Војвода Живојин Мишић запамћен је као један од највећих војсковођа Србије, али и човек „без длаке на језику“ који увек говори искрено и оно што мисли. У својим мемоарима оставио је неке важне поруке и поуке будућим генерацијама.
Пред крај рата у јуну 1918. заменио је формацијско место са генералом Бојовићем и постављен је за начелника штаба Врховне команде. Командовао је српском војском приликом пробоја Солунског фронта у септембру исте године, и за два и по месеца је ослобођена Краљевина Србија.
Крај рата војвода је дочекао овенчан славом, али већ веома слаб и болестан. Био је кратко постављен на место начелника Главног генералштаба војске и морнарице Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, али је убрзо пао у болесничку постељу.
Током лечења у Паризу војвода је почео да пише своје успомене. Мемоаре није успео да до краја доврши, јер га је током лечења посећивао принц Ђорђе, са којим је водио бесконачно дуге разговоре. Према причи, управо у једном од тих дијалога, Живојин Мишић је рекао и ово: Нема рата који српски сељаци не могу добити и мира који српски политичари не могу изгубити!
Након што је утврђено да се за њега не може много учинити, војвода Мишић је тражио да се врати у Београд. Последње дане је провео у Врачарском санаторијуму.
Војвода Живојин Р. Мишић је преминуо у Београду 20. јануара 1921. у 5.30 часова пре подне. Било му је 65 година.
