Издвајамо Свет

ЕКСПЕРТ ЗА МЕЂУНАРОДНО ПРАВО ЗАПАЊИО СВЕТ: Хашки трибунал је НАТО суд а пресуда генералу Младићу велика мрља!

Пркосне речи генерала Младића на пречац упућене судијама трибунала за ратне злочине у Југославији, који је под контролом НАТО-а, одјекнуле су јасно и гласно у дану када су се претварали да му изричу пресуду.

Могао је додати “али историја ће ме ослободити“, и још много тога, да га главни судија Ори није избацио из суднице у свом маниру, као да се ради о несташном школарцу, а не о човеку лажно оптуженом за злочине које није починио.

Региструјте се на првој српској друштвеној мрежи Србсбук

Портпарол руског Министарства спољних послова, Марија Захарова, поновила је генералове речи 23. новембра:

“Морамо поново истаћи да је пресуда Међународног кривичног суда за бившу Југославију против Младића, наставак политизованог и пристрасног односа, који од почетка доминира радом Хашког трибунала.“

И генерал Младић и руска влада су у праву. Документ под називом “пресуда“ то доказује, јер звучи као пропагандни летак, а не судска пресуда. На преко 2.500 страна трио “судија“ непрекидно рецитује верзију догађаја тужилаштва, од прве до последње странице. Одбрана се помиње само успут.

Хашки трибунал одбацује тврдње да је он пристрасни суд, НАТО суд, али су до доказали већ позивањем првог сведока, који је поставио позорницу за оно што је уследило. Човек по имену Ричард Батлер је позван да сведочи о војним питањима и политичкој структури у Босни и Републици Српској. Представљен је као “војни аналитичар“, што и јесте, али није независан.

У време његовог сведочења је био члан Агенције за националну безбедност (НСА) САД-а, додељен Хашком трибуналу као сарадник. Дакле, први сведок против генерала Младића је био двоструко пристрасан.

Радио је за америчке обавешајне службе, које су подржавале непријатеље генерала Младића и Југославије, и био је члан особља тужилаштва. Батлерово сведочење је имало важну улогу у суђењу, исту улогу је одиграо и на суђењу генералу Крстићу.

Онда се појављује још један војни стручњак, Рејнод Тионенс, који такође ради у особљу тужилаштва. Стручњаци у кривичним поступцима би требало да буду потпуно неутрални. Али он не само да је говорио у име тужилаштва, он је истовремено био и обавештајни официр белгијске војске. И то је оно што имамо одмах на почетку суђења. Позорница је постављена, НАТО је задужен за овај случај.

Официри НАТО-а раде унутар Трибунала. То је НАТО трибунал под маском УН-а. Сходно томе, у пресуди се не помињу злочини НАТО-а и супротстављених босанских снага. Контекст је намерно постављен тако да пружа врло уску и искривљену слику догађаја.

Пресуда се наставља детаљним сведочењима сведока опужбе. Сведоци одбране, у пар наврата где се помињу, нису залазили у детаље. Једна реченица је посвећена сведоку, а сви они бивају одбачени као пристрасни ако је њихово сведочење у супротности са сведочењима сведока оптужбе.

А од чега се састоје докази тужилаштва? Састоји се од неких вербалних сведочења војних официра НАТО-а умешаних у ове догађаје, и који су тада радили за снаге УН-а против генерала Младића и његових снага, сведочења бошњачких војника или њихових породица, и изјава сведока и “потврђених чињеница“, односно “чињеница“ које су потврдиле судије које су радиле на другим случајевима, без обзира на то на ли су тачне или не.

Више пута су судије рекле нешто у смислу да “одбрана тврди да се тај неки X догађај није догодио и износи одређене доказе да поткрепи ту тврдњу. Тамо где ови докази нису у складу са потврђеним чињеницама, ми их одбацујемо.“

Постоји много случајева где се пресуда ослања на гласине. Изнова и изнова, параграфи у пресуди почињу речима “Сведоку је речено…“. Захваљујући корумпираним правницима, као што је бивши канадски тужилац Луиз Арбур, докази из друге или чак и треће руке су допуштани на овим суђењима, док су остатку света били забрањени, јер се сведочење из друге руке не може потврдити или проверити његова поузданост и тачност.

Нисам био у могућности да посматрам велики део суђења, само с времена на преме путем видеа, па не могу да коментаришем све чињеничне налазе судија који се појављују у њиховој дугачкој и монотоној пресуди, у којој осуђују генерала Младића и српску владу.

