Подаци до којих је дошао Фискални савет показују да поједина државна предузећа и даље не плаћају Србијагасу за испоручени „плави енергент“.
Укупна ненаплаћена потраживања тог предузећа у овој години вероватно достићи више од пет милијарди динара.
Чињенице да ће прилив Србијагаса у 2017. години бити мањи за 40 милиона евра указује да се на тај начин фактички субвенционише рад одређених државних предузећа уместо да се та средства усмере у инвестиције неопходне за функционисање Србијагаса, констатују у Фискалном савету.
Само за првих осам месеци у 2017. години државна предузећа су остала дужна Србијагасу 2,6 милијарди динара за испоручени гас. У Фискалном савету истичу да се на тај начин наставља пракса да се лоше пословање државних предузећа омогућава захваљујући неплаћању обавеза, што је у прошлости био основни разлог за лоше пословање Србијагаса и велике губитке тог предузећа, а затим и плаћање његових кредита буџетским средствима. Највећи проблем у овој години за пословање тог предузећа представља новонастали дуг Азотаре од 2,3 милијарде динара и МСК Кикинда у износу од милијарду динара. Један од највећих дужника за гас је Српска фабрика стакла у Параћину са 2,7 милијарди динара дуга уз додатних 580 милиона динара дуга Електропривреди Србије за струју.
Оно што је најинтересантније, закључују у Фискалном савету, јесте да је највећи дужник Србијагасу предузеће Нови Сад – гас које нема значајнијих проблема са наплатом од крајњих купаца (предузеће се бави дистрибуцијом гаса) са укупним дугом од 10,7 милијарди динара, а само у овој години за испоручени гас дугује 600 милиона динара. То предузеће је 2013. годину завршило без губитака, односно са оствареном добити од 110,7 милиона динара. Прошлу годину је завршило у плусу од 33,5 милиона динара, а 2015. године је такође имало добит и то од 90,9 милиона динара. Занимљиво је да је у фебруару 2014. године рачун фирме блокиран и у том статусу је био до фебруара 2015. године. Према писању медија, блокада је износила 1,7 милијарди динара, међутим за то време предузеће је нормално функционисало и давало донације (примера ради, удружењу Огњена Марија Ливањска, које окупља „Србе из Ливањског поља и њихове потомке и поштоваоце“).
Професор Економског факултета у Београду Љубодраг Савић каже да дуговања за испоручени гас није проблем који је настао јуче.
– Без и најмање жеље да амнестирам актуелну власт од одговорности за проблем са дуговањима према Србијагасу објективно и поштено је рећи да он постоји дуги низ година. Одговорност је свакако и на претходним властима које су имале прилику да тај проблем својевремено реше на адекватан начин, али то нису учиниле. У међувремену се дуг нагомилавао и сада се Србијагас нашао у ситуацији у каквој је. Ако се погледа списак предузећа која дугују за гас, јасно се може уочити да се ради о фирмама чија би егзистенција била угрожена када би држава инсистирала да се дуговања према Србијагасу хитно измире. Нисам сигуран да би било која власт смела да се усуди да на радикалан начин реши ту ситуацију јер би то могло да јој се освети на изборима – објашњава Савић. Према његовим речима, створен је зачарани круг из кога је једино могуће изаћи на прилично непопуларан начин.
– Да би се то остварило потребно је да држава формира независну експертску комисију која би проценила која предузећа су Србији потребна а која не. То би подразумевало да један број људи остане без посла, али би се с друге стране регулисала дуговања према Србијагасу и другим јавним предузећима и знало би се која су предузећа способна да опстану на тржишту па им треба дати и одређену подршку. Е сад, тешко је веровати да би се било ко на власти смео одлучити на такве изузетно болне и ризичне потезе – сматра наш саговорник.
Војислав Вулетић, генерални секретар Удружења за гас Србије, слаже се да је ситуација прилично деликатна те да је треба решавати студиозно и опрезно.
– Међу дужницима Србијагасу су нека предузећа која су значајна за функционисање привреде. Примера ради, Азотара производи ђубриво потребно пољопривредницима. Не може се тако лако констатовати да је то предузеће нерентабилно и губиташ и да га треба угасити. Треба сагледати да ли би одлазак у стечај био већи губитак за државу од дуговања према Србијагасу. С друге стране, гас мора да се плаћа. Том предузећу би зато требало понудити репрограм дуговања како би било у стању да измири своје обавезе према Србијагасу. Исти случај је са МСК из Кикинде, предузећу које у последње време боље послује и излази из кризе те се стварају услови да измири своја дуговања – наглашава Вулетић. Када је реч о параћинској Српској фабрици стакла, треба, како каже Вулетић, сачекати и видети како ће се одвијати процес стечаја.
– Постоји могућност да се фабрика прода те да купац преузме на себе обавезу измиривања заосталих дуговања па тако и према Србијагасу. У сваком случају треба ићи на решења која ће Србијагасу омогућити наплату дуговања, а с друге стране неће угрозити егзистенцију предузећа о којима смо причали – закључује Вулетић.
Извор: Danas
