Издвајамо Свет

„Шта Немци и Французи могу да науче од Срба и Албанаца?“

С годинама, све више ми смета да слушам западне политичаре како говоре о нашој српско-албанској мрачној историји, вековној мржњи и сукобима. Ако заиста желе да нам помогну да се помиримо, морали би – а пре њих, наравно ми сами – да пођу од тога да, просто, нису у праву.

Најпре, требало би да знају да је америчка теоретичарка бугарског порекла Марија Тодорова (Мариа Тодорова) описала такав начин говора о Србима и Албанцима, заправо о Балканцима уопште, као балканизам. То значи да нâс Балканце вековима на Западу виде као „синоним за повратак племенском, заосталом, примитивном и варварском“ (Тодорова,2006, 47), дакле, као дивље, нецивилизоване и заостале у односу на њих. И као вечито завађене и мрске једни другима. Ово доба политичке коректности је идеално време да се побунимо против тога. Да лупимо шаком о сто и кажемо доста, и објаснимо им да је говорити о нама као о сталном извору сукоба и примитивизма једнако увредљиво као хомосексуалце називати педерима а Афроамериканце црнчугама.

Региструјте се на првој српској друштвеној мрежи Србсбук

Кажем, греше. Где је, рецимо, та вековна мржња у средњем веку? Ако погледамо српску и албанску властелу, наћи ћемо мноштво мешаних бракова међу њима. Нарочито су се радо једне с другима венчавале и орођавале српске породице Бранковић, Балшић и Црнојевић, с албанским Кастриотима, Арвианитима и Топијама. И у томе нема ничег чудног ни необичног – у средњем веку важно је било задржати и проширити своје поседе и појачати војне и одбрамбене савезе, а најбољи начин за то јесте бити у родбинском односу са суседним великашима. И зато се српска властела с данашњег Косова, Македоније, Скадра и Црне Горе радо орођавала с албанском властелом из суседних крајева. Највећи албански јунак Скендербег је најбољи пример за то – отац му је из албанског рода Кастриота, а мајка Војислава српског порекла; старији брат се звао Синиша, што је српско или, боље рећи, словенско име. Или, погледајмо ту чувену “Лигу албанских принчева” из 1444. године, када је Скендербег у Љешу окупио истакнуте албанске породице и с њима склопио савез за борбу против Турака. Албански историчари, с мање или више разлога, тај догађај виде као први покушај албанског уједињења, као траг будуће албанске државности и националног покрета. То је за мој укус мало претерано, али, свеједно, на том састанку и у тој коалицији властеле у региону учествовали су, поред албанских породица Кастриот, Топија, Арвианит, Музаки, Спана и Захарија, и српски великаши из рода Балшића и Црнојевића.

Добро, рећи ћете, можда је то власт радила у свом интересу; па и данас српски и косовски политичари и бизнисмени међусобно сарађују, док обичан народ трпи и страда. Да Харадинај није био у затвору у Француској због српске потернице, не би сада био тако популаран на Косову, а да га није подржала српска листа, не би био ни премијер. Док Харадинај јавно поручује Вучићу „не качи се са мном“, у себи сигурно мисли обрнуто – „само се ти качи, молим те, мени никад боље није ишло“. Уосталом, да се Милошевићев режим није силом „качио“ с Албанцима, Рамуш би и данас, као 1990-их, био грађевински радник или избацивач у некој швајцарској дискотеци. Но, вратимо се, зачас, обичном народу у средњем веку. Ни ту не знамо за неки сукоб, устанак, а камоли рат између Срба и Албанаца. У „Законику“ српског цара Душана на неколико места се помињу Албанци, и то као сточари, који имају права и обавезе као и други цареви поданици. Најзад, треба рећи и то да у средњем веку, наравно, националност као идеја још није развијена – много је важније ком сталежу тј. класи припадаш неголи ког си порекла, којим језиком говориш или ком се богу – православном или римокатоличком, додуше – молиш. Тако, када се у Законику говори о себрима с једне, а Власима и Арбанасима с друге стране, то се превасходно односи на прописе који важе за сељаке-земљораднике и сточаре, а мање на Србе и Албанце у данашњем етничком смислу речи.

Слично се може рећи и за векове које су Срби и Албанци провели у Османском царству. То царство није много марило за етничку припадност – било је подељено на вилајете и пашалуке у којима су једни с другима живели муслимани, православци, римокатолици и Јевреји. Сигурно, није ту све било мед и млеко; муслимани су имали знатно већа права а мање дажбине, али важно је разумети да су све верске заједнице имале аутономију и да су њима у свакодневном животу управљале и за прекршаје им углавном судиле њихове верске вође. Наравно, како је Османско царство слабило тако се и положај хришћана се све више погоршавао, али све до позног деветнаестог века можемо рећи да не постоји ниједан већи сукоб између Срба и Албанаца, а све до недавно ниједан у ком су они као целина стајали једни насупрот другима.

