Србија

МЛАДИЋ СЕ СКРИВАО ТАКТИКОМ ИТАЛИЈАНСКЕ МАФИЈЕ: Варао Хаг годинама, ВМА И МЕДИЈИ одиграли кључну улогу!

Ратко Младић је током скривања од Хашког трибунала користио тактику коју му је познату као „истина која касни“, а коју је користила италијанска мафија.

Тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте тврдила је да је Младић у Србији, али сви су то негирали. Пажњу на тренутак одвлачи чињеница да се један за другим Трибуналу добровољно предају многи челни људи, не само Републике Српске Крајине и Републике Српске, већ и Србије и Црне Горе. Тим предајама претходили су преговори о гаранцијама, али и другим бенефитима које ће дати држава. С обзиром на то да се тврди да нико не зна где је Младић, званично нема ни преговора са њим.

Бруно Векарић, помоћник тужиоца за ратне злочине, наглашава: „Било је информација да су неки људи, управо из Коштуничиног окружења, имали састанке са њим, да је он тражио те састанке. То је било, дакле, у фази када још није било закона о сарадњи са Хашким трибуналом.“

Доношење Закона о сарадњи са Трибуналом ствара, међутим, нову ситуацију и за правника и легалисту Коштуницу. Кад је овај закон 15. маја 2002. и формално почео да се примењује, скривање Ратка Младића у војним објектима постаје супротно државној политици. Јавно се и даље не признаје да се зна где је Младић, али њему саопштавају да мора да напусти војне објекте.

„Постоји наредба Павковића (Небојше, челног човека Генералштаба ВЈ, прим. аут.) да он више не може да користи објекте Војске Југославије“, износи доказ Владимир Вукчевић, некадашњи тужилац за ратне злочине.

„Младић није сматрао да је увек обавезан да слуша Караџића, па чак ни Милошевића, неколико пута им се обојици врло јасно супротставио“, открива новинар Дејан Анастасијевић. „Али кад год је нешто долазило из Генералштаба, он је стајао мирно и салутирао.“

Овога пута Младић није послушао наређење врховне команде. „За њега

Павковић није никакав ауторитет. И имају велику муку да га избаце из војних објеката“, говори Вукчевић. Припадници Министарства унутрашњих послова 13. маја 2002. блокирали су путеве на ширем подручју Дивчибара, а полицијски хеликоптер је читав дан надгледао тај реон.

Младић од пријатеља из МУП-а сазнаје да су то биле мере предострожности због сабора присталица четничког генерала Драже Михаиловића на Равној гори. „Да је Павковић хтео да ухапси Младића, ухапсио би га за 15 минута“, категоричан је Зоран Живковић.

Две недеље касније, 1. јуна, Младић одлучује да напусти војне објекте. „После тога он се ослања на своју приватну линију обезбеђења“, истражио је Анастасијевић.

Младића из војних објеката одвозе и његово скривање организују пензионисани пуковник Војске Републике Српске Јово Ђого и пензионисани војни пилот Станко Ристић. „Део људи који су обезбеђивали Младића радио је то из уверења. Апсолутног уверења да је он херој, да треба да буде штићен, да они раде велику патриотску ствар“, каже Расим Љајић, који је био председник Националног савета за сарадњу са МКТЈ. То мишљење делила је и већина грађана.

Кад је Ђинђић преузео иницијативу у погледу обрачуна са организованим криминалом, али и у погледу сарадње са Хагом, на коцку је ставио свој живот. И изгубио, пише Недељник.

„Ђинђић је био вољан да сарађује са нама, иако је било потешкоћа, толико много потешкоћа… да је био убијен“, сматра Карла дел Понте, главна хашка тужитељка.

