За 18 година колико је прошло од обарања „невидљивог“ тактичког бомбардера Ф-117А појавило се више верзија догађаја који је тај 27. март 1999. године уписао у уџбенике историје. Поред тог датума место у књигама завредила су и имена људи који су те ноћи „скинули невидљивог са неба изнад Србије“.
Једна од тих књига је и „Пад ноћног сокола“ аутора пуковника Славише Голубовића који је у интервјуу за Курир изнео своју верзију приче.
У њу су нека имена најпре уписана, па потом избрисана, да би на крају све резултирало раздором међу саборцима, међу људима који су, како и сам пуковник Голубовић каже, „ратовали 78 дана да би један дан и један догађај нарушили јединство и другарство у јединици“.
Полемику око тога шта се тачно догађало те ноћи, ко је, како и колико учествовао у овом историјском чину поново је отворила исповест потпуковника Ђорђа Аничића коју је он пре неколико дана изнео у једној ТВ емисији .
Аничић је говорећи о дешавањима од тог 27. марта између осталог оспорио улогу потпуковника Бориса Стоименова у раду борбене послуге која је те ноћи оборила Ф-117А.
Стога је некадашњи припадник славног 3. ракетног дивизиона потпуковник Стоименов, у интервјуу блогу Војнополитичка осматрачница одлучио да изнесе своју страну приче. Са потпуковником Стоименовим разговарао је војнополитички коментатор Андреј Млакар.
Увек сам за правду и истину. Живим од свог рада и не желим туђе. Помагао сам свима који су тражили помоћ. Није ми потребна туђа слава, столица и чин, да би себе представио у јавности као хероја или најзаслужнијег за обарање невидљивог авиона. Ратовали смо те 1999. године 78 дана, а један дан и догађај нарушили су јединство и другарство у јединици. Таква атмосфера је потисла све наше успехе и у јавности је створена лоша слика о свима нама па и војсци – каже на почетку интервјуа Стоименов.
Последњих недеља поново је почела да се оспорава књига Пад ноћног сокола, оспоравају се узете изјаве, па тако и ваша. Да ли је аутор књиге фалсификовао ваш потпис или изменио било коју реч?
Појава књиге „Пад ноћног сокола“ покренула је нову лавину расправа и раздора, а њен циљ је, према жељи и самог аутора, био да прикаже праву истину о догађању тог 27. марта 1999. године. Изјаве свих учесника обарања авиона Ф-117, наведене у књизи, потпуно су описале ситауцију и рад свих чланова борбене послуге и читаоцима омогућиле да сами закључе ко је, колико и како учествовао и допринео обарању такозваног невидљивог авиона. И моја изјава је дата у том циљу. У њој сам рекао шта сам све радио и видео тог дана. То се памти и не заборавља, јер је догађај сам по себи био посебан. На крају изјаве је мој потпис који те речи потврђује, а аутор их је у оригиналу пренео у књигу.
Који је по вама онда циљ оспоравања улоге Бориса Стоименова у раду борбене послуге, која је 27. марта 1999. оборила Ф-117А?
Бивши колега потпуковник Ђорђе Аничић, који ме је прозвао у својој исповести у ТВ емисији, показао је да се његова изјава, коју је такође дао аутору књиге, разликује од других па и моје. Напао је пуковника Голубовића и све нас који смо дали изјаве, јер се не уклапају у његову шему по којој је он најзаслужнији. Испада да је уместо њега неки други убачен у књигу заузимајући му место. Тај други по његовом мишљењу сам ја.
Документима којима доказује да је он званично у саставу борбене послуге само доказује да је још од тада обмањивана и претпостављена команда, а након тога и јавност. Треба рећи да је те вечери он диктирао списак борбене смене претпостављеној команди, а касније као заменик команданта и сам израђивао остала документа у којима ме је константно изостављао, стављајући себе.
Па, онда који је циљ све те хајке на вас и пуковника Голубовића и на оспоравању књиге Пад ноћног сокола?
