Русија Свет

ДА НИСУ ПРОДАЛИ АЉАСКУ АМЕРИЦИ, РУСИ БИ БИЛИ „ВЛАДАРИ СВЕТА“: Најбољи потез се претворио у НАЈВЕЋУ ГРЕШКУ!

Pixabay.com

На данашњи дан 1867. године Аљаска је постала америчко власништво. Исписан је чек на тадашњих 7,2 милиона долара и предат Русима. Куповина овог пребогатог полуострва је била једна од најпаметнијих трансакција у историји.

Многи и данас сматрају да су Американци Аљаску или украли од Руса, или је узели у најам, па је нису вратили. Успркос распрострањеним легендама, погодба је била поштена, чиста и фер и обе стране су имале добре разлоге да је склопе. Аљаска није ни отета ни изнајмљена већ продата.

Америка је тако за 7,2 милиона долара или 11 милиона „златних“ рубаља купила милион и по квардратних километара (већа је него Пољска, Немачка и Француска заједно) потпуне дивљине по цени од четири цента по хектару и само током првих 50 година владавине над том земљом зарадила од ње барем сто пута више. Наиме, иако су уложили у снег и лед све им се исплатило јер су на Аљасци ускоро откривене велике залихе нафте, природног гаса и руда.

Loading...

Шта ће нам тај „ковчег са ледом“?

Иако препуна природних богатстава Американци нису били срећни што купују неки тамо „безвредни комад леда“ за који и не знају где се тачно налази, а с њим нису били срећни ни Руси. Договор је сматран глупошћу, а куповина „бацањем пара у ветар“.

– Како можемо дати земљу у чији развој смо уложили толико снаге и времена, земљу у којој је успостављен телеграф и где су откривена налазишта злата? – писале су руске новине.

– Шта ће Америци тај „ковчег с ледом“ и 50 хиљада дивљих Ескима који за доручак пију рибље уље? – жестока је била и штампа у Америци.

Против куповине су били чак и Сенат и Конгрес. Тадашњи државни секретар Вилиам Сиворд обавио је преговоре о куповини земље снега и леда, па су договор о трансакцији звали „Сивордове лудорије“. Руска Аљаска је тако у 19. веку била центар међународне трговине. У њеном главном граду трговало се кинеским тканинама, чајем, па чак и ледом, који је био потребан југу Америке пре појаве фрижидера. Градиле су се фабрике, вадио се угаљ, правили су се бродови, а већ су била откривена и налазишта злата.

У време највећег процвата главни управник руских насеља био је веома талентовани трговац Александар Баранов који је себе називао „руски Пизаро“. Он је јако заволео Аљаску па је оженио и домороткињу, ћерку вође народа Алеута. Он је градио школе и фабрике, правио бродоградилишта, ширио трговину па је током његовог управљања Руско-америчка компанија имала огромне приходе и фантастично пословала.

Кад је он 1819. године умро на његово место је дошао капетан Лудвиг вон​ Хагемаистер. У то време су према статуту компанијом могли да управљају само официри Ратне морнарице и они су ускоро тако профитабилну компанију која је зарађивала огроман новац довели до краха. За све је наравно била крива похлепа и жеља за брзим богаћењем.

Себи су дали огромне плате, а цене по којима су од локалног становништва откупљивали крзно су преполовљене. Староседеоци су тако почели да живе у немаштини, па су подизали побуне. Руси су их гушили гађајући села на обалама из војних бродова.

Одлучили су тада да тргују ледом и чајем, али, иако је то добро кренуло и било тражено, нису успели да организују како треба, а да притом нису ни помислили да смање своје плате. Како би спасила компанију држава је морала да субвенционише ову некада профитабилну компанију, али чак ни то није било довољно.

Ма та земља је само терет…

Онда је избио Кримски рат у којем су се Велика Британија, Француска и Турска заратиле против Русије. Она више није могла да снабдева и брани Аљаску, а поморске путеве су контролисали савезнички бродови. Чак је и трговина златом престала да функционише. Руси су страховали да ако британски бродови крену у блокаду Аљаске, Русији неће остати ништа.

У исто време док је ситуација између Москве и Лондона никад гора, Руси су са Американцима у одличним односима. Идеја да се Аљаска прода готово се истовремено појавила с обе стране. Није се чинила лоша идеја продати непрофитабилну и проблематичну област, којом су очигледно могли да управљају само храбри и талентовани.

Руски представник у Вашингтону Едуард де Стекл је на захтјев цара Александра ИИ започео преговоре са америчким државним секретаром Вилиамом Сивордом. Руси су, наиме, сматрали да је продаја Аљаске одлична идеја. Наиме, бојали су се да би им Аљаску ионако отела нека друга сила уколико је не би продали (нпр. Велика Британија, која је владала суседном Канадом), па у том случају не би добили ништа. Влада Александра ИИ одлуку о продаји Аљаске правдала је удаљеношћу „Руске Америке“ од централне Русије и високим трошковима.

Лош предзнак: Застава пала на бајонет

Службена примопредаја, односно директан пренос власништва Аљаске од Руског царства на Сједињене Америчке Државе извршен је 19. октобра 1867. у Новоархангелску (данас град Ситка).

Америчка и руска војска су се постројиле поред стуба са заставом, са којег је уз топовске салве почело спуштање заставе царске Русије. Међутим, застава се замрсила на самом врху. Морнар који се попео да је одмрси бацио ју је доле и она је случајно пала тачно на руске бајонете. То су многи протумачили као лош предзнак.

Неколико стотина Руса, који нису желели да прихвате америчко држављанство, било је присиљено да се евакуише трговачким бродовима и у домовину су стигли тек следеће године. Златна грозница погодила је Аљаску 80-их година 19. века и донела Америци милионе долара. Сваки 19. октобар слави се на Аљасци као државни празник, тзв. „Аласка Даy“.

Где је нестао новац?

Остале су забележене различите верзије о новцу добијеном за Аљаску – од спекулација да је тих седам милиона „златних“ долара мистериозно потонуло с бродом у Финском заливу, до тога да је Едуард де Стекл тај новац похранио у лондонску банку, али и да је сам потрошио 165 хиљада долара и то за адвокате и потплаћивање новинара и конгресмена, јер је задржао провизију за себе.

Становништво

Аљаска коју због важног међународног саобраћаја положаја данас зову „прозором према Азији“ и „задњим вратима према Канади“ је 1884. добила статус округа, 1912. службено је проглашена територијем Америке, а 1959. је проглашена 49. савезном америчком државом, која уз Хаваје, једина није директно повезана са америчком територијом.

Иако је највећа држава у Америци, она је слабо насељена. На њој живи свега око 700 хиљада људи. Али, њихови приходи су међу највећима у Америци.

Фото: Pixabay.com
Извор: Telegraf.rs
Loading...
loading...
loading...