Србија

КАД СУ НЕМЦИ МОЛИЛИ СРБЕ ЗА КОРИЦУ ХЛЕБА: Пролазили су кроз градове и захваљивали се за све што им се удели…

Глас о паду Јерусалима (1187.) у руке муслимана окупљених око султана Саладина, надалеко чувеног по витештву, дошао је до Европе чак и пре тирског надбискупа којег су крсташи послали на Запад са задатком да донесе преко потребну помоћ.

 

Loading...

Папа Урбан ИИИ је, кажу, умро од шока кад је то чуо, а његов наследник Гргур ВИИИ је моментално издао крсташку булу и позвао на пост и покајање.

Тако се, у суштини, завршило прво, деведесет година дуго владање крсташа Светим градом, које је почело током првог похода овог типа. Тако је, у суштини, почело треће поглавље западноевропских ратовања у Светој земљи, које је битно за причу о настанку речи „битанга“.

Остарели свети римски цар Фридрих И Барбароса моментално је реаговао, у катедрали у Мајнцу подигао крст 27. марта 1188. и кренуо на пут ка Леванту маја наредне године са војском од око 100.000 људи, од чега су петину чинили витезови.

Војска му се кретала преко Угарске и Србије, истом рутом којом данас избеглице са Блиског истока иду у обрнутом смеру, а император се у Нишу састао са великим жупаном Стефаном Немањом.

Наш владар је покушао да искористи ту силу против Византије, понуди 20.000 људи за рат против Грка, али Фридрих је одбио, јер му је циљ био Јерусалим, не Константинопољ; ипак, уговорено је венчање између Тољена, сина Немањиног брата Мирослава, и ћерке Бертолда од Андекса, истарског грофа и титуталног војводе Хрватске и Славоније.

Фридрих се предомислио када су се његове снаге сукобиле са грчким а све то након што је византијски цар одбио да крсташе пребаци у Анадолију јер је имао договор са Саладином, односно муслиманима, да што више задржи Фридрихову војску.

Због тога је Барбароса заузео Адријанопољ (данашње Једрене) и отпочео са припремама за заузимање Цариграда, укључујући и поморску блокаду. Срби и Бугари су требали да му помогну да освоји Константинопољ, али су Грци у последњем тренутку издејствовали да Фридрих одустане од своје намере и пристали су да целу његову војску пребаце ипак у Малу Азију, свесни да вероватно неће моћи да одбране Константинов град.

18. маја 1190. године цар заузима данашњу Коњу, ондашњу престоницу Румског султаната Турака Селџука, али док је прелазио реку Салеф 10. јуна збива се несрећа: његов коњ се оклизнуо и император је пао на стену, а потом се удавио у реци.

Друга верзија догађаја је да умро од последица срчаног удара због ледене воде (ипак је имао 68 година), а трећа да је кренуо да се окупа па се удавио.

Након овога његова војска се распада, а већи њен део креће назад истим путем којим је и дошла, не би ли учествовала у наредним изборима за новог цара Светог римског царства. Само 5.000 војника прати Фридриховог сина Фридриха Швапског на путу ка Антиохији.

Шта се дешавало са овима који су кренули натраг? Изгладнели и одрпани, потрошених залиха хране, лишени господара који их је држао у свези, пролазили су Немци кроз српске земље и тражили од Срба и Мађара корицу хлеба речју „битте“ (молим вас) и показујући на уста, а када би добили храну говорили су „танке“ (данас је „данке“; то, наравно, значи хвала). Од „битте“ и „танке“ настала је реч „битетанке“, затим вероватно „битанке“, а на крају и „битанга“.

Од речи која је првобитно означавала просјака и скитницу, до речи која се данас везује за лопова и ништарију, безобразника, дрзника, прешла је битанга дуг пут. Тај пут је почео под сводовима саборне цркве у Мајнцу пролећа 1188.

Да Саладин претходне године није заузео Јерусалим, ми осам векова касније не бисмо имали ову сочну реч за описивање људи на власти, које год власти, у ком год тренутку.

 

Извор: Telegraf.rs

Loading...
loading...
loading...