Лидер Покрета Доста је било Саша Радуловић, након твитер-полемике с председником ПСГ Сашом Јанковићем, објавио је текст у ком је говорио о њиховим сусретима, почевши од оног када га је, како тврди, тадашњи Заштитник грађана посетио у кабинету Министарства привреде. Навео је да му је Јанковић тад рекао да сачека са оставком коју је планирао.
Радуловић је написао и да му је том приликом Јанковић испричао да је „Демократска странка 2004. године кренула у изградњу паралелне службе безбедности, у ствари апарата за праћење и прислушкивање, и да је та служба сада јача, модернија и боље опремљена од државне“.
Радуловић је навео и да је Јанковић бар три пута одбио сарадњу са ДЈБ, „мада је то успешно крио од јавности“. Написао је да је поводом председничких избора више пута разговарао и са Јанковићем и с Вуком Јеремићем. Разговори су били одвојени, јер, како тврди Радуловић, Јанковић није хтео да седне за исти сто с Јеремићем. „Говорио је да са Вуком Јеремићем не дели исте вредности, да је он руски човек, да је од Лаврова добио 5 милиона евра за кампању, да има информације служби о томе“, пише Радуловић, додајући да је „говорио лоше и о ДС“.
Радуловић је навео и да му је Јанковић, након подршке ДС његовој кандидатури, рекао да „он не може да сарађује са ДЈБ док год су у њему Душан Павловић и Мирослава Миленовић јер су обоје бахати“.
У вези са београдским изборима, Радуловић каже да се са Сашом Јанковићем видео два пута крајем маја и у јуну. „Он је говорио да он без ДС-а и Тадића неће. Да је са Живковићем раскрстио. Да је најбоље да се направе две колоне: у првој ће бити он са ДС-ом, Тадићем и неким мањим странкама, и друга у којој би били остали“, пише лидер ДЈБ.
Радуловић наводи да му је тада Јанковић рекао „да би могао да дође на чело ДС-а кад год хоће, да су га практично многи молили да то уради и на седници Главног одбора ДС-а“, али да то, како наводи, није желео због блокираног рачуна и што је ДС „дужан велики новац (Драгану) Ђиласу, 800 хиљада евра“.
Текст објављен на сајту Покрета Доста је било преносимо у целости:
Овај текст је написан поводом јучерашњег твита Саше Јанковића који је оставио када се умешао у разговор који сам водио са двојицом твитераша. Тежина изречених речи и увреда су захтевали детаљније образложење самог догађаја, што сам и најавио у свом јучерашњем одговору на увреду на Твитеру.
Додатно, данас је Саша Јанковић дао кратку изјаву Дојче Велеу и признао да су се састанци одржали, изрекавши неистину и о томе да ли је знао за оставку и о садржају разговора. Уместо да каже о чему смо разговарали, и тако се одбрани, Јанковић наводи оно о чему наводно нисмо разговарали и то децидно, „ни случајно“.
Ја ћу да кажем о чему јесмо разговарали и нећу се освртати на то о чему нисмо, осим да кажем да о фудбалу и времену сигурно нисмо разговарали, мада ме обе теме интересују.
Средином јануара 2014. године се већ увелико у јавности спекулисало о томе да се спремам да поднесем оставку на место министра привреде. Писмену оставку сам и поднео Влади Републике Србије у петак, 24. јануара. Б92 је то вече најавио да ћу бити једини гост код Оље Бећковић у Утиску недеље у коме ћу објавити оставку и говорити о разлозима. Након те најаве, уследели су велики притисци из кабинета Александра Вучића, тада ППВ-а, о чему је Оља Бећковић јавно говорила. Успели су да ме замене у Утиску недеље са важнијим гостом, ППВ-ом, и са важнијом темом: новим изборима. То вече се та ексклузивна вест и први пут појавила.
У суботу, 25. јануара, Александар Вучић је без претходне најаве објавио да ће бити расписани ванредни парламентарни избори. У недељу 26. јануара, Александар Вучић је сам и гостовао у Утиску недеље у коме је био растављен на саставне делове и што је вероватно и касније довело до потпуног укидања ове емисије. Ивица Дачић ми је затим у понедељак 27. јануара, незаконитом одлуком која је у рангу државног удара, кршећи закон и Устав, одузео овлашћења министра привреде и пренео их на Игора Мировића. Ја сам формално остао министар привреде све до избора нове владе. Медији о овоме нису извештавали.
Неких десетак дана раније, телефоном ме је звао Саша Јанковић, који је у то време био Заштитник грађана и рекао да би добро било да се видимо. Састанак се одржао у мом кабинету у Министарству привреде. Рекао ми је да зна да размишљам о подношењу оставке и да би било добро да о томе добро размислим.
