Србија

ХРВАТИ НАПРАВИЛИ АНАЛИЗУ И ШОКИРАЛИ ЦЕО БАЛКАН: Ово је амерички план за Србију!

Недавно су амерички дипломати дали неколико изјава о Балкану и приопћили како се на велика врата враћају у регију. Успут, већина позорности је усмјерена на Србију.

 

Прво је велепосланик Кyле Сцотт подсјетио на 4 милијарде долара које су Сједињене Државе уложиле у Србији и понудио помоћ Београду у даљњем привлачењу страних улагања.

Затим је Атлантско вијеће, амерички тхинк танк задужен за обликовање вањске политике Сједињених Држава, предложио нову стратегију под називом “Балкан Форwард“. Кључне поруке укључују трајну америчку војну мисију у југоисточној Еуропи, “повијесно” приближавање Србији и “повратак угледа Сједињених Држава као “поузданог посредника” у рјешавању међусобних размирица међу земљама у регији.

Извјешће Хрватску и Словенију спомиње као свршен чин, јер су земље већ дио ЕУ и НАТО пакта, као и Црну Гору и Албанију које су у Сјеверноатлантском савезу и нису у средишту позорности америчких стратега. Атлантско вијеће сугерира да је за војни надзор Балкана идеална база Бондстеел на Косову, а треба уложити напоре како би се ријешио спор између Македоније и Грчке због имена бивше југославенске републике, што је непотребна препрека за еуроатлантске интеграције Скопја.

Нажалост, када је ријеч о вањској политици Сједињених Америчких Држава и изјавама америчких дужносника, не можемо примијенити да у њихов концепт садржи разумијевање ситуације или да је примјењив у тренутном околностима. Наиме, врло лако је примијетити велики јаз између америчке пропаганде, која као да губи везу с реалношћу и било каквом хуманошћу, те америчким активностима на терену. У свакој земљи посебно.

Што се тиче Хрватске и хрватског народа у БиХ, америчка дипломација је безрезервно подржала рад и пресуде Међународног казненог суда за бившу Југославију. Иако пресуда у односу на почињене злочине вјеројатно није упитна, Wасхингтон је у пола реченице кратког приопћења изјавио да је подржава, не обазирући се нимало на ескалацију напетости и сукоба који на политичкој разини бјесне између Загреба, Мостара, Сарајева, Бања Луке и Београда.

Злокобна најава “како Wасхингтон мора повратити улогу поузданог посредника” као да најављује намјерно распиривање мржње и напетости, да би се амерички емисари на врхунцу узаврелих страсти могли појавити као “носитељи мира и стабилности на народе који живе на овим просторима”.

Заправо, чак и прије посљедње пресуде у Хаагу је немир међу центрима политичке моћи балканских државица унио Деутсцхе Wелле, који је с два интервјуа, један с Бакиром Изетбеговићем, а други с Младеном Иванићем, без обзира колико се касније новинари Зорица Илић и Бахри Цани правдали да су остали медији дио изјаве из извукли контекста, покренуо лавину полемика и изјава које граниче с говором мржње.

Наравно, све ово ствара идеалне увјете за долазак “поузданог посредника”, док је за спора Хрватске са Словенијом око Савудријске вале задужен потпредсједник Еуропске комисије Франс Тиммерманс, који ће посјетити Загреб и Љубљану у “посредовати у билатералном спору око арбитражне одлуке о граничном пријепору”. Дакле, на постоји ниједан сегмент вањске политике у регији о којем народи ових простора не могу одлучити сами и свима је потребан некакав посредник, као да смо заиста “балканска племена која се гуше у шљивовици и крметини“, како нас гледају још од времена Аустро-Угарске монархије.

Што се тиче Србије, најочитији примјер је била недавна изјава америчког велепосланика да су САД уложиле 4 милијарде долара у Србију. Мисли ли Кyле Сцотт да би му Срби требали захвалити за то? Заиста, “врло импресивна” улагања након уништавања економске инфраструктуре земље. Економски губици Србије, која је опљачкана и лишена развоја, само од бомбардирања износе око 70 милијарди долара, док према укупном израчуну износе око 200 милијарди долара. То би била сума коју Wасхингтон изравно дугује Србији.

Могу се рачунати и други губици, укључују бомбардирање осиромашеним ураном. Неизравни губици међу популацијом, Срба и мањина, без разлике, који у подручју масовних удара имају највишу разину онколошких болести у Еуропи. Ове је губитке немогуће збројити, јер је ријеч о људима који су осуђени на ужасну смрт од посљедица америчких бомбардирања.

