Издвајамо Србија

ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ: Ломиће нас на Косову и Русији, али нас неће сломити!

loading...

Скопље и Подгорица су тачке притиска САД на Београд, на реду је ломљење Србије, која треба да се одрекне Косова и сваке, посебно војне, сарадње са Русијом! Вучићеве посете Макрону, Кастру и Путину показале су наша стратешка опредељења! Треба нам национално јединство, а најкраћи пут су ванредни парламентарни избори

Жељко Цвијановић, главни уредник портала “Нови стандард” и један од најбољих српских новинара, у традиционалним новогодишњим ауторским текстовима за Информер са запањујућом прецизношћу најављује догађаје који ће одредити нашу колективну судбину.

Новинар који је својевремено предвидео Брегзит и победу Доналда Трампа на изборима у САД пише да ће 2018. бити година огромних притисака, али и великих шанси за Србију.

* Три су догађаја обележила годину коју испраћамо: Трамп, Трамп и Трамп. Наравно, није све друго било ни мало, ни неважно. Али све то, макар у накнадним интерпретацијама, било је у најужој вези са бурном првом годином у Белој кући.

* Било би забавно чути оне који су прошле године у ово доба са висина небеског разумевања толковали како се ништа у америчкој политици неће променити Трамповим доласком, јер је Америка један велики брод… и знате већ. Годину дана касније ништа није исто ни у Америци, ни у свету. Ко је, рецимо, могао да помисли да ће једна Јужна Кореја америчку помоћ пред могућим нападом Северне Кореје сматрати одвећ провокативном и ризичном? Она је потражила помоћ Русије, инаугуришући је у најстабилнијег глобалног посредника у политичким споровима. Или да ће Британци ускратити подршку САД гласајући о Јерусалиму у УН?! Или да ће сам Вашингтон, место где су се деценијама ауторизовале поједине националне политике, у 2017. постати престоница коју светски државници заобилазе?!

Страх од Америке

* Како год, Трампов долазак мења Америку више него иједан догађај после Првог светског рата. Скоро целу годину у дефанзиви против “дубоке државе”, губећи своје најбоље људе и често делујући као да се предао, Трамп је заиграо офанзивно, екстравагантно и ризично. Пошто је на непомирљивом ставу према Северној Кореји почео да уједињује нацију иза себе, повукао је серију потеза који нису имали одговор из “дубоке државе”. Окупљало их је то што су, према свом политичком исходу, сви били изразито изолационистички – од изласка САД из трансконтиненталних трговинских уговора и дистанцирања од Европе, све до оспоравања Париског споразума о клими, нуклеарног споразума са Техераном и признања Јерусалима као престонице Израела.

* Не зна се кога ће у 2018. години више плашити Америка. Да ли своје пријатеље, којима је постала непоуздан партнер, или непријатеље који страхују да би Трамп под притиском изнутра ново конфигурисање света могао да покуша зауставити оружјем. Срећа је да повлачење Америке попуњавају Русија и Кина као неагресивне силе. Тим ће шансе да се избегне неконтролисани хаос у свету бити мање. То се најбоље видело по томе како је крај рата у Сирији потпуно афирмисао Русију. Најпре је уништила ИСИС и спасла главу Асаду, а већ сутра би могла бити посредник у дијалогу између Јевреја и Палестинаца. САД то више не могу. Такође, срећа је по свет да руске иницијативе прате кинески економски пројекти и да је то партнерство доста стабилно. Оно је окупљено заједничким страхом од САД и чињенице да је реч о две комплементарно “некомплетне” велике силе. Наиме, тешко би Русија, са економијом тек мало већом од шпанске, могла без Кине тако брзо да стекне статус глобалне силе. За Кину би то без Русије било још теже због дефицита у војној моћи и дипломатског искуства на глобалној сцени.

* Зато ће свет у 2018. бити наставак започетих процеса, с тим што га убрзавање губитка америчке моћи под Трампом чини додатно ризичним. Следеће године, Русија и Кина и први ред њихових партнера биће још јачи. Зато ће добар део америчких савезника, па и традиционалних, потражити нове утицајне пријатеље. То, како год било названо, у суштини је чин редистрибуције глобалне моћи.

Следе тешке године

* У тој редистрибуцији улогу ће имати и Србија, посебно после дипломатски претешке, али и бриљантно окончане 2017. Проблем је, међутим, што су пред нама две још теже године, у којима ћемо бити изложени сили притисака и претњи споља и из региона, и сили неразумевања изнутра. Републиканска Америка не би ни регистровала постојање Балкана да на полуострву нису ојачали руски утицаји. Док су у свету бележиле неуспех за неуспехом, САД су у последње две године на Балкану имале успеха. НАТО је покорио Црну Гору, чак разбијајући њену опозицију на неодређено време. Затим је, после разбијања власти Груевског, за регионалног љубимца инаугурисан Зоран Заев и освежена нада у НАТО будућност Македоније.

* У следећој години Скопље и Подгорица – из које већ траје рат монтенегринског подземља са српским, и то искључиво на територији Србије – биће ојачани као пунктови притиска САД на Србију. Јер, на реду за ломљење је Србија, пре свега натерана да се потпуно одрекне Косова и Метохије и сваке, а посебно војне, сарадње са Русијом.

* Наравно, то не значи да су САД ослабиле у свету, а ојачале на Балкану. Ништа необично у томе да империја ослаби у центру, а да још неко време на слабој периферији делује моћно и стабилно. Не би било добро да нас то завара, будући да су у Подгорици и Скопљу победили изолујући их од остатка светског процеса, да би им процес на Балкану продали као једини који се одвија.

* Динамичан дипломатски живот председника Вучића најбољи је показатељ да се у Београду опасност од изолације разуме. Посете Макрону, Кастру и Путину показале су стратешка опредељења Србије. Европска будућност све мање је и америчка, утолико пре што улазимо у годину кад ће, по свој прилици, почети европско дизање санкција Русији. То је за Србију политички бинго који нашем односу према ЕУ даје сасвим друга значења. У Хавани се видела намера Србије да води независну спољну политику. Важан састанак са Путином, где је показано да се Србија неће изоловати од главног актера своје одбране, фактор је који Београд највише разликује од виђене судбине Скопља и Подгорице.

Ништа није случајно

* 2018. биће година великих притисака и великих шанси. Важно је рећи да су, ако је неко у Србији и мислио да се одриче Косова, глобалне промене и унутрашња криза Албанаца толико дубоке да би то сад било заиста глупо. А то значи да ништа од оног чега ће тражити да се одрекнемо – од Косова до Руса – није наша омча о врату, већ наш ресурс. Зато и траже.

* У међувремену, мораћемо да научимо да догађаје наизглед без много везе са политиком, попут недавних инцидената на стадиону Партизана, читамо у политичком кључу. И да се не палимо на будале, чак ни кад су сугестивне. Да би се то догодило биће нам потребан известан степен националног јединства. Не видим краћи пут до тога од ванредних парламентарних избора овог пролећа, који ће повећати моћ нашег отпора.

 

 

Аутор: ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ

Извор: Стандард

Loading...
loading...
loading...