Испричао ми је причу о томе како је Демократска странка 2004. године кренула у изградњу паралелне службе безбедности, у ствари апарата за праћење и прислушкивање, и да је та служба сада јача, модернија и боље опремљена од државне и онда казао: „Ми мислимо да не би требало да подносиш оставку на место министра привреде, већ да сачекаш“. Говорио је о томе да треба да се стекну безбедносни и други услови и да је до тада боље да останем унутра. Био сам затечен овим, одговорио сам неодређено и ту се разговор завршио.
Одмах после овог састанка сам разговарао са својим најужим тимом у Министарству привреде и сви смо били изненађени. Знали смо за рад Микија Ракића, знали смо и за методе служби које кроје целу политичку сцену у Србији од настанка вишестраначја, знали смо да вам на разговоре увек шаљу пријатеље са пријатељским саветима, али нико од нас ово није очекивао. Сашу Јанковића иначе знам од 2011. године када сам покушавао да направим тим који би подржао Верицу Бараћ на изборима за председника Србије. Након тог дана, о овом за нас бизарном састанку, нисмо више разговарали.
Неколико дана након оставке ме је телефоном позвао Саша Јанковић, био је веома љут и питао ме је: „Зар се нисмо договорили?“ Одговорио сам: „Наравно да нисмо. Ја сам те саслушао шта си имао да кажеш. Одлука је само моја“. Никада више нисмо причали о овоме.
О одбијању сарадње Саше Јанковића са ДЈБ на председничким изборима
У јучерашњем твиту Саше Јанковића једна ствар јесте тачна. Да је до сада барем три пута одбио сарадњу са ДЈБ, мада је то до сада успешно крио од јавности, чак и сам избацивао твитове у којима је тврдио управо супротно.
У припреми за председничке изборе, и са Сашом Јанковићем и са Вуком Јеремићем сам разговарао више пута о томе да је Србији потребна нова политичка сцена сачињена од људи који нису злоупотрељавали јавне ресурсе, нису кршили законе и правила када су били на власти, нису контролисали медије, вршили партијско запошљавање, намештали тендере и учествовали у корупцији. Да су председнички избори одлична прилика да се та нова политичка сцена и направи.
Предлагали смо тројни договор са Сашом Јанковићем и Вуком Јеремићем и стварање нове левице, нове деснице и новог центара и коалициони договор да заједно изађемо и на председничке и на предстојеће београдске и на парламентарне изборе. Предлог смо назвали “Година прекретнице” и о њему смо говорили од парламентарних избора 2016. године. Најава председничких избора је у први план избацила два “нова” лидера са којим је Година прекретнице била могућа. Иако је ДЈБ у том тренутку био далеко најјача опозициона опција и у Парламенту и ван њега и једина са организацијом на терену у том тренутку, понудили смо листе састављене од три трећине.
Централна тачка идеје окупљања је била да та коалиција за годину дана постави темеље промене система и да након те године распише изборе на свим нивоима на које би три опције ишле свака за себе. Знајући да грађани не верују никоме и мисле да су сви политичари исти, тражили бисмо од грађана орочену подршку од годину дана не за велике приче већ за 20 конкретних ствари које ћемо урадити за годину дана и онда расписати изборе.
За председничке изборе ДЈБ је имао свог кандидата. То је била Мирослава Миленовић. Њену кандидатуру нисмо јавно истицали јер смо активно радили на договору. И Саши Јанковићу и Вуку Јеремићу у посебним разговорима сам рекао да ако се договоримо, СНС ће пасти. Вероватно и на председничким, али сигурно на београдским и наредним парламентарним. Ако се не договоримо, Вучић ће победити у првом кругу. Рекао сам им и да имам подршку Белог да ако буде један заједнички кандидат, он ће га подржати и неће истаћи своју кандидатуру.
Зашто су вођени одвојени разговори? Зато што Саша Јанковић није хтео да седне за исти сто са Вуком Јеремићем. У то време Вук Јеремић је био испред у истраживањима јавног мњења, али не за много. Говорио је да са Вуком Јеремићем не дели исте вредности, да је он руски човек, да је од Лаврова добио 5 милиона евра за кампању, да има информације служби о томе. У то време тражио је подршку ДЈБ без икаквих обавеза са његове стране и и било каквог заједничког плана. Говорио је лоше о Демократској странци и да зна да га Драган Шутановац неће подржати. У разговору који сам имао са Драганом Шутановцем у скупштини након што је постао председник ДС-а, рекао ми је: ”Зашто би ДС подржавао Јанковића? Какве користи има ДС од тога да се Јанковић позиционира и одведе гласаче?” Ово се све догађало новембра и децембра 2016. године. Нешто се касније очигледно десило код обојице што је довело до промене ових ставова.
Поновио сам му да ће, ако се не договоримо око једног кандидата, Вучић сигурно победити у првом кругу. Саша Јанковић је понављао да кандидат за председника симбол и да тај симбол не може бити Вук Јеремић. Касније је твитовао да је “тврд услов” за договор био тај да Вук Јеремић буде кандидат за председника, што је неистина. Обојици сам рекао да треба да видимо заједно ко је најбољи кандидат за председника Србије, ко за градоначелника, ко за премијера и да направимо заједнички план. Вук Јеремић је био спреман на разговор на ту тему и покушај договора. Наравно, тада је јасно стављао до знања да он мисли да има највеће шансе и да он треба да буде заједнички кандидат за председника.