 

Затим, можемо се спорити око тога да ли су и колико наши балкански преци волели Јевреје, али не знам ни за један погром над Јеврејима пре Другог светског рата који би био сличан злочинима који су над њима кроз историју чињени у Западној Европи. Из енглеског краљевства су Јевреји, сви до једнога, протерани 1290. године, а из шпанског 1492. године. Многи од тих шпанских Јевреја, Сефарда, избегли су овде, на Балкан, где су њихови потомци живели као заједница све до доласка Немаца 1941. године. Па чак и за време Другог светског рата, једина земља у Европи у којој није било масовног убијања и депортовања Јевреја била је Албанија – иако су били најпре под италијанском а затим и немачком окупацијом, Албанци су се тврдоглаво држали старе традиције гостопримства и бесе, кријући Јевреје по својим кућама. Док је број Јевреја у осталим европским земљама током рата опао за по 90 или 95 посто, Албанија је из рата изашла са 11 пута већом популацијом Јевреја него пре рата!

Где су, питам вас, такви братоубилачки сукоби и такви масакри на Балкану у то доба, а и после? Где су примери такве етничке мржње између нас који би стали раме уз раме са католичко-протестантским сукобима, немачко-француским или француско-енглеским непријатељством? Где су погроми Јевреја од средњег века до модерног доба у Крагујевцу, Крушевцу, Круји или Ђирокастри? Па, нема их. Како то каже цинична изјава коју сам узео као мото овог текста, ако по нечему заиста нисмо Европљани, онда је то по томе што се никада нисмо мрзели и ратовали тако дуго и крваво како су то чинили Западњаци.

Да закључим. Није ми намера да прећуткујем или умањујем међусобне сукобе којих је, суштински у модерном периоду, било између Срба и Албанаца, још мање да одричем нашу одговорност за њих – напротив, било би изузетно драгоцено и благотворно по наше односе ако би виновници наших недавних сукоба и починици злочина најзад завршили у затвору, где им је и место. Али, пошто у медијима, како нашим тако и страним, налазимо готово само теме везане за наше сукобе и злочине, чини ми се важним инсистирати на томе да то није наша једина, па ни најважнија слика и прилика, и да наши односи од древних времена до данас садрже мноштво позитивних примера и догађаја. Такви примери обухватају, да поменем само неке, средњовековне породичне и династичке везе, заједничке устанке против Турака, народне песме које говоре о истим јунацима попут Марка Краљевића и Мусе Кесеџије и у којима се види дубоко поштовање једних према другима, Албанце који учествују у Првом и Другом српском устанку и касније покушаје да се они некако приближе или чак прикључе Кнежевини Србији, српске левичарске интелектуалце који су се почетком двадесетог века залагали за независну Албанију и стварање балканске конфедерације засноване на равноправности, заједничке партизанске борбе у Другом светском рату, послератну изградњу у Албанији који су српски и југословенски комунисти здушно помагали све до Резолуције Информбироа, заједничке филмове, представе, глумце и разнолику културну сарадњу, и још многе друге. Стога, ваљало би, најпре, да ми престанемо да ширимо те упорне и нетачне тезе о нашој вековној мржњи и сукобима и подсетимо се да се Европа давила у свакојаким ратовима док се овде на Балкану живело заједно, а затим и да заједнички ућуткамо те негативне западњачке гласове о нама и објаснимо им да би они, заправо, могли од нас штошта да науче. Европска Унија је у кризи – можда би им понека лекција о традиционалној балканској части, беси, гостопримству, поштовању старијих, о посвећености породици и роду, добро дошла у ова кризна времена.

Аутор текста је научни сарадник у Институту за филозофију и друштвену теорију из Београда.

Текст је објављен у листу Данас, а у оквиру пројекта Превазићи непријатељство: мењање српско-албанских перцепција (Беyонд Енмитy: Цхангинг Сербиан-Албаниан Перцептионс) који, уз подршку Швајцарске амабасаде на Косову и пројекта ПЕРФОРМ који подржава развој друштвених наука на Западном Балкану, спроводи Qендра Мултимедиа из Приштине у сарадњи са Институтом за филозофију и друштвену теорију из Београда.
А погледајмо, примера ради, како у та времена стоје ствари на Западу. Зар није читава Западна Европа беснела у политичким и грађанским ратовима још од средњег века, а у религиозним ратовима између католика и протестаната све до XВИИ столећа? Да наведем само неколико најпознатијих примера – такозвани стогодишњи рат између Енглеске и Француске заправо је трајао – с прекидима – од 1337. до 1453. године, дакле скоро двеста година! У тзв. Бартоломејској ноћи, 1572. године, Француски католици су брутално побили десетине хиљада својих сународника који су такође били хришћани, само склони реформацији. У тзв. тридесетогодишњем рату који је беснео у западној Европи између 1618. и 1648. године страдало је 8 000 000 људи! Итд., итсл.

 

Аутор: Александар Павловић

Извор: Б92