Милорад Улемек Легија, бивши командант Јединице за специјалне операције – ЈСО, и Душан Спасојевић, вођа најјачег криминалног ганга у Србији, план о убиству премијера Ђинђића реализовали су 12. марта 2003. године и назвали га: „Стоп Хагу“

Атентату је претходио покушај пуча ЈСО-а коме је наводни повод било хапшење и испоручивање Хашком трибуналу браће Бановић, некадашњих припадника те јединице оптужених за злочине у логору „Кератерм“ у Босни.

Уследило је увођење ванредног стања и полицијска акција „Сабља“ чији је циљ било откривање убица премијера.

„Посредно се долазило и до сазнања везаних за Хашки трибунал. Пре свега кроз хапшење Аце Томића и Булатовића“, објашњава Живковић, који је после убиства Ђинђића постао премијер Србије.

Генерал Аца Томић био је шеф Управе безбедности Војске Југославије, а Раде Булатовић – саветник за безбедност Војислава Коштунице. Ухапшени су јер се веровало да су могли да утичу на Јединицу за специјалне операције и њеног команданта Легију. Убрзо су ослобођени, а њима блиске политичке опције то хапшење оцениле су као политичку одмазду. Победа Коштунице на изборима који ће уследити крајем године, промениће и њихову судбину. Оптужбе су повучене, баш као што се повукао и генерал Томић, који је био близак са Младићем. Булатовић је, међутим, после избора Коштунице за премијера Србије, постао шеф државне безбедности – БИА.

„Те 2003. на 2004. није постојала стварна воља те владе да се иде снажно у сарадњу са Хашким трибуналом, дакле да се оптужени хапсе, већ је успостављена нова методологија, а то је методологија предаје“, тврди Борис Тадић који се у периоду о ком говори налази на функцији министра одбране.

Квантитативно – та методологија била је врло успешна. У веома кратком року предало се чак 19 хашких оптуженика.

„Бројеви су били ту, али не и квалитет. Ми смо знали да није било политичке воље да се ухапсе ни Караџић ни Младић“, наглашава Жан-Данијел Рух, специјални саветник Тужилаштва МКСЈ 2003-2008.

Јавност тек поводом трагичног догађаја, погибије двојице гардиста у касарни у Топчидеру, 5. октобра 2004. године, сазнаје да се, између осталог и у том војном објекту, Младић скривао до јуна 2002. године. Могуће је да се ни то, као ни податак да је до тог доба био активно војно лице војске СР Југославије, не би ни сазнало да смрт војника није пратила мистерија – да ли се радило о убиству и самоубиству или их је убила трећа особа јер су видели нешто што нису смели? Веровало се – видели су баш Младића.

„Младић није у том моменту био у касарни“, категоричан је Векарић.

Ово је био први моменат у коме се, и међу Србима, име Ратка Младића помињало без симпатија. И један од многих у којима војска покушава да докаже да више нема везе са Младићевим скривањем. Војномедицинска академија у потпуности је прекривена камерама, а неки њени лекари стављени су под присмотру. Истовремено, износе се подаци да се Младић чак и у време Милошевићеве власти на ВМА лечио под лажним именима.

„Ратко Младић откад сам ја био начелник ВМА, а то је од 17. јануара 2002. године, никада није био у Војномедицинској академији“, тврди Зоран Станковић, који ће једно време бити и министар одбране Србије и Црне Горе.

„Испоставило се да је он сам куповао лекове, заправо преко рођака код кога се и скривао, често насумице купујући на основу оних лекова које је раније користио“, објашњава Љајић. Веровало се, међутим, да је и након што је стављена под видео-надзор ВМА била место размене порука. Лажни пацијенти у чекаоницама су неприметно могли да размене рецепт или информацију.

Супротно општем уверењу да Младићу у скривању помаже малтене преторијанска гарда, он је заправо окружен све мањим бројем људи.

„То су људи који су били са њим још од Книна, укључујући и генерала Толимира који је такође оптужен“, анализира Анастасијевић.

Верује се да је управо Толимир креирао и кроз медије спроводио стратегију Младићевог скