11 година након његове смрти, НАТО фарса у Хагу је пресудила да Милошевић није играо улогу у “геноциду“ и “удруженом злочиначком подухвату“ и да није био одговоран за ратне злочине почињене у Босни, где су се одиграли најгори злочини повезани са распадом Југославије.
Закопано дубоко у фусноти четвртог тома пресуде против генерала босанских Срба Ратка Младића, судије једногласно закључују да “Докази примљени од судског већа нису показали да су Слободан Милошевић, Јовица Станишић, Франо Симатовић, Жељко Ражнатовић или Војислав Шешељ учествовали у реализацији злочиначког циља“ да се успостави етнички хомоген ентитет босанских Срба кроз почињење злочина наведених у оптужници, пише Енди Вилкоксон за “Руссиаинсидер”
Ово је значајно признање, јер су готово сви западни медији и практично сваки политички лидер у свакој западној земљи, провели последњих 25 година говорећи да је Слободан Милошевић био геноцидно чудовиште истог кова као Адолф Хитлер. Говорили су да је он био “Балкански касапин“, али никада није било никаквих доказа да поткрепе те оптужбе. Лагали су како би оправдали економске санкције и војну агресију НАТО-а против српског народа, баш као што су лагали и да оправдају рат у Ираку.
Ово је друго узастопно судско веће Међународног кривичног суда за бившу Југославију, које је закључило да Слободан Милошевић није крив за најтеже злочине за које је оптужен.
Прошле године је судско веће Радовану Караџићу такође закључило да “Веће није уверено да је у овом предмету представљено довољно доказа да се Слободан Милошевић сложио са планом“, да се босански муслимани и босански Хрвати трајно уклоне са присвојене територије босанских Срба.
Трибунал није учнио ништа да објави ове налазе, упркос чињеници да је Слободан Милошевић био оптужен за 66 тачака геноцида, ратних злочина и злочина против човечности, од стране овог Трибунала.
Милошевић је умро у притвору Трибунала пре окончања његовог суђења. Он је пронађен мртав у својој ћелији након што је доживео инфаркт, две недеље након што је Трибунал одбио његов захтев за привремено пуштање на слободу како би отишао на операцију срца, која би му спасила живот.
Др Лео Бокерија, кардиохирург који би надгледао Милошевићево лечење у Медицинком центру Бакулев, рекао је: “Да је Милошевић одведен у специјализовану руску болницу, у медицинску установу као што је наша, био би подвргут коронарографији, направила би се два стента, и он би живео још много година. Једна особа је умрла у нашој савеременој епохи, када су били доступне све методе за његово лечење, а предлози наше земље и репутација нашег лечења су игнорисани. Као резлутлтат тога, они су урадили оно што су желели.“
Мање од 72 сата пре његове смрти, Милошевићев адвокат је доставио писмо руском Министарству спољних послова у ком је Милошевић изразио страх да је отрован.
Истрага Трибунала о Милошевићевој смрти је потврдила да је у једном од његових тестова крви пронађен Рифампицин (непреписани лек који би угрозио ефикасност лека за његов висок крвни притисак), али да он није био обавештен о тим резултатима неколико наредних месеци “због тешког правног положаја у ком се др Фалке (главни медицински службеник Трибунала) нашао, на основу холандских законских одреби у вези са поверљивошћу медицинских података“.
Не постоје холандски правни прописи који забрањују доктору да пацијенту каже резултате теста његове крви, а амерички дипломатски телеграми које је објавио WикиЛеакс показују да се Трибунал није ни најмање обазирао на законе о поверљивошћу медицинских података када су америчкој амбасади у Хагу доставили детаљне информације о здрављу Слободана Милошевића без његовог пристанка.
Милошевићево суђење се одвијало лоше за тужилаштво. Било ком праведном посматрачу је било очигледно да је он невин за злочине за које је оптужен. Џејмс Бисет, бивши канадски амбасадор у Југославији, рекао је да је суђење Милошевићу “имало све карактеристике стаљинистичког шоу суђења“. Џорџ Кени, из Стејт департмента, такоже је осудио судски поступак против Милошевића као “изузетно неправедно, нешто мало више од политичког шоу суђења“.
Суђење је за Трибунал било катастрофално по питају односа са јавношћу. На пола пута кроз случај тужлаштва, Лондон Тимес је објавио чланак где клевеће супругу Слободана Милошевића и оплакује чињеницу да је “Једна од иронија Слободановог суђења то да је оно подстакло његову популарност. Вишесатни пренос, телевизијско суђење, учинили су да се многи Срби поново заљубе у њега.“
Док је суђење било у корист Милошевића, оно је уништило кредибилитет Трибунала међу српском публиком. Српска јавност је пратила суђење на телевизији, а када је српско Министарство за људска права спровело истраживање јавног мњења, утврдили су да “три четвртине грађана Србије сматрају да је Хашки трибунал политичка, а не законска институција“.
Тим Џуда, познати новинар и аутор који је био против Милошевића, био је узнемирен док је гледао како се суђење одвија. Он је написао да се “суђење бившем југословенском председнику Слободану Милошевићу у Хагу одвија тотално погрешно, претварајући га, у очима јавности, из злочинца оптуженог за ратне злочине у српског хероја“.
До краја 2005. године, они који су били против Милошевића су желели да се прекине живи пренос суђења, јер он није имао политички утицај ком су се надали. Са друге стране, Милошевићеве присталице су биле јасне. Они су желели да се емитовање уживо настави, јер су знали да је он невин и желели су да јавност то и сама види.
Ослобађање Слободана Милошевића од оптужби, од стране истог оног Трибунала који га је убио пре једанаест година, представља хладну утеху за српски народ. Српски народ је претрпео године економских санкција и НАТО бомбардовање због неоснованих оптужби против њиховог председника.
Иако је Трибунал на крају признао да нису имали доказе против Слободана Милошевића, њихово озлоглашено понашање би требало да вас наведе да два пута размислите пре него што прихватите било који њихов закључак.
Извор: Wебтрибуне.рс