Од тада он жали што није добио чин пуковника и што само он није награђен, за шта су по његовом мишљењу сви криви. Толико је отишао далеко да изјављује да „не дају Србину да обори невидљивог“. То је стварно непримерено, недолично и неморално. У борби против агресора једнако смо животе излагали опасности, без обзира на националност.
Да ли сте ви били изложени било каквом притиску после издавања књиге и промоције?
Он је своје казивање повукао и не жели да се оно налази у наредним издањима књиге. Од мене је тражио да и ја то урадим и да сопствену изјаву прогласим неверодостојном, што је ван сваке памети и потпуно неморално. Каже да сам описујући догађај у својој изјави лагао и да сам ја заузео његово место. Мене „шета“ по кабини „УНК“, а себе ставља у улогу час руковаоца гађања, час помоћника руковаца гађања. Руковалац гађања те вечери је био командант дивизиона потпуковник Дани Золтан, а ЈА САМ И БИО ПОМОЋНИК РУКОВАОЦА ГАЂАЊА од самог пријема дежурства све до момента док нисмо оборили авион и то је једино тачно. Сва друга тумачења моје улоге у борбеној послузи су нетачна.
Да, се за тренутак вратимо на ту ноћ 27. марта 1999. кад је оборен Ф -117А. Опишите нам тај догађај из угла Бориса Стоименова. Која је ваша улога била у раду друге борбене послуге?
У саставу друге борбене послуге био сам на дужности помоћника руковаоца гађања. Били смо смештени на сеоској фарми села Шимановци . У ишчекивању потпуковнка Аничића, који је био на другом задатку, јављено ми је да са остатком људства кренем на ватрени положај. Превезли смо се возилом ТАМ-150 и тамо стигли нешто пре 18 часова.
Дивизион је у приправности број 3. Борбене послуге се смењују. Дани каже: „Ја остајем јер Ђорђа нема.” На основу претходних сат времена рада закључујемо да радар П-18 има проблем са пријемником, јер не даје слику циљева ближих од око 60 до 70 км. У разговору са Данијем закључујем да треба да одем на радар и да Љубенковић и ја покушамо да потпуно оспособимо радар, односно да успоставимо потребан однос сигнал – шум и урадимо сва неопходна подешавања да бисмо имали квалитетну радарску слику. Одлазим на радар непуних 15 минута након доласка на положај и кажем Данију да нам треба до сат и по времена. Он остаје у кабини УНК са остатком борбене послуге.
Водник Љубенковић и ја радили све неопходне радње на подешавању апаратуре без укљученог високог напона и зрачења у простор. Кажем Љубенковићу: „Враћам се у кабину УНК и тражићу одобрење од Данија да укључимо зрачење са П-18 ради финалног подешавања пријемника. ” У кабину долазим око 19.20 часова и извештавам Данија да смо урадили све што је био потребно, али да је још неопходно да подесимо пријемник при укљученом зрачењу. С обзиром на то да се налет очекује са западног правца одлучујемо да подешавање завршимо зрачењем у правцу азимута 90°. У директној комуникацији са Љубенковићем окренули смо и зауставили антене на око 90°. Укључујемо зрачење. Љубенковић ради завршна подешавања и након тога искључује високи напон.
Убрзо након тога, након можда неких петнаестак минута, Дани прима сигнал за превођење дивизиона у приправност број 1. Укључујемо станицу за вођење ракета (СтВР) и радар П-18 и поново вршимо контролу. Дани седи на столици испред издвојеног показивачу радара П-18 (ВИКО-а) и на вези је са Командним местом ракетне бригаде ПВО ( КМ рбр ПВО). Седим на помоћној столици иза њега и са стране гледам у показивач. Пратимо ситуацију у ваздуху. Има циљева, али су за нас далеко. Неки од њих јасно се виде из правца 270° на даљинама око 70 км. Са сваким окретајем антене они се приближавају. У једном тренутку водник Тепавац ме путем телефона обавештава да чује авионе у ваздуху. Кажем му: „Знамо, видимо их.”
