Свако дете своју културу или некултуру доноси из куће, па тако и наше. И док не будем сигуран да ће у школи бити безбедна, неће ни ићи, категоричан је Зоран Николић, отац Б. Н., ученице Техничке школе из Аранђеловца над којом су се вршњаци иживљавали
„И даље не знам који је разлог за шамаре и песнице које сам добила. Није ми јасно шта сам им скривила и због чега им толико сметам.“
ПУШКОВ ЗАЛЕДИО АМЕРИКАНЦЕ: 20.000 мировњака у Донбасу? Заборавите!
Овим речима је своју исповест јуче започела Б. Н. (15) из Тулежа, ученица прве године Техничке школе у Аранђеловцу, коју су 13. октобра брутално претукле две девојчице из одељења.
Узнемирујуће сцене шамарања видела је цела Србија, али тек месец дана након инцидента, када је снимак постављен на интернет.
Несрећну девојчицу смо јуче посетили и затекли је како у породичном домаћинству вредно помаже родитељима у дворишту, бринући се о живини, овцама и јагњету. Већ на први поглед се види да је вредна, васпитана и ведра девојчица.
Немоћ
– Тог дана, између петог и шестог часа, седела сам у својој клупи. Ја увек седим на свом месту и нигде не идем ван учионице. Одједном су се појавиле њих две и почеле да се деру и да ме шамарају. Изненадиле су ме! Нисам очекивала и нисам била ни свесна шта се дешава. Ударале су ме и не памтим те тренутке. Не знам како нико од професора није видео и чуо шта се дешава. Ни ја сама никоме ништа нисам рекла. Нисам се ни бранила, само сам седела и ћутала. Не знам… Онда је ушла професорка и имали смо час веронауке – прича Б. Н.
После тога, како каже, сви су се понашали као да се ништа није десило, и ученици и професори. Можда и јесте другима тако деловало, али не и њој. Шамари прођу, али понижење и емотивна бол остају. Ипак, она се држи храбро.
Извињење
– Наставила сам да идем нормално у школу. И даље волим да идем и имам једну одличну другарицу. Ове што су ме тукле ме не занимају, не причамо више. Једна од њих ми се у четвртак извинила. Ја сам само рекла: „Прихватам извињење“, али то није то. Ми нисмо другарице и не знам да ли је она то урадила искрено или само онако – каже девојчица. Иако је снимак на ком је малтретирана већ неколико дана у центру медијских дешавања и требало би да су сви свесни колика јој је неправда учињена, она тврди да јој од вршњака из других одељења нико није пришао и пружио јој подршку.
– Па не, ко да ми приђе, шта да ми кажу? Нико ми се није обратио, али без обзира на то шта се све дешавало, ја идем даље – каже она.
У школи се прича да је једна од насилница са снимка више пута имала агресивне испаде и да је чак пребила свог дечка када су раскинули.
Родитељи претучене девојчице Јелена и Зоран Николић не одустају од тужбе против родитеља двеју насилница, као и свих који су учествовали у снимању и тучи.
– Да, све ћемо их тужити. Ово више не сме да се понавља. Не само нашем детету него никоме. Свако дете своју културу или некултуру доноси из куће, па тако и наше. И док не будем сигуран да ће у школи бити безбедна, неће ни ићи. У понедељак ћемо се јавити разредном, а онда ћемо да одемо на разговор код психолога. Видећемо шта ће бити даље. Јавила ми се мајка Алексе, дечака који се убио због насиља у школи, пружила ми је подршку и понудила помоћ, захвалан сам јој. Видите ли шта се све дешава и како деца пролазе! Ја хоћу да учиним све да сачувам своје дете – одсечан је Зоран Николић.
Застрашујуће претње
ДАБОГДА ТЕ СИЛОВАЛИ НАСРЕД УЛИЦЕ!
