Некадашњи председник Владе Републике Србије и потпредседник Владе СР Југославије Никола Шаиновић ексклузивно за СрбијуДанас открива шта је Милошевић рекао на скупу најужег руководства, након чега се уследило бомбардовање СРЈ
Никола Шаиновић био је део и преговарао је у свим „биткама Југославије“ деведесетих година. За време његовог политичког ангажмана десили су се догађаји који су одређивали судбину Србије наредне 3 деценије. Најближи сарадник и пријатељ Слободана Милошевића у интервјуу за портал СрбијаДанас.цом говори отворено о свему: „Олуји“, Дејтону, Рамбујеу, 5. октобру и хашкој ћелији.
С обзиром на то да сте завршили металургију, како сте ушли у политику?
– Завршио сам металургију јер ми је факултет био у Бору, испред куће и прво занимање ми је асистент на универзитету, а политички рад је био повезан са тим. Онда су се једног момента, 1978.године десили локални кадровски проблеми између две групе старије генерације око тога ко ће да буде нови секретар комитета, па у њиховом сукобу они нађу решење тако што предложе неког млађег, овог пута предложе мене. И тако сам ја ушао у политику 1978 године.
Како је дошло до познанства са Слободаном Милошевићем?
– Милошевића сам познавао док сам још радио у Бору, био је директор Београдске банке, а ми смо радили са том банком. Срели смо се више пута у то време. Тада су министри рударства и енергетике у Републици Србији, у социјализму, по правилу били из Бора. Онда је у формирању последњег извршног већа 1989. године тражен од Бора нови и тако сам дошао ја за министра рударства и енергетике. Тако сам ушао у извршно веће и знао сам да тај мандат неће трајати дуго, али нисам знао да ће бити пуно мандата. Тако сам дошао и остао у том сектору, а касније био сам: потпредседник републичке владе, па премијер, па потпредседник савезне владе, тек сам се на крају у другој половини 1996.године пребацио из тог привременог економског дела у спољно политички. И после Дејтона сам ја потпредседник савезне владе за спољну политику, улазим у све преговоре и тако завршавам каријеру на том месту.
Почетак вашег мандата као премијера обележила је седница на Палама. Какав је био план Србије у тако неповољном тренутку у историји, с обзиром на то да су јој руке биле везане блокадом?
– Дакле, 1993.године, када сам ја био премијер, се догађа та чувена седница на Палама, седница скупштине на којој смо се ми разишли са Караџићем и са властима Републике Српске. Мислили смо да је то кључни моменат за мировне преговоре, зато што се процес одвија тако да ћемо ми надаље бити слабији, Американци ће успоставити контролу над Хрватима и муслиманима и окренуће их удружено против Срба. Нажалост, нисмо се разумели и од тог момента је наш утицај на Републику Српску и ондашњу Републику Српску Крајину драстично мали. Процеси иду тако што Хрвати и муслимани ратују међусобно и то је био разлог зашто ми предлажемо да је то најбољи моменат да се укључимо у преговоре и подржимо тадашњи мировни предлог Венсов план… Не зато што је он најбољи већ зато што су то актуелни преговори. Е сад, преговори се нису десили, однос снага се драстично мења, Американци успостављају јединствену команду над Хрватима и муслиманима, потписују тзв. Вашингтонски споразум где се они уједињују и од тог момента надаље мења се однос војних снага. Србија је под контролом јер је над Босном такозвана зона забрањеног лета, дакле авиони НАТО су изнад простора и могу да ураде шта хоће, тако да ми крај рата дочекујемо у војно врло неповољном положају и Србија није у стању да спроведе било какву иницијативу јер је потпуно блокирана.
Оно што се десило за време вашег активног бављења политиком јесте и операција „Олуја“. План З-4 је био предложен у јануару 1995. године у коме је требало да се реши питање Републике Српске и Републике Српске Крајине. Зашто он није прихваћен, већ се у августу исте године десила „Олуја“?
– Ми се тада хватамо за припрему Дејтонског споразума. Та припрема траје скоро годину дана пре Дејтона и наш интерес тада је да покушамо да кроз преговарачки процес, али цео, дакле за цео комплекс Хрватска – Босна, покушамо да изборимо најбољи могући положај српског народа на том простору. Тај предлог З-4 који је парцијална иницијатива, то није предлог иза кога стоји предлагач Дејтона, то је парцијална иницијатива коју ми не можемо да заменимо за целовити преговор и зато значај З-4 није „он би решио“, он је само био једна лансирана иницијатива у контексту целовитих преговора. Ризично је било убацити парцијалну иницијативу и избацити целину. Ми смо стално инсистирали на преговорима не би ли смо избегли војно решење, јер смо били у војно неповољном положају. Тако да З-4 је тактички потез да се уведе војно решење и војно решење је уведено “Олујом”. “Олуја” је испанирана. Мало се говори о њеном суштинском садржају – како је она изведена, шта је војна суштина “Олује”. Суштина није напад војске Хрватске на војску Републике Српске Крајине, већ “Олуја” почиње нападом на градове, нападом на цивиле. Ракетирањем Книна које траје цео дан, прогони се цивилно становништво из Книна и док они беже, њихови очеви и синови су у фронту испред. Породице у хаосу беже, синови и очеви се покрећу да сачувају породице и распада се фронт. Није то само ратна ситуација, то је ратни план и зато је “Олуја” злочиначки подухват, зато што је она усмерена на цивиле, цивиле на прогон и на изгнан српског становништа са простора Хрватске. То је суштина која се види.
После тога је дошао Дејтон. Шта се тамо дешавало? Преговори су трајали данима…
– Ми смо у припремама Дејтона видели да је могуће да сачувамо Републику Српску кроз њега и то је тада, у целој тој кризи, у дубокој војној и политичкој изолацији, био један прозорчић наде и зато је Србија свом својом енергијом и ризиком стала иза Дејтона у процесу његове припреме, као и на самом Дејтону и у поступку његовог усвајања. Дејтон је донео Републику Српску, верификовао је. Против Дејтона су били сви субјекти из Босне: и Срби и муслимани и Хрвати, зато што су сви били незадовољни јер нису остварили своје циљеве. Дакле, Срби нису остварили независну републику, а муслимани нису добили унитарну Босну. Главна заслуга Милошевића у Дејтону је што је разумео процес који се предлаже и то шта ће следити касније. Он је заложио све, личну гаранцију и гаранцију Србије у његово спровођење. Кристофер Хил је дошао код Милошевића са оценом да Алија неће да потпише споразум јер се са таквим какав је не може вратити у Сарајево, па су тражили да му дамо нешто у Сарајеву. Жртва је била прихватити четири општине које су биле српске да припадну федерацији БиХ, уз тај услов Алија би потписао Дејтон. Милошевић је био свестан величине жртве, али и величине добитка и пристао је одмах да се не би одуговлачило јер би онда то само дестабилизовало резулат. Он је прихватио, Американци су натерали Алију да потпише, а Крајишник и Крешимир Зубак, они у Дејтону нису парафирали јер су сматрали то неправдом. Касније се показало да је Дејтон историјска тековина за српски народ и као гаранти Дејтона у фази првих година његових спровођења Американци су нас оставили на миру ’96., ’97., све до ’98. године.
Рекли сте да су нас Американци оставили на миру неколико година, тачније до 1998. Шта се десило те године, па су се поново окренули ка нама?
– Док је Дејтон спроведен, у смислу да су спроведена два круга избора, структура БиХ је успостављена, демилитаризација завршена и кад се то завршило онда је сценарио југословенске кризе само прешао на наредну страну, а та наредна страна је Косово. Шта је догађај који то манифестује: догађај је Холбруков сусрет са припадником ОВК у селу Јуник 1998.године, у лето. То није само неки сусрет, то је демонстрација америчке одлуке да прелази на другу страну унутар албанске стране, а то значи напуштање Ругове и прелазак на ОВК. Од тог момента па надаље Ругова је маргинализован, а ОВК је супер подржаван од оружја до новца и политике. ОВК су почели да освајају од албанске границе преко Ђаковице према Дреници. У селу у које уђу они успоставе власт. Чак су им тада главни противници Руговини људи. ОВК власт осваја силом, прво унутар албанске структуре. Они нису улазили у градове, већ у руралне делове. Тако у централној Метохији у околини Ђаковице, имамо од стране ОВК сукобе, заседе, убијање, отмице. Читаво време летњих сукоба на Косову те наше антитерористичке офанзиве Ругова долази у његову канцеларију као што ја долазим на посао свако јутро, у градовима је стање мирно. Американци подржавају и гурају тај покрет ОВК, вукући нас за рукав да употребимо силу. Ми знамо да ако употребимо силу рећи ће „Аха, знамо ми Милошевића, ево вас опет“, а ако не употребимо силу узеће нам Косово, и то ће нам га узети злочином, прогонима. До лета 1998., а ово сада причам документарно из архива, ОВК је убио више Албанаца него Срба да би успоставио власт. ОВК чак гања, хапси и убија Руговине људе па и кад Вокер дође. Тај њихов унутрашњи сукоб буја, и они нам пресецају главне комуникације, саобраћајнице, ту је и терор отмицама. Киднапују се људи. Када се каже киднаповање обично се мисли на отмицу због неког разлога, због неке уцене, али овде се киднапују због чистог терора: киднапују човека, убију и баце га на улицу, да га сви виде. Једино што иза тога следи јесте нова отмица, нови напад. Тако оно мало Срба што је остало у метохијским селима 1998. је побегло или су страдали и Метохија и њен рурални део остаје потпуно етнички чист.
Убрзо следи бомбардовање. Као повод за агресију над нашом земљом јесте случај „Рачак“, који је изрежиран за ту потребу. Шта се заиста десило тамо?
– То је окидач. Узмете нешто за непосредни повод онога што сте већ увелико планирали. Ми смо том летњом антитерористичком операцијом 1998. практично разбили ОВК и вратили их у цивилну ситуацију и мислили смо „добро, сад је то завршено, сад треба да стабилизујемо мир“ и Милошевић је отишао код Јелцина са циљем да добије подршку за стабилизацију мира на Косову. Нажалост, од Јелцина је добио налог да прихвати мисију ОЕБС-а и ми смо добили Вокера. Ми смо на Јелцинову принуду морали да прихватимо ОЕБС-ову мисију и Вокера, то смо урадили невољно, али без могућности да одбијемо јер НАТО је донео тзв. акт Одлука о нападу у октобру 1998.године. Онда нас је та мисија ставила под потпуни контролу и са земље и са извиђачким авионом из ваздуха и док нас је држала под контролом, она је реконструисала ОВК. Јануара 1999. ОВК, након почетног периода мира, почиње са нападима и та јединица, група ОВК која је била у селу Рачак почиње да напада и убија цивиле и полицајце на путу Приштина – Призрен. Полиција одлучује да их ухапси, извршава напад на то село. Рачак је имао 1500 становника, а у том моменту је село празно, можда стотинак цивила. Почела је борба у којој су страдали припадници ОВК, као и један број цивила је био захваћен борбом.Након одређеног времена, полиција је морала да напусти Рачак, нашла се под ватром, јер је почео контранапад једне веће јединице ОВК на село. Како је борба завршена, ОЕБС је ушао у село, а већ је био мрак и они су преко ноћи те људе који су страдали у борби довукли на једно место и тако је онда са Вокером направљен тај догађај. Дакле, ти људи јесу страдали у борби, али су страдали на разним местима, а онда су ту само довучени и то је онда послужило као “доказ” о злочиначком режиму Слободана Милошевића. Онда машинерија која је још одлуком из октобра припремељна се ставља у погон, а да би имала политичку димензију, организује се Рамбује.
У Рамбујеу је Југославија рекла „не“. Како су текли преговори?
– Они нису текли, није било преговора. Ми се нисмо срели са Албанцима, него само са том преговарачком екипом у којој је уствари био главни Американац Кристофер Хил. Преговори су почели тако што смо ми рекли прво, по моделу Дејтона, да најпре фиксирамо суверенитет Србије и Југославије на Косову, да је то неспорно, а да онда испреговарамо какву год они хоће аутонимију Албанаца на Косову, каква нигде није виђена испреговараћемо само да Косово остане део Србије и Југославије. Првих десет дана је протекло у натезању да они то неће да прихвате. Након десет мучних дана, направљен је прекид и на наше силно инсистирање контрагупа, не преговарачи, већ контрагрупа је дала једну изјаву која је реафирмисала наш суверенитет те смо ми наставили преговоре. Кад смо наставили, онда је на прве контакте о виду аутономије, одједном дошло узми или остави, почели су да долазе документи у деловима који значе окупацију СРЈ. Дакле, по предлогу тог документа из Рамбујеа требало је да предамо целу територију, ваздушни простор, луке, воде, дакле требало је да суверенитет предамо другој страни потписници, а друга страна потписница Рамбујеа је политички савет Северноатланског пакта.
Требало је да једној војно алијанси, наддржави, предамо свој суверенитет у руке по предлогу да њихове трупе дођу на целу територију и каже: они носе оружје по сопственом налогу, могу да лише слободе кога они сматрају да треба, и да га изведу пред одговарајуће службенике. Ми смо рекли „па чекајте, ово је класична окупација. Нема владе која то може да прихвати, ми то не можемо да прихватимо”. Онда су они рекли да смо ми за рат. Осудили су нас, читаво време су претили бомбардовањем, Малден Олбрајт нам је ту претњу саопштила и на српском. На крају ми смо задњег дана дали редакцију тог преговора, дакле, избацили смо делове који се тичу окупације, убацили смо делове који потврђују суверенитет и нисмо спорили све оно што пише о аутономији, али то смо предали задњег дана. Међутим, то је стављено на страну, још је разматрано, јер се од нас тражио ултиматум “потпиши или не, а ако не потпишеш следи бомбардовање”. Албанци су сами потписали. Ми смо се вратили у земљу, а онда је речено овако “то је мировни споразум, али на супротној страни су две ствари: Србија га је одбила и чињени су злочини на Косову” и због та два фактора НАТО је спровео своју одлуку о бомбардовању.
Шта је Вама и Милошевићу прво прошло кроз главу када се сазнали да само преостаје бомбардовање?
– Ми смо свесни да нама прети бомбардовање много раније, оно је практично формално извесно од октобра 1998. године и то траје 6 месеци, јер ствари иду само у правцу „ми вам претимо, предајте Косово, напустите га сасвим“. Ми смо тада свесни да ми то не можемо да урадимо, ми смо људи који то нису могли да ураде. Ми смо потпуно свесни и личне претње, она нам је саопштена колико хоћете пута. Милошевићу и мени и другима и та претња је још од рата у Босни и Хрватској. Милошевић није могао да прихвати окупацију целе земље која подразумева отимање Косова. Ја сам се лично бојао у Рамбујеу само једног: како ћу да изађем из авиона у Београду, шта ако нас преваре, злоупотребе, ако попустимо, ако направимо грешку по којој ће нас историја памтити. То ми је стално било у глави. Онда је рат почео и Американци су мислили да ће рат трајати кратко, говорили су три дана. Имам један тужан доказ за то: Ругова ми је рекао услед бомбардовања када само нас двојица разговарали да је остао у Приштини зато што су Американци рекли да ће за три дана бити у Приштини и он зато није отишао и сматрао је својом дужношћу да остане, а пошто се то није десило, онда су Амеркнаци понудили резолуцију 1244 и то је кључна ствар! Када узмете Рамбује и 1244, и једно и друго нам је дала иста сила, исти офис. У 1244 пише и нуди нам се све оно што смо ми у Рамбујеу рекли да је црвена линија: суверенитет СРЈ – пише у 1244, да део наших снага остане на Косову – пише у 1244, да се мора демонтирати ОВК – пише у 1244 и говори се о мировној мисији УН која долази само на Косово, а ми нисмо били против тога… То све пише у 1244. Оно што знају да је наш захтев испод кога не можемо, они су нам то дали у овој резолуцији.
Ако су нам у резолуцији 1244 дали све оно што су у Рамбујеу одбили, чему онда бомбардовање?
– Ја имам горко питање: зашто нису окренули редослед? Што нам нису дали 1244, па ако не спроведемо онда нек прете. Зашто је један исти офис заменио текст? И 1244 и Рамбује смо добили узми или остави. Нисмо ми ништа поправљали, нису нам дали прилику да заменимо једну запету. Ја сада могу да кажем да бисмо ми 1244 у марту ‘99. Године, тешка срца, морали да прихватимо и ја мислим да бисмо прихватили зато што смо били свесни свега. Међутим, они нам нису дали, они су окренули редослед да бисмо одбили и да се реализује ова велика стратегија – бомбардовање. Пошто за 78 дана циљеви те стратегије нису реализовани, а како пише Кларк то је стратегија са 0 америчких губитака. Ипак, та стратегија са 0 њихових губитака на косовском боју није дала ефекат, дакле они су морали да сиђу на земљу. Напади ОВК-а и албанске војске су сломљени, авиони не могу сами да освоје државу, онда су они немајући куд рекли “е, сад идемо на мировно решење” и употребили УН. Дошао нам је и Рус Черномирдин који је рекао да ако ово не прихватимо поравнаће нас ”као овај сто”. То је била такође реална претња јер ми смо сазнали шта је алтернатива, а они не би дошли копненом интервенцијом, него би само навалили из ваздуха и ту је граница кад ломите државничку одлуку. Милошевић је рекао једну реченицу на Палама, која је његова историјска реченица: “У име народа можете жртвовати све осим самог народа“. Дакле, кад опстанак народа буде угрожен онда жртва више нема смисла. И зато смо ми ту морали да станемо, имали смо признање суверенитета, имали смо УН.
Онда је дошао Кумановски споразум. Шта је тражено од Југославије?
– Онда је дошао Кумановски споразум. Од нас тражено у првој верзији да наше снаге оду с Косова, па ће снаге УН после да дођу, као треба им времена да се прикупе. Ми смо рекли да то не долази у обзир, направиће се безбедноси вакум, ући ће ОВК и протераће Србе с Косова. Они су рекли да у том случају не могу да прекину бомбардовање, а ми смо одговорили да не можемо оставити народ незаштићен и да нико не преузме одговорност за њега. И након 5 дана и 5 ноћи преговора, уз бомбардовање, Милошевић је успео да у Кумановски споразум уђе реч „синхронизовано“. То значи синхронизовано повлачење, синхронизовани улаз снага УН, зона по зона и тиме преузимање одговорности за стање на терену.
Ускоро је уследио 5. октобар. Како то коментаришете?
– Пети октобар има своју политичку, унутарњу и спољну димезију. Те унутарње политичке тензије нарастају, тадашња власт је под огромним притисцима и теретима исцепљивања, санкција, рата, народ живи тешко. Ми оно мало пара што имамо трошимо на обнову, последњи динар и не можемо да решавамо социјална и друга питања. Политичке снаге које су тада доминантне на другој страни, оне имају и директну подршку Америке, најоперативнији штаб у Будимпешти где је био амбасадор Монтгомери, средства, људе, информације… У Монтгомеривој књизи он каже да је 200 милиона долара инвестирано у рушење Милошевића. Тако да је рушење Милошевића поред тог унутарњег аспекта имао домантан спољни додатак, јер Слободан још увек није био срушен, тај с ким су били у сукобу… онда то руши ауторитет велике силе која је све живо урадила, укључујући и рат, па није срушила једног Милошевића. Под свим тим притисцима се догађа 5. октобар: с једне стране незадовољство унутрашње, али с друге стране огроман спољни притисак. Милошевић је стално говорио “Није мета Србија због мене, већ сам мета ја због Србије”, та метафора се после пренела, јер су бројни захтеви према Србији остали исти давно већ кад Милошевића није било. Пре свега у односу на Косово, у односу на НАТО. То је у разним паковањима присутно и данас.
Након свега што сте прошли: преговора у Дејтону, Рамбујеу, бомбардовања, „Олује“…, да ли сте очекивали да ћете исход бити овакав, односно, да ћете у Хагу бити оптужени за ратне злочине?
– Ја сам у преговарачким процесима од 1991. године. Лично сам толико пута разговрао са Холбруком, Кристофером Хилом. Након формирања Хага ја сам потпуно свестан шта је његова улога, те опасности ја сам свестан. Да ли сам имао прилике да одступим? Па наравно да сам имао, али сам ја мислио да немам на то право. Нико ми није крив, народски речено “нико ме није гурнуо”, нико ми није наредио. Милошевић је једног момента рекао у лето ‘98. године на скупу најужег руководства: “Видите шта од мене траже, ја ово нећу да потпишем, ко хоће може да иде”.
Да ли су неки отишли?
– Да, јесу. Није већина, неки су отишли, неки су се нашли на другој страни, ја нисам. То је био мој избор. Ја нисам овде седео у неком бункер, ја сам био у Приштини. Ја сам организовао преговоре са Руговом, не зато што сам имао илузију да ће то да заустави рат, ја сам само сматрао да ми морамо да покажемо шта ми мислимо. Ја сам у Приштини постигао два договора са Руговом, свестан да ће они рећи “ви сте њега натерали силом”. Шта год рекли за њега, ми смо то потписали. Ја сам у првој заједничкој изјави са Руговом постигао десетог дана рата договор прво да одмах престане бомбардовање и друго да се све избеглице моментано врате кућама. На тај наш договор Југославија је прогласила једнострано прекид ватре, да би дала шансу. Ја сам се вратио у Приштину и доживео сам бомбардовање у центру града, једва сам га преживео, изашао сам из рушевина око којих је страдало десет људи. Борба за мир – то је био мој посао, ја од њега нисам одступио. Да ли то може да кошта? Па може. Да ли сам ја платио највећу чену? Нисам. Највише су платили људи који су дали животе, који су остали инвалиди у тој борби и које поштујем исто као што осуђујем сваки злочин свакога ко је мислио да је велики Србин тако што је убио неке цивиле. Тако да ниједног момента те две ствари не мешам. Ако сам ја платио зато што је то неко урадио, ево платио сам. Србија је платила и може да иде даље.
Какав је био ваш боравак у Хагу? О чему сте најчешће разговарали са Милошевићем, а шта се дешавало када сретнете, рецимо, Харадинаја?
– Са најближим друговима се срећете као сапутници. Имате заједничке проблеме, питате како је породица, како иде одбрана, шта ти следи сутра на суду. Пошто сте тамо изоловани у простору, ви сте неминовно упућени на обичне свакодневне ствари. Мени је с једне стране комшија генерал Ојданић, а с друге стране ми је сусјед генерал Праљак… живот нас тера на свакодневницу. А онда после толико времена, са некима, не са свима, можете разговарати тако што подвучемо црту о којим питањима не разговарамо. Са Харадинајем и Готовином су минимални контакти били, а некада се морамо срести, бар кад одемо код лекара. Ако у затвору производите нове конфликте ви не можете живети, ви морате да направите атмосферу у којој може да се преживи, поготову што сам ја био потпуно свестан од почетка да ово није прича за три месеца, ни за три године. Мени је доживотна робија претила 11 година, када ми је пресуђено да ефективно будем 12 у затвору, ја сам већ 11 издржао. Тако да, не дао вам Бог да се нађете у тој ситуацији у којој тражите минимални животни процтор, физички, интелектуално, ментално, здравствено…
Мислите ли да су Милошевића убили у Хагу?
– Организација “Слобода” која брине о Милошевићевој заоставштини је издала књигу са свим здравственим билтенима из Хага Слободана Милошевића. Оно што бих ја желео то је да се направи једна озбиљна медицинска експертиза која ће показати како је Милошевић лечен. Ја мислим да је то прави одговор. Мислим да смо ми као Милошевићеви сарадници дужни да покажемо озбиљан стручни одговор на то питање. Ја мислим да је у финалу Милошевићеве судске и животне драме Хашки трибунал бацио акценат на то да га притисне, да се Слободан одрекне тога да се сам брани и да се склони са стране. То им је било важније од његовог лечења. Њему је, пак, било важније супротно: да не одступи од тога да се брани било му је важније и од сопственог здравља и у том пресеку је Милошевић изгубио живот. Сад би само добра компетентна анализа дала одговор.
Када сте сте се вратили из Хага, на аеродрому су вас дочекали Жељко Обрадовић, Славица Ђукић Дејановић и Милутин Мркоњић. Међутим, Ивице Дачића није било. Да ли му замерате нешто?
– Ја сам био у контакту читаво време са свима, па и са Ивицом. Мене су другови другарски примили. Колико су могли они су помагали мојој породици, ја то поштујем. Они су били у драстично тешкој ситуацији, СПС је био под таквим прогонима 2001., ми смо имали 400 људи у притвору. Ако се у нечему нисам слагао с Милошевићем у Хагу био је однос према партији: јер ја сам био за то да ми оданде треба да подржимо руководство, а да руководимо партијом одавде, а не из Хага, јер сам то сматрао немогућим. Дакле, ни добрим, ни лошим, већ немогућим. Ипак, партија је овде опстала и када говоримо после свег овог времена, после свих тих притисака, ево и данас, годинама уназад, СПС има рејтинг 10 плус минус 1, а многи други, који су били на супротној страни од СПС-а, који су имали огромну подршку са стране, па и финансијску, они су на цензус плус минус 1. Тако да у том контексту треба ценити и поштовати резултат руководства СПС-а да опстане. Ја њих подржавам и поштујем тај напор, јер је требало прећи пут од прогоњене странке до тога да председник те странке председава ОЕБС-ом у атмосфери рата у Украјини. То је велики резултат.
Извор: Srbija Danas