Последњи разговор са Сашом Јанковићем у вези са председничким изборима сам имао у јануару у његовој канцеларији Заштитника грађана када ми је саопштио да ће га подржати ДС. Рекао сам му да мислим је то погрешка. Да се систем не може мењати са људима који су довели до овог стања. Рекао сам му да гласачи очекују сарадњу са ДЈБ. Да нас свакодневно засипају тим захтевима. Тада ми је рекао да он не може да сарађује са ДЈБ док год су у њему Душан Павловић и Мирослава Миленовић јер су обоје бахати. Објашњавао ми је зашто и давао примере из њихових личних односа. Био сам искрено запрепашћен. Онда је говорио о томе како је ДС важан бренд, да лидер и тим око њега није добар, али да тамо још има добрих људи који га виде на челу ДС-а и да би након избора он био тај који би водио и остале изборе и био центар окупљања за све. Ту се разговор завршио.
Доста људи ме је питало зашто ДЈБ са свим овим није изашао у јавност за време предизборне кампање. Моје контра-питање је: са којим циљем? Да Вучић победи у првом кругу са још већом разликом? Уместо напада на Јанковића и Јеремића које заиста и кривимо за катастрофалан резултат опозиције у првом кругу (за други круг је недостајало готово 400.000 гласова), ДЈБ се одлучио да покуша да помогне. Наш циљ је био да спречимо победу Вучића у првом кругу и изборимо се за други круг. Помогли смо кандидатуру Белог и промовисали поруку: “не мораш да гласаш за нас, само изађи и гласај за било кога против Вучића”. Знали смо да четвртина гласача ДЈБ неће ни изаћи на изборе ако не будемо имали свог кандидата и хтели смо и њих да изведемо на биралишта. За овакву кампању, кампању у којој није циљ победа већ жртва, Мирослава Миленовић би се потрошила и била би и сама жртва.
Испоставило се да је циљ био нереалан и да је жртва била узалудна. Нисмо водили рачуна о себи. За ДЈБ је било много боље да каже да договор није успео, да кандидати трче не за победу, већ да позиционирање, да како ствари стоје Вучић побеђује у првом кругу, да се повуче из председничких избора и позове све своје симпатизере да гласају за кога год мисле да је најбољи. Научили смо вредне политичке лекције и такве емоционалне грешке нам све више неће поновити.
О одбијању сарадње Саше Јанковића са ДЈБ на београдским изборима
У вези са београдским изборима са Сашом Јанковићем сам се видео два пута крајем маја и у јуну. Поновио сам му да је и даље концепт Године прекретнице са људима који нису злоупотребљавали јавне ресурсе најбољи приступ и да гласачи желе сарадњу ДЈБ и ПСГ. Он је говорио да он без ДС-а и Тадића неће. Да је са Живковићем раскрстио. Да је најбоље да се направе две колоне: у првој ће бити он са ДС-ом, Тадићем и неким мањим странкама, и друга у којој би били остали.
Рекао је и да би могао да дође на чело ДС-а кад год хоће, да су га практично многи молили да то уради и на седници Главног одбора ДС-а на којој им се захвалио на подршци и да је Шутановац био видно уплашен да ли ће му већ тада преузети странку. Разлог зашто није је тај што је ДС у блокади, дужан је велики новац Ђиласу, 800 хиљада евра, и да не би могао да води ДС са таквим дугом.
Велики број чланова, симпатизера и гласача и ДЈБ и ПСГ желе ту сарању. Сарадњу жели и председништво ДЈБ. Због тога смо и упутили предлог стратешке сарадње. И тада смо одбијени. За ДЈБ није могућа сарадња са људима који су, када су били на власти, злоупотребљавали јавне ресурсе, контролисали медије, партијски кадровали и запошљавали, намештали тендере, учествовали у корупцији и узимању партијског рекета. То значи да сарадња са Ђиласом, Тадићем и Шутановцем није могућа. Исто важи и за Душана Петровића, Вељу Илића и многе друге.
Поред тога што не верујемо да су се заиста променили, ДЈБ мисли и да са њима победа против СНС-а није могућа. Апстиненти и разочарани гласачи СНС-а неће гласати за људе које су отерали 2014. године. Са истрошеним људима победа није могућа.
ДЈБ није Саша Радуловић. ДЈБ је много, много јачи и шири од једног човека иако се води цела кампања да убеди људе у супротно. Да то није тако, ДЈБ би се распао након председнички избора. Уместо тога, организација је јача него било када од нашег почетка 2014. године. Основ политике ДЈБ је борба за демонтажу партијског паразитског система који убија Србију, његове лудачке кошуље које су нам скројиле разне службе. Када бисмо одустали од ове борбе, одустали бисмо од себе. То се никада неће десити.
Извор: Н1