Само два дана пре него што је Б. Н. ишамарана и снимљена, стигла јој је језива порука на мобилни телефон, са страшним претњама. Девојчица не зна ни ко ју је послао, ни због чега. У претећој поруци пуној вулгарности и граматичких грешака пише:
„Како те није срамота да избацујеш туђе слике на Фејсбук!? Срам те било, курво мала. Тулежанка се наложила на цело одељење, а не зна да обрише слинице, па мора да иде код педагога и директора да пријави. Срамота. Да бог да те силовали на сред улице, да не знаш где се налазиш, пи*ка ти материна курвинска“.
Како даље
ЖЕЛЕЛА БИХ ДА БУДЕМ ПОСЛАСТИЧАР!
На питање шта би желела да се деси и какву санкцију очекује за две насилнице, Б. Н. каже да не би волела да и даље буду у истом одељењу.
– Оне ме не занимају. Никад више не можемо да се дружимо, ни да разговарамо после овога. Волела бих да не морам ни да их срећем. Мени је било жао што сам морала да упишем тај смер за индустријског механичара, жеља ми је била да похађам смер за посластичара, али нисам имала довољно бодова. Сада бих волела да се ситуација расплете тако да могу да пређем на тај смер, волим да правим колаче – каже девојчица, а њени родитељи се слажу с том идејом и верују да би лакше нашла посао.
РЕАГОВАЊА
др Зоран Миливојевић Директори се плаше јавности и министарства
Школе заташкавају случајеве насиља из неколико разлога. Директори се плаше јавности, медија и министарства, а због нестабилности своје позиције и јавног скандала. Стичем утисак да у многим школама том проблему приступају формално, формирају некакве тимове, држе се протокола, више да не би били криви ако настане инцидент него да би заиста решили проблем.
Санда Рашковић Ивић Насиље у ударним терминима
Општа атмосфера у друштву је таква да млади људи закључују да ће, што буду безобразнији, дрчнији и силовитији, бити значајнији у друштву. Нажалост, ријалити програми су криви за све више насиља међу децом, јер она усвајају образац понашања присутан у тим програмима. Ситуација у друштву је таква да су главне теме ријалити „Парови“ и „Фарма“, у којима се људи туку, где улазе криминалци као главни јунаци, а такав начин понашања деца гледају у ударним терминима телевизије.
Јелена Карлеуша на свом Фејсбук профилу написала писмо деци
ЧУПАЛИ СУ МЕ, ШУТИРАЛИ И ПЉУВАЛИ!
Била сам изузетно висока девојчица у основној школи, деловала сам старије, тако да сам била стално на мети деце из старијих разреда. Углавном агресивних дечака. Мене су шутирали и чупали за дугу косу, пљували и вређали.
Нико ми од друге деце није помагао, а ја, по неком неписаном дечјем правилу, нисам говорила ни наставницима ни родитељима. Одлучила сам да се борим и изборим сама. У одељењу у које сам ишла имали смо и два аутистична детета – Јелену и Ненада. Била сам једна врста заштитника те деце, коју су такође малтретирали, па сам и због њих добијала батине на одмору. Највише је страдао Ненад, коме је од удараца песницом у главу текла крв из ушију, док је он вриштао! Пошто сам једина хтела да му бришем крв, деца су се смејала и говорила да смо муж и жена. Основне школе се сећам као пакла.
Кад сам кренула у први разред гимназије, имала сам већ 180 центиметара и изгледала сам као плавокоси ванземаљац. Сваки прилазак школском дворишту пуном деце био је стресан. Толико стресан да ме је мајка исписала после извесног времена и променила сам школу. Убрзо сам снимила први албум и мој живот ја кренуо даље. Ево и порука за Ненада К., надам се да је жив и здрав, жао ми је што је преживео грозно вишегодишње мучење и жао ми је што више нисам учинила да га заштитим. Никада га нисам заборавила. Његово мучење је лајтмотив мог детињства.
Због све угрожене деце, која нису борбена и јака као ја што сам била, подижем глас за њих! Ово је велики друштвени проблем који долази из куће, јер су деца нападачи слика и прилика родитеља, који су их таквим направили! Врло сам за то да се кажњавају и малолетни делинквенти и запослени у школи који не реагују и родитељи који су одговорни за понашање те деце! Морају да се донесу хитни закони!
Извор: Kurir / Silvija Slamnig
