Бомбардовање Југославије 1999. године означило је прекретницу у НАТО стратегији. Алијанса је напустила одбрамбену идеју под чијом је заставом формирана, и од тада води агресивну, офанзивну, ратну политику, неогрнуту чак ни плаштом добре намере, истиче немачки психолог др Рудолф Хензел
После срамног наступа нобеловке Херте Милер, Немице румунског порекла, на београдском Сајму књига, он се обратио овој списатељици отвореним писмом.
ПРЕДСЕДНИК ВУЧИЋ: Светски моћници желе слуге, а ја слободну Србију!
У једном од најоштријих реаговања на беседу Милерове, која је увредила цео српски народ – поручујући му да је сам испровоцирао своју патњу – Хензел у интервјуу за Новости каже да је ужаснут и згађен, а као сународник посрамљен, и позива Милерову да се извини Србима. Хензел износи могућност да иза наступа Милерове стоји намера НАТО да појача притисак на Србију да му коначно приступи.
Какав мотив је, према вашем мишљењу, имала нобеловка Херта Милер да се с толико непријатељства обрати Србима и констатује да је Србија сама крива за НАТО агресију?
– Госпођу Милер не познајем лично. Као озбиљан психолог не постављам дијагнозе на даљину. Ипак, видео-клипови њеног наступа у Београду постављени на Јутјубу показују да је веома огорчена и агресивна кад говори о својој пређашњој домовини Румунији под Чаушескуом, некадашњем Совјетском Савезу и о руском председнику Путину. Желела је НАТО интервенцију у некадашњој Румунији и поздрављала америчко-натовски рат супротан правима народа, који би незадрживо водио ка тоталном рату против Русије. Ове горке емоције пренела је, по свему судећи, на Србију под Милошевићем.
Стоји ли можда иза њених речи неко други, док је она, у ствари, добровољно инструмент политике великих сила?
– Могуће је, заиста, да из ње заправо проговарају САД-НАТО, чије злочине настоји да опере тако што кривицу за патње Срба ставља њима самима на душу. Можда баш једна добитница Нобелове награде треба да помогне да се појача притисак на Србију, да напокон уђе у ратничку алијансу – НАТО, одговорну за избегличке патње, рат, сиромаштво и еколошку катастрофу.
НАТО агресија донела је тешке последице, посебно по здравље људи, и то нарочито на југу Србије и на Косову. Бавили сте се тиме?
– Више од деценију и по после агресије – коју су противно међународном праву започеле снаге САД и НАТО користећи високотоксичне и радиоактивне уранијумске пројектиле – последице се још осећају. У Србији су у порасту агресивна канцерогена обољења, која попримају размере епидемије, како међу младима, тако и међу старима. Људске патње су неописиве и неизмерне. Захваћена је цела Србија, а посебно су погођени њен југ и Косово и Метохија. Резултати које је објавило српско Министарство здравља говоре да у Србији свакога дана једно дете оболи од рака.
То је злочин против целог народа?
– Земља је потпуно затрована. Због оштећења генетског материјала постоји опасност од тога да се из генерације у генерацију рађају деца са деформитетима. Свесно и вољно је почињен геноцид. Уништавање имуног система као последицу има инфективне болести, тешка функционална обољења бубрега и јетре, агресивне леукемије и друге малигне болести, спонтане и превремене побачаје, као што се дешавало после чернобиљске катастрофе 1986. године. Донедавно су политичари уз помоћ медија, а под притиском починилаца злочина, скривали истину од узнемирених грађана. Храбри и одговорни лекари, научници, бивши официри и политичари успели су да пробију зид ћутања, зарад добробити народа Србије.
Може ли се уопште нешто поправити?
– Радиоактивна зрачења којима су били изложени људи, друга жива бића и окружење не могу се “избрисати”, али је нешто ипак могуће поправити, ако за то постоји воља: САД и НАТО могу да се извине српском народу за злочине; морају се открити мете и типови употребљеног оружја; императив је очистити тло и подземне воде; све жртве треба финансијски обештетити; српски народ мора да сазна пуну истину о последицама тог рата по здравље људи; систем здравствене заштите мора да се ојача, богате земље ЕУ не смеју више да врбују добро обучене лекаре и помоћно медицинско особље; разорена инфраструктура, као и уништена индустријска постројења и радна места у њима, морају да се обнове; биљке отпорне на зрачење могу да се засаде – а може се учинити и још много тога сличног.
Да ли је агресија против европске земље на прагу 21. века отворила врата мешању великих сила у унутрашња питања других земаља?
– НАТО агресија против Југославије била је модел новог освајачког рата. Она је означила стратешку промену у самом бићу Алијансе. Савез САД-НАТО одустао је тада заправо од одбрамбене политике и прешао на офанзивну (агресивну) политику. УН, нарочито њихов Савет безбедости, искључен је из целе приче, а међународно право и правда су заобиђени. Тај рат био је претеча наредних, такозваних интервенција на Авганистан, Ирак, Либију и Сирију. А насилно одвајање Аутономне Покрајине Косово и Метохија од Србије било је и јесте опасан сигнал за остале етничке групације у Европи. Српска индустрија страдала је током рата, а касније још и више, током међународних санкција према СРЈ. Од деведесетих година угашено је око милион радних места у индустрији.
Тврдите да у западним земљама влада насилна култура вођења ратова?
– Заиста је тако. Америчка војска и САД-НАТО воде већ деценијама ратове у целом свету, а крај се не назире. Ратови постају све убитачнији, подмуклији, просторно обимнији и геноциднији. То, подразумева се, носи са собом фаталне последице по културу свих западних земаља. Младе генерације се свакодневно бомбардују вестима о том разулареном насиљу. Та култура насиља и рата веома је лош модел за будућност који дајемо нашој омладини.
Који су ваши лични мотиви да будете на страни српског народа?
– Године 1999. ми Немци смо били толико изманипулисани дрским лажима наше владе и ратне коалиције, изјавама типа “Никада више Аушвиц!”, да смо се, с ретким изузецима, ћутке сложили са офанзивним ратом САД-НАТО против СРЈ. Једна српска колегиница ми је две године касније говорила о еколошком уништавању околине и стравичним оштећењима здравља људи због употребе бомби са осиромашеним уранијумом. Око Божића 2006. сам с том српском колегиницом, као и с немачким и швајцарским пријатељима, отпочео вишегодишњу акцију помоћи спрском народу.
У чему се састојала та помоћ?
– За децу смо прикупљали играчке и одећу, за болнице постељину, потрошни прибор за операције, рендген и апарате за ЕКГ и специјалне лампе, неопходне за рад офталмолога. Био је то покушај скромног поправљања чињенице да је српском народу нанета немерљива патња, у чему је учествовала и наша држава. Неколико година касније упознао сам једну дивну жену из ваше прелепе Шумадије. Она је, у међувремену, постала моја супруга.
После првог отвореног писма Херти Милер, ових дана сте написали и друго. Шта стоји у њему?
– Подсетио сам је на тестамент Алфреда Нобела, по коме се признање додељује ономе ко је протекле године донео највише користи човечанству, и сходно томе поставио сам питање: “Госпођо Милер, за која дела сте 2009. године почаствовани Нобеловом наградом? Да ли су то заиста били ваши литерарни радови, или је то пре свега била политичка одлука Комитета, као и, рецимо, приликом доделе “Нобела” Хенрију Кисинџеру или Бараку Обами?
Извор:Večernje novosti
