Издвајамо Свет

ПОЈАВИЛА СЕ НОВА ДИМЕНЗИЈА: Научници послали честице светлости у прошлост и доказали да је путовање кроз време могуће

Научници са Универзитета у Квинсленду у Аустралији су користили појединачне честице светлости (фотоне) како би симулирали путовање квантних честица кроз време. Они су доказали да фотони могу да прођу кроз црвоточину и да се сусретну са својим старијим обликом.

Основа овог истраживања јесу такозване „затворене временолике криве“ (ЦТЦ), које се користе за симулирање екстремно јаких гравитационих поља попут оних које ствара вртећа црна рупа, а које у теорији (по Ајнштајновој теорији релативитета) могу изврнути творевину постојања и искривити време, стварајући на тај начин ЦТЦ, односно пут који може да се користи за путовање кроз време.

Региструјте се на првој српској друштвеној мрежи Србсбук

Многи физичари не верују у ЦТЦ јер сматрају да би било који макроскопски објекат који би путовао кроз време створио парадокс. Ипак, има и оних који се не слажу са тим попут физичара Дејвида Дојча који је 1991. године доказао да се ови парадокси могу избећи на квантној скали услед чудног понашања основних честица које сачињавају материју.

Познато је да на квантној скали те честице не прате законе класичне механике, већ да се понашају на неочекиван начин који чак делује немогуће.

Као што је физичар Нилс Бор рекао: „Ако вас квантна физика није шокирала, онда је вероватно још увек не разумете“.

Студенти Тим Ралф и Мартин Рингбауер су симулирали Дојчов модел ЦТЦ-а, тестирајући и потврђујући многе аспекте ове теорије старе две деценије.

Иако је то само математичка симулација, истраживачи наглашавају да је њихов модел математички једнак путовању једног фотона кроз ЦТЦ.

Ништа заправо није послато кроз време. Научници би за то морали да имају прави ЦТЦ који још није креиран.

Да приближније објаснимо, замислите случај „парадокса о деди“ по коме неко може да искористи путовање кроз време помоћу ЦТЦ-а и убије свог деду спречавајући своје рођење. Сада замислите да се честица врати у прошлост и искључи машину за стварање честица која ју је створила.

То је могућност за коју физичари тврде да је изводива преко њихове симулације.

Најневероватнија чињеница у свему томе је што је постојање честице на два места у исто време није теоретска претпоставка, већ је експериментално доказано више пута.

Оно што заправо указује на високу могућност постојања путовања кроз време јесте то да су експерименти показали да честице могу да се тапетљају у времену.

То се илуструје такозваним „експериментом одложеног избора“ који је већ доказан више пута и на више универзитета.

Научници у Француској су 2007. године показали да испаљивањем фотона у уређај који их ствара могу ретроактивно да промене нешто што се већ догодило.

То је класичан пример да нешто што се дешава у садашњости може да промени нешто што се догодило у прошлости. То такође показује да време може да тече уназад, као и да будућност може да узрокује прошлост.

Физичари тренутно раде на проблематици примене ових квантно-механичких закона на макроскопском нивоу. На пример, физичари Дејвид Вајнланд и Серж Харош су 2012. године добили Нобелову награду за физику тиме што су демонстрирали да „квантна необичност“ постоји и на макроскопском нивоу.

Можда ћемо једног дана заиста сазнати како велики објекти попут јабуке или аутомобила могу да се понашају на начин на који се понашају честице на субатомском нивоу и можда ћемо једног дана пронаћи црвоточину или ЦТЦ у свемиру на којој ћемо моћи да спроводимо експерименте који залазе даље од чисте теорије.

 

 

Извор: Wебтрибуне.рс