За Србију су процеси у каспијском региону битни зато што утичу на догађаје око Црног мора и на Централну Европу. То је питање геостратешког значаја Црног мора, на које излази Дунавом и са чијим приобалним државама се граничи. Проблем је што САД не могу да дозволе да Азербејџан постане стратешка препрека за остваривање њихових интереса (везаних за Европу и каспијски регион), али ни интереса Русије, Турске или Израела
Овај канал, уколико би се изградио, практично би скратио време робног транспорта и заобишао загушени и скупи Суецки канал
Зближавање три каспијске силе укључује и забринутост за безбедносне теме попут Сирије и друге субрегионалне кризе. Са теоријског становишта, неспорно је да „три централне каспијске државе имају стратешки потенцијал да развију безбедносни троугао“ .
Такво партнерство би представљало чинилац неутрализације досадашње доминације САД и ЕУ (посебно Британије) и претворило би Азербејџан у центар мултиполарног енергетског утицаја на Европу.
У наведеном контексту, за Србију значајно је питање геостратешког значаја Црног мора, на које излази Дунавом и са чијим приобалним државама се граничи.
Значај ове водене масе предоминантно следи њену географску локацију у два аспекта. Ради се, с једне стране, о линији снабдевања нафтом и гасом Турске, држава Источне и Централне Европе и Медитерана, при чему и црноморски басен располаже значајним резервама угљоводоника.
Главна препрека формулисању опредељења Азербејџана у овом правцу тренутно су локални олигарси, који су током претходне две деценије успоставили контролу над актуелном констелацијом монополизоване (и политизоване – попут, на пример, наратива како би гасовод Набуко могао да постане главни правац снабдевања гасом ЕУ) трговине са ЕУ, као главним трговинским партнером.
Друга препрека је страх локалне номенклатуре да би евроазијска регионализација, а посебно ЕЕУ, могла да буде инструмент руске хегемоније, који занемарује да је и ЕУ у пракси инструмент доминације САД И НАТО (Валиyев, 2016).
САД не могу да дозволе да Азербејџан постане стратешка препрека за остваривање њихових интереса (везаних за Европу и каспијски регион), али ни интереса Турске или Израела (који из Азербејџана обезбеђује чак 40 одсто својих потреба нафте) без иницирања неког „обојеног“ покрета.
Стога је логично очекивати да сваки развој преоријентације Азербејџана у правцу „каспијске мултилатерале“ буде дочекан непријатељскијим ставом Запада према Бакуу и пријатељског отварање према Јерменији, која са Азербејџаном има спор око области Нагорно-Карабах.
За Србију су процеси у каспијском региону битни зато што непосредно утичу на догађаје око Црног мора и посредно на Централну Европу (дунавски регион и тзв. „карпатски субрегион“ дунавског региона).
Данас, међутим, имамо опречне индиције. С једне стране, турски председник Ердоган позива муслимане да масовно обилазе џамију Ал Акса и очувају исламско присуство у Јерусалиму; с друге, Азербејџан позива на стратешку америчку улогу у каспијском региону и израелско-арапски самит под вођством САД, а с треће, Палестинци позивају папу да им помогне у сузбијању израелског насиља против палестинског народа.
У региону изложеном насртају милитантних неолибералних „демократа“ (клинтониста) вредносни профил пожељних локалних политичара одликује изражен политички опортунизам, који постаје суштинска одлика оних опстају у неолибералној транзицији.
У марту 2017. Сулејманов је у интервјуу за Јеwисх Пост чак устврдио да се на западу Русије нападају Јевреји који беже у (њима пријатељски) муслимански Азербејџан.
Коначно, овај дипломата за израелски Јерусалем Пост од 15. априла 2017. изјављује да „Азербејџан у потпуности подржава одржавање самита под вођством САД између Израела, арапских монархија Персијског залива и лидера држава Леванта… и Баку, као снажан савезник Тел Авива и са дипломатским везама широм муслиманског света, себе види као глас подстицаја“.
Трансфер моћи могућ је или тако да актуелни лидер (Илхам Алијев, 56 година) промовише нову политику или будућег вођу и/или преко спољног утицаја, који је у регионалној пракси углавном био извођен кроз технологије тзв. „обојене револуције“.
За тренутно стање ствари индикативно је да је Азербејџан 2016. купио систем противваздушне одбране Гвоздени штит од Израела. Одбрана од Јерменије, са којим је Азербејџан у територијалном спору, само је формално оправдање, јер се ради о малом и сиромашном противнику.