loading...
Издвајамо Србија

ПОРАЗ СРПСКЕ ДИПЛОМАТИЈЕ :Трећину амбасадора није примио ниједан министар спољних послова, а неке чак ГОДИНАМА

Фото: Јутјуб

Идејом да се уведе реципроцитет међу састајање иностраних амбасадора са српских државним врхом, министар спољних послова Србије Ивица Дачић заправо је признао да српска дипломатија не само да не ради добро, него да има озбиљне неуспехе.

Томе у прилог сведочи и податак да од 69 амбасадора, колико их Србија има у свету, њих чак 24 ниједном није примио шеф дипломатије земље у којој су на дужности.

Немачка, Француска, Велика Британија…

Како пишу “Вечерње новости”, када је реч о Европи, српски амбасадори чекају на пријем у чак 11 држава. На том списку неке од највећих и најјачих земаља од Немачке, Француске, преко Италије, Аустрије, Шпаније и Потругалије, затим Финске и Данске, Холандије, Белгије и Велике Британије.

Илустрације ради, то значи да рецимо амбасадор Србије у Португалу и бивши саветник бившег председника Србије Оливер Антић више од две године није успео да дође до португалског шефа дипломатије.

Пријатељи само у теорији

Ништа боља ситуација није ни када је реч о државама ван Европе. Наиме, на пријем чекају и амбасадори Србије у САД, Индији, Јапану, Јужној Кореји, Етиопији и Кенији… Занимљиво је да српске дипломате нису имале сусрете ни са високим званичницима, осим када су ступили на дужност, у земљама које слове за велике пријатеље Србије попут Турске, УАЕ и Кине, где нашу земљу од октобра 2014. године представља Милан Бачевић, иначе пријатељ и саветник бишег председника Србије Томислава Николића.

И уместо да размишља како да промени и унапреди целу ситуацију, поправи стање ствари, можда и поразмисли о кадровима који Србију и њене интересе представљају, министар спољних послова Ивица Дачић разматра могућност да практично заоштри односе увођењем реципроцитета. У пракси, то би значило да ће се амбасадори иностраних земаља са српским шефом дипломатије и вискоким државним званичницима састајати онолико колико наши амбасадори буду имали таквих сусрета у земљама у којима су у мисији.

То би даље значило да ће Дачић рећи “не”, на пример, амбасадору НР Кине у Србији Ли Манчангу, зато што српски амбасадор у овој земљи није успео да се састане са тамошњим шефом дипломатије.

– Стално примам амбасадоре, али они често претерују користећи нашу гостољубивост. Украјински амбасадор не сме да дели лекције Србији, али ни било који други, ни са Запада ни са Истока – рекао је Дачић.

Реципроцитет да, али…

Међутим, да ли ће његова идеја моћи баш тако глатко да прође, и да ли ће Србија, рецимо, моћи да каже “не” америчком амбасадору Кајлу Скоту, с обзиром на то да његов српски колега у САД Ђерђ Матковић није ниједном примљен на високом нивоу. Ово се чини мало вероватном опцијом.

На овај начин Дачић може да направи само озбиљну дипломатску кризу, јер одбијањем разговора са амбасадором неке земље, Србија заправо одбија да разговара са том државом, а не појединцем. У ситуацији када се бори за Косово, улазак у ЕУ, стране инвестиције и још много штошта, мало је вероватно нам овакво понашање иде у прилог.

Како објашњавају извори “Блица” Министарства иностраних послова, ниједној земљи, па ни Србији, нико не брани да примењује реципроцитет, али је питање колико је то сврсисходно. Такође, много шта зависи и од самог амбасадора.

– У суштини, није исто доћи до министра спољних послова САД и, рецимо, Македоније. У првом случају, ако се деси посета једном годишње, то је одлично, док би у другом оне требало чешће да се дешавају. То, између осталог, показује и јачину амбасадора и како он ради свој посао. Он је једино немоћан онда када земља домаћин донесе одлуку да са одређеном земљом не жели да разговара – прича наш извор.

Како за “Блиц” објашњава бивши шеф југословенске дипломатије и амбасадор при УН Владислав Јовановић, принцип реципроцитета је као такав у реду, али да ипак треба имати на уму на кога се примењује и какве би последице могле да настану због тога.

– Велике и моћне државе вероватно то неће прихватити тек тако. Мора се водити рачуна да постоји нека сразмера, али не тотална, нарочито не у случејима великих сила – наводи он.

Зависи и од амбасадора

Како објашњава, део проблема могу да буду и сами амбасадори, међу којима има оних амбициознији и агилнијих, али и оних који то нису. Такође, наводи, да је комуникација данас много развијенија него раније, да постоји доста неформалних сусрета, па се контак може остварити и на тај начин. Не треба занемарити ни извесну дозу резерве коју према Србији запад има још из времена распада Југославије али се и то данас, објашњава Јовановић, доста променило.

– Ми смо “привлачна удавача” за разне ствари – објашњава Јовановић.

Он наводи пример Америке где, каже, САД на већину сусрета шаљу своје нижеразредне дипломате јер сматрају да је то довољно, док само око 20 одсто буде примљено на највишем државном нивоу.

Све ово, мање-више, указује на озбиљну кризу у српској дипломатији коју годинама унад потресају разни скандали и пропусти. Илустрације ради, Србија дуго није имала амбасадоре у највећим силама на свету: САД, Немачкој, Кини… То је некадашњи шеф дипломатије Иван Мркић правдао тиме да нема адекватних кадрова за ове позиције.

Такође, амбасадорска места запала су људима који се дипломатијом професионално нису никада бавили, али су имали везе са, на пример, кабинетом бившег председника Томислава Николића.

Да српска дипломатија не мари за квалитет, сведочи и то што су ухлебљење у Министарству спољних послова у протеклих неколико година уместо озбиљних кадрова пронашле студенткиње приватних факултета, старлете, глумице, познанице и пријатељице људи који воде или су водили српску дипломатију.

 

 

 

 

Извор: Лана Гедошевић/блиц.рс

loading...