Неки Руси су забринути да данас на руској граници има више непријатељске војске него у било ком тренутку од 1941. године. Иако је то тачно, то у овом тренутку није нарочито значајно. Немци су 1941. године напали СССР са скоро 150 дивизија. А како се испоставило, то није било довољно.
Данас НАТО има – или тврди да има – борбену групу у свакој од три балтичке земље и једну у Пољској- помпезно названу “Енханцед Форwард Пресенце”(ЕФП). Одређена количина тешког наоружања је пресељена у Европу. Оне чине највећи део копнених снага на граници, и то значи да је све ту и спремно за полазак.
Поред ЕФП-а су и националне снаге. Али оне нису “осиромашене војске“, како су их назвали, са лошом опремом и са мало људи, које се ретко користе.
2008. године француска војска је описана као да се “распада“, британска војска “не може да пронађе довољно војника“ а италијанска застарева. Пољска налази да је њена војска исцепкана оптужбама за политизацију, а све остале земље НАТО-а могу довести само још пет дивизија у борбу.
Дакле, у суштини, НАТО се широм света бори под оптимистичним претпоставкама, тврдећи да је све ту и да ради како треба, надајући се да би могао да повеже две и по десетине дивизија, или једну петину од оног броја који су Немци сматрали потребним.
Заправо, тај број је фантазија. Војске НАТО-а нису способне за велики рат против непријатеља прве класе, а ништа бољи није ни главни члан- само пет од 15 америчких борбених тимова оружане бригаде се одржава у пуној спремности.
Ова реалност је била приказана, за оне који су могли да виде, у “Драгоон Риде“ 2015-те године, с намером да увере оне савезнике који живе ближе “Медведу” да су ту.
То је била парада лаких оклопних возила са тешким митраљезима. Иако је то нашироко било покривено у америчким медијима (показати свету ватрену моћ САД-а и њихових НАТО партнера коју имају у Источној Европи), мало је вероватно да је ико ко је служио у војсци из Варшавског пакта био импресиониран оним што је учинило пар десетина БТР-50, а није ни америчка војска када је размислила о томе. Убрзан је програм да се возилима да веће оружје и прво је испоручено годину дана касније.
Дакле, сада америчка војска има неколико лаких оклопних возила са топовима. Нешто попут совјетског БТР-80 1980-их година. У међувремену, Руси имају Бумеранг-БМ. Дугогодишње лупање на врата и патролирање путевима у нади да нема ИЕД-а је лоша припрема за прави рат.
Није ни чудо што НАТО више воли да бомбардује беспомоћне мете са 4.500 метара. Али ни тамо учинак није импресиван. Размотримо НАТО-ов последњи “успешан“ перформанс против Либије 2011. године. Без ваздушне обране, без супротстављања, потпуна слобода кретања и избора акције, а трајало је 226 дана! На Косову, са сличном ваздушном акцијом протв слабог противника, је трајало 79 дана. У међувремену године пролазе у Авганистану и Ираку.
Укратко, не баш ефикасан савез чак и када иде против мање или више беспомоћних жртава.
Али ту постоји једно очигледно питање: Да ли НАТО озбиљно схвата сву своју реторику о руској претњи, или је то само рекламна кампања?
Кампања за узимање 240 милиона фунти из балтичких земаља, додатних осам милијарди за америчких војно-индустријски комплекс, 28 млијарди долара за Пољску, Патриот ракете за Шведску, милијарде за Ф-35 за Норвешку (али без хангара за њих), повећане потрошње у Великој Британији, Немачкој, Француској, Канади, Чешкој и тако даље. Руска претња је добра за пословање, ту је мало новаца од претњи од ИЕД-а, бомби и малокалибарског оружја.
Велики профит захтева велике претње. Русија се сматрала да је претња праве величине, довољно велика, али не превелика. И они су мислили да је то и сигурна мета- сећате ли се Обаме 2015. године и његовог уверења да Русија није толико снажна?
Или су бар тако мислили тада. Руске акције, и дипломатске и војне, у Сирији су разувериле НАТО. Руска војска је далеко способнија него што су они замишљали. Посебно је упечатљив коментар генерала Бридлава, бившег врховног команданта НАТО-а, који је много учинио да испровоцира Русију. Он сада страхује да би рат оставио Европу бесмпомоћну, одсечену од појачања, на милост и немилост Руске Федерације.
Иако НАТО снаге на руској граници у овом трентку могу бити безначајне, оне могу порасти и све војске се морају припремити за најгоре.
Извор: Wебтрибуне.рс
