Због ТВ серије „Сенке над Балканом“, у режији Драгана Бјелогрлића, чије је емитовање започело на РТС, јавности се обратио Андреј Тарасјев, председник Друштва за очување спомена на Русе у Србији.
У тексту под насловом „Сенке над српском кинематографијом“, Тарасјев указује да су „бели“ Руси у првој епизоди серије приказани из негативног контекста, не негирајући да је слобода уметничког стварања право сваког аутора. Али, ако се он одлучи за историјску тему, онда има, ако не правне, онда свакако етичко-моралне обавезе да основне чињенице приказује проверено, тачно и аргументовано, сматра Тарасјев.
„На плакатима нове серије „Сенке над Балканом“ стоји: „Историја коју нас нису учили“. Значи, гледаоцима се од стране самог аутора већ унапред предочава да су личности као и основни догађаји у серији – историјски! А прва епизода „Сенки“ врви од нетачности и произвољности. Некада је постојала етичка дужност да се на неки начин истакне да се са историјским фактима у серији или филму поступа најблаже речено „слободно!“
НЕИСТИНЕ О КОЗАЦИМА
„Већ уводни бомбастични текст о броју приспелих избеглица и козака врви од нетачности. А тек „историјски“ податак да је 15.000 наоружаних козака имало дозволу да ради шта хоће на туђој територији! Не можемо знати зашто је то било потребно аутору серије, али у Краљевину СХС је стигло не сто хиљада већ мање од 50.000 избеглица (међу којима и велики број цивила), а козака мање од пет хиљада“ истиче Тарасјев.
Генерал П. Н. Врангел није био на челу тих група, већ је стигао у Београд у марту 1922. године, без икаквог „блага Романових“. Убрзо је прешао у Сремске Карловце, а црква у којој је наводно крио благо закопано у олтару подигнута је тек 1925. године у њој није убијен ниједан руски свештеник.
„Ауторе чуди да су потомци „белих“ Руса незадовољни, неки чак и револтирани како су приказани њихови преци у серији. „Па то је фикција, слобода уметничког стварања!“ Јесте, али под маском аутентичне историје! Руске избеглице су своје знање ставиле у службу своје нове домовине. Радили су најтеже физичке послове да би исхранили породице а приказани су као неконтролисана наоружана банда. Свака част на „уметничкој слободи!“
Замислите да Михалков у Москви направи серију о Србима на Крфу и, дајући на почетку праве историјске податке, прикаже како су Срби убили свог свештеника да би опљачкали благо Карађорђевића и да су се усред Грчке понашали осионо као каква независна наоружана банда“ додаје Тарасјев и упозорава да ће, нажалост, необавештена маса гледалаца веровати да је све управо тако и било.
У свом тексту, Тарасјев закључује:
„Не улазимо у то коме је било потребно да „блати“ јадне руске избеглице, али прогнозирамо велики успех филма (који ће неоспорно бити урађен на основу серије) на Западу, јер ће се дивно уклопити у њихову антируску и антисловенску пропаганду. А то важи и за реакцију дела руске публике кад филм стигне и тамо, јер ће дати нове „историјске“ аргументе „лењиноносталгичарима“ у овој тужној години – стогодишњице Октобарске трагедије.“
ОДГОВОР ДРАГАНА БЈЕЛОГРЛИЋА
У одговору Андреју Тарасјеву, Драган Бјелогрлић, каже да је „Сенке над Балканом“ радио с великом љубављу према руском народу.
„То потврђује и чињеница да је ово први ТВ и филмски пројекат који се бави, између осталог, и темом „белих“ Руса, као и чињеница да је у питању српско-руска копродукција, и да постоји велико интересовање за емитовање серије у Русији.“
„Не морам да напомињем и то да свој, српски народ, још више волим, па га у серији такође нисам штедео. Просто, у питању је такав жанр. Само ћу рећи да мислим да је уважени господин Тарасјев пожурио са својим судом о серији, јер у овој врсти жанра, често онај ко на почетку изгледа као „најгори“, на крају испадне „најбољи“ каже Бјелогрлић.
НЕ РАЗЛИКУЈУ ДОКУМЕНТАРНЕ ОД ИГРАНИХ ФОРМАТА
Писац Дејан Стојиљковић, један од сценариста „Сенки“, сматра тврдње Тарасјева перфидним покушајима спиновања, заснованим на врло селективној перцепцији серије – односно у њој приказане руске емиграције.
„Осим што не разликује документарне од играних формата, он је у серији очигледно видео само оно што је хтео. Најпре, један део тих руских емиграната се јесте бавио шверцом опијума, у серији је то њих педесетак, дакле око један одсто козака пристиглих у Београд – што није „историјска чињеница“ јер ако ћемо право, било их је у том послу много више. Даље, податак да је међу „морфинистима и кокаиноманима“ највећи удео „белих Руса“ заведен је у досијеима Управе градске полиције Београда из 1937. године“, каже Стојиљковић.
„Међутим, у „Сенкама“ су и те како присутни видљиви и Руси који су у Београд донели културу, архитектуру, балет, сценске уметности – у сцени дочека Врангела окупљена је сама културна елита а не „разбојници“.
„Но господин очито то није желео да (у)види, што је исти ниво тумачења као када бисте Русе назвали најгорим народом на свету на основу романа Достојевског, па и Толстоја, да не говорим о Бабељу. Или када Андрићеву прозу „читају“ као хушкачку а њега окривљују за рат у Босни. Или као када бисте у партизанском филму видели само Немце па филм назвали пронацистичким“, каже Стојиљковић.
Извор: Курир.рс / Novosti.rs