А, када се појавио потпуковник Аничић?
Након неког времена у кабину улази потпуковник Аничић. Мало се померам, али и даље седим на столици. Он стаје поред Данија на ивицу платформе на којој је ВИКО. Тесно је јер смо сва тројица на веома малом простору. Рачунам да то неће дуго трајати, да ће се њих двојица заменити, Дани ће отићи, а Ђорђе ће сести на његово место. Сад сва тројица гледамо слику на ВИКО-у. Ја гледам преко рамена њих двојице. Авиони се приближавају у групи. Дани тад први пут командује да тражимо циљ, на око 20 км. Дарко наводи Сенада који покушава да открије циљ. Не успевамо и прекидамо тражење.
Појављује се нови циљ. Дани извештава командно место 250. рбр ПВО и тражи дозволу да дејствује по њему. Након одобрења командује азимут и даљину. Дарко и Сенад по тој команди траже циљ. Након откривања Сенад га предаје на праћење, али га оператори не захватају. Циљ се и даље приближава. Дани поново командује: „Тражи циљ”, али га оператори опет не захватају. Дани трећи пут даје азимут циља и командује: „Тражи”. Само тражење траје нешто дуже него што је уобичајено, због чега у том тренутку Ђорђе тражи да више не зрачимо, да искључимо антену, односно да више не тражимо тај циљ. Тражење се ипак наставља. Сенад га открива и предаје операторима на праћење. Матић успева да га види на показивачу и гласно говори: „Дај га, дај га, … имам га.” Од тада креће стабилно праћење. Сенад извештава да пратимо циљ. Дани тада командује: „Лансирај”, без било каквих других објашњења о начину вођења или свим другим командама које предвиђа правило гађања.
Са столице на којој седим не видим показивач официра за вођење, већ гледам у ВИКО, очекујући да видим оно што смо у школама учили да ће се циљ увећати или раздвојити на комаде или нестати. Сенад извештава да је циљ уништен.
Међутим, на ВИКО-у и даље видим циљ. Питам се да ли смо га уопште погодили, шта се десило!
У првом тренутку настаје тајац. Очекујем да нас погоди нека противрадарска ракета јер смо три пута тражили циљ, а уз то смо и водили ракету на њега зрачећи све време. Помишљам, шта сад. Или да стављамо нове ракете или да излазимо из кабине. Дани каже: „Нешто смо оборили, али за сад ћутите.” Схватамо да је авион погођен. Настаје радост у кабини. Станица је и даље укључена, али друге циљеве не тражимо.
Устајем са столице. Дани каже: „Иди до Сенада и Дарка (помери се и стани иза њих) види шта је било.” Питам га шта да видим кад смо на еквиваленту и више не зрачимо. Вероватно је хтео да детаљније продискутујем са Сенадом и Дарком о манифестацијама на екрану приликом поготка.
После неког времена остатак људства дивизиона се прикупио на положају, припремили смо средства за марш и преместили се у суседно село Прхово.
У свом подужем казивању у овом случају, који сте навели и у књизи ниједном нисте оспорили учешће комплетне друге борбене посаде која је оборила Ф-117?
Својим радом доказали смо да један човек не може сам да обори авион ракетним системом. То је тимски рад којим се и уз добру увежбаност борбене послуге и сваког њеног члана, долази до успеха.
А, прича да је била модификација ракетног система С-125 Нева. Колико је то тачно, пошто се и то често провлачи по медијима и порталима?
У дивизиону сам био помоћник команданта за технику и савршено добро знам да на радару није извршена никаква модификација, нити би она била изводљива, без интервенције надлежне институције и одговарајуће документације. Да је било шта модификовано, ја бих то први знао. Али исто тако стоји и чињеница да смо зналачки искористили све потенцијале осматрачког радара који смо имали, можда мало умешније него остали.
Извор: Курир.рс / Војнополитичка осматрачница / Андреј Млакар