Међу њима су и косовски Албанци, који су неизмјерно захвални НАТО пакту, иако са 7 милијарди долара бруто домаћег производа, или 3581 долара по становнику, уз Молдавију, имају најнижи стандард у Еуропи и што им је наводно “неовисна” домовина предодређена да буде НАТО полигон. 2014. се открило да су Уједињени народи сакрили су од јавности извјешће које открива да је 1999. НАТО тијеком бомбардирања на Косово бацио око 10 тона осиромашеног урана, што је пренио косовски портал Газета Еxпресс, али Атлантско вијеће у Косову види поузданог савезника и сигурно мјесто за војну контролу југоисточне Еуропе, посебице Западног Балкана, прије свега како би нас заштитили од “руског авантуризма”.

Америчка пропаганда је успјела увјерити дио јавности како они нису одговорни за избијање рата и да су се залагали за цјеловитост бивше СФРЈ, а ако то није било могуће, онда барем за мирно рјешење и споразумни разлаз по узору на Чехословачку. Но, пажљивијим праћењем и истраживањем не тако давне повијести није тешко закључити да је Wасхингтон потакнуо рат у Југославији, да би потом покренуо трансформацију балканске регије у америчком интересу. Дакле, САД нису узроковале штету само Србима, које су тијеком рата у БиХ јавно означили за непријатеље, него и неограничену штету свим народима и земљама на овим просторима.

У смислу улагања, што је говорио амерички велепосланик у Београду? Гдје су те 4 милијарде долара и које су то твртке отворене тим новцем? Зашто нема никаквог резултата? Што се побољшало? На сва ова питања нема никаквих одговора, осим ако Кyле Сцотт у улагања није убројио и новац за бројне невладине удруге, куповину и оснивање медија ио подмићивање србијанских политичара. Тада би могли говорити о 4 милијарде долара, можда и више.

Када говори о улагањима, Кyле Сцотт искривљује стварност. Овдје “улагања” значе само једну ствар, а то су кориштење ресурса и сировина и јефтине радне снаге, тако да цјелокупна добит одлази у САД и не остаје ни у Србији, нити у другим земљама у којима имамо слична улагања. Дакле, изјава амбасадора Сцотта није ништа друго него пропаганда. Сада се Wасхингтон пребацује на завршну фазу преобразбе балканске регије. С тим у вези, изјава извршног потпредсједника Атлантског вијећа Дамона Wилсона за Глас Америке 28. студенога је врло индикативна.

Wилсона је рекао да ће САД преузети контролу над југоисточном Еуропом, а фокус је војна назочност. Значи ли то да су у Сједињеним Државама сигурна да се Русија, Кина, па чак и Њемачка, повлаче из регије, стога нема ничега чега би се требали плашити и да ће ова регија бити под пуном америчком контролом? Но, та контрола подразумијева озбиљне стратешке војне компоненте.

Знаковито је да се у позадини ових изјава чују гласови албанских челника, Албаније и наводно неовисног Косова, који говоре у уједињењу Албаније и Косова, што би значило интеграцију у једну државну творевину. Иако то није службени став ни Приштине ни Тиране, пројект Велике Албаније је у пуном замаху, а недавном смјеном власти у Македонији је добио додатни потицај.

Дамон Wилсон је већ споменуо како долази нова ера и да Београд мора бити спреман за “болне одлуке“, а САД и Србија се суочавају с “повијесним приближавањем”. У том контексту, за претпоставити је да “болна одлука” значи пуно признање Косова од стране Србије, чему би слиједила проведба пројекта уједињења албанских земаља, стварног или неформалног, а за то треба пристанак власти у Београду. Све ће се то врло лако прикрити пропагандним фразама попут оних које је недавно дао амерички велепосланик у Београду.

Али прича не завршава само са Србијом, иако је због свог нејасног стана према Русији ова земља тренутно у фокусу америчке администрације. Ту је и Босна и Херцеговина, гдје ће измјене и допуне Изборног закона одредити будућност земље, Македонија у којој треба консолидирати власт октроирану од стране америчког велепосланика у Скопју и емисара из Еуропске уније и бројни други проблеми који се требају “ријешити” на начин да САД буду јамац мира и стабилности у регији.

То се може постићи само уношењем подјела и изазивањем сукоба међу земљама, али и унутар самих народа. Сваки народ је потребно поларизирати на што више сукобљених скупина и онда се појавити као “поуздан посредник, који ће војном назочношћу јамчити да се сукобљене стране придржавају постигнутих споразума”.

 

Извор: N. Babić/logicno.com