Они који су упознати са правом историјом догађаја ће схватити да се у сваком параграфу пресуде налази, ни мање ни више, него она иста пропаганда НАТО-а која је изношена још током сукоба, али је прилагођена томе да изгледа као пресуда.

Јер то и није пресуда. Права пресуда у кривичном поступку би требало да садржи доказе тужиоца, доказе одбране и аргументе обе стране о тим доказима. Мора садржати упућивање на исказе сведока, на оне изнете самостално и на оне изнете током унакрсног испитивања. Затим мора постојати образложена одлука судије о кредибилности сваке стране, и њихови образложени закључци.

Али тешко ћете успети да пронађете било какав траг доказа одбране у овом документу пресуде. Ја нисам успео да пронађем ништа осим неколико референци у гомили параграфа и пар фуснота у којима се искази сведока одбране кратко помињу само да би били одбачени, јер не подржавају тужиочеву верзију догађаја.

Још шокантније је то што има мало референци о вербалном сведочењу, односно, исказима сведока. Уместо тога, помињу се искази “стручњака“ повезаних са ЦИА-ом или Стејт департментом, или неком другом обавештајном агенцијом НАТО-а, која је изнала своју верзију историје, коју судије прихватају без питања. Не постоји ниједна референца о било каквим експертима одбране.

Сходно томе, од судија нема образложених закључака о томе зашто су одлучили да прихвате доказе оптужбе, али не и доказе одбране. Читајући ово, неко би помислио да одбрана није била присутна. То није пресуда.

Али постоји још нешто проблематичније у вези са овом “пресудом.“ Није могуће закључити да ли су многи сведоци на које се позива пресуда сведочили лично, јер има мало референци о стварном суђењу. Уместо тога, има безброј позивања на разне документе и “изјаве сведока“.

То је важан фактор на оваквим суђењима, јер се изјаве сведока односе на већ дате изјаве, или је наведено да су их дали наводни сведоци истражитељима и адвокатима који раде за тужилаштво. Из других суђења нам је познато да ове изјаве заправо често конструишу адвокати за кривично гоњење, као и истражитељи, а затим их представјају као “сведочења.“ Такође знамо да “сведоци“ често долазе у центар пажње тужилаштва због наговештаја да су регрутовани да лажно сведоче.

На Руандском трибуналу се то показало путем агресивног унакрсног испитивања оваквих “сведока“, које би неизбежно раскринкали, јер нису могли да запамте текстове који су им додељени. Ови “сведоци“ су такође испитивани о састанку са особљем тужилаштва и томе како су обављани разговори и како су ове изјаве настале.

Резултати су били срамотни за тужилаштво, јер је постало јасно да су се договорили са истражитељима да манипулишу, изврше притисак и да утичу на “сведоке“, и да буду саучесници у лажном сведочењу.

Даље, важно је да свако ко чита ову “пресуду“ има могућност да се позове на странице у транскриптима где се налазе искази сведока, шта су они сведочили и шта су рекли у унакрсном испитивању, јер изјава није сведочење. То је само изјава.

Изјава се не може користити као доказ. То захтева да сведок уђе у судницу и под заклетвом каже шта је видео. Онда они могу бити испитивани како би се проверила њихова поузданост, евентуална пристраснот, ако је има, кредибилитет итд. Али у овом случају имамо стотине позивања на “изјаве сведока“. То указује на то да судије своју “пресуду“ нису засновале на сведочењима сведока (ако су и позвани да сведоче), већ на њиховим писаним изјавама које је припремило тужилаштво, без икаквог унакрсног испитивања одбране.

Из ове пресуде се уопште не може закључити да ли било ко од наведених сведока заправо сведочио или не. Ако јесу, онда би њихово сведочење требало да буде цитирано, а не њихове изјаве. Једина валидна сврха ових изјава јесте да обавесте адвокате о томе шта ће сведок вероватно рећи на суђењу, као и да представе случај тужилаштва како би одбрана могла да се припреми и да те изјаве користи током унакрсног испитивања сведока, упоређујући њихове раније изјаве са њиховим сведочењем под заклетвом.

Формула је једноставна. Сведок тужилаштва улази у судницу, питају га да каже шта је видео о одређеном догађају, и затим одбрана испитује сведока.

“Господине Сведок, у вашој изјави дана тог и тог, рекли сте то и то, али данас кажете ово. Хајде да размотримо ову противречност.“

Тако би требало да иде. Али у овом случају од тога нема ни трага.

Требало би написати књигу да би се навели проблеми са “суђењем“ који су изложени овом пресудом. Један од примера се односи на Сребреницу и познати састанак који се одржао у хотелу Фонтана у Братунцу 11. јула 1995. године, на ком се генерал Младић срео са пуковником холандских миротвораца како би се организовала евакуација цивила на подручју Сребренице и потенцијално полагање оружја 28. дивизије босанске војске. Постоји видео снимак тог састанка доступан на YоуТубе-у.

Парафразирам, али снимак показује како генерал Младић пита зашто су авиони НАТО-а бомбардовали његове позиције и убијали његове људе. Он пита зашто су снаге УН-а кријумчариле оружје за босанску војску. Он пита зашто су снаге УН-а покушале њега лично да убију. На свако питање од холандског официра добија извињење. Затим он холандског официра пита да ли жели да умре, а он каже да не. Младић одговара да ни његови људи нису желели да умру и пита због чега је пуцао на њих? Нема одговора.

Остатак видео снимка се односи на дискусију о плану за евакуацију града, током чега Младић људима УН-а нуди цигарете и вино како би се спустила тензија. За мене, као адвоката, ово је кључни елемент одбране од оптужби за Сребреницу. Али у пресуди се ниједном не помиње тај видео. Уместо тога, судије се позивају на сведочења неколико официра УН-а и НАТО-а, који су били на састанку и који су тотално изокренули оно што је речено.

Нема назнака да је одбрана унакрсно испитивала те лажове користећи видео- “Господине, ви кажете да је речено то и то, али се из снимка види да нисте у праву. Шта имате да кажете на то?“ Тога нема нигде. Да ли је то искоришћено па изигнорисано од стране судија, или уопште није коришћено? Не знам. Али јасно је да је тужилаштво одлучило да то не користи, јер би то оборило њихов случај.

Чак и по доказима тужилаштва, јасно је да су људи 28. дивизије одбили да положе оружје и да су почели да се пробијају ка Тузли. Већина их је погинула у борби. Многи су заробљени. Неколико босанских сведока тврди да су ови затвореници били масакрирани. Али је њихово сведочење било једно од оних “ја сам једини неким чудом преживео масакр“, које имају обичај да користе на оваквим суђењима.

Нећу улазити у питање лажног правног концепта о удруженом злочиначком подухвату који је искоришћен да се припише одговорност генералу. Чињеница да су то искористили, говори да нису имали случај против њега.

У суштини, овај документ садржи мало одбране или чињеница које је изнела одбрана, аргументе одбране о тим чињеницама и њихову правну валидност. Али, оно што је најважније, немамо представу о томе какво је било сведочење већине сведока тужилаштва, и не знамо какво је било сведочење сведока обране. Као да није ни било суђења, и да су судије седеле у соби листајући документе тужилаштва и пишући пресуду. Морамо претпоставити да ово није далеко од истине.

Ова “пресуда“ и суђење су још једно понижење за Југославију и Србију од стране НАТО савеза, јер је из настанка, финансирања, особља и метода које користи Хашки трибунал јасно да се ради о НАТО трибуналу. То потврђује и изјава генералног секретара НАТО-а који је рекао:

“Поздрављам ову пресуду… Западни Балкан је од стратешког значаја за наш савез…“

Другим речима, ова пресуда помаже НАТО-у да консолидује своје упориште на Балкану, држећи Србе потчињеним и изван свега тога. Генерал Младић је жртвени јарац за ратне злочине које је НАТО савез починио у Југославији, а које Хашки трибунал заташкава и тиме помаже НАТО-у да почини још више ратних злочина, као што смо могли и да видимо.

Хашки трибунал је доказао да јесте оно што смо и очекивали, преки суд који користи фашистичке правне методе и селективна кривична гоњења како би подржали план НАТО-а да покори Балкан, као увод у агресију против Русије. НАТО користи овај трибунал као пропагандно оружје за стварање лажне историје о дешавањима у Југославији, за прикривање својих злочина, за држање бивших југословенских република под својом чизмом, и за правдање НАТО агресије и окупације југословенске територије. То је мрља на цивилизацији.

Кристофер Блек је адвокат за међународно право, са пребивалиштем у Торонту. Познат је по великом броју високопрофилних случајева ратних злочина, а недавно је објавио роман “Испод облака“.

Пише есеје о међународном праву, политици и дешавањима у свету, нарочито за онлајн магазин “Неw Еастерн Оутлоок“.

 

 

Извор: Wебтрибуне.рс