једног припадника БББ.
– Он је најмање крив за догађаје на Максимиру. Не мислим да га је неко наговорио да удари полицајца. Но, сигуран сам да би навијачке туче било и да он то није направио. Сукоби навијача честа су појава у фудбалу, али тога дана то је био сукоб нација – завршио је Вучић своје сећање на крвави мајски дан на Максимиру.
Иначе, појавила се и интересантна фотографија са те утакмице на којој се виде навијачи Звезде на јужној трибини, а на њој се може видети, мада не баш са сигурношћу и тврдити да је то он, тада 20-годишњи Александар Вучић.
Извор: Еспресо.рс / Goal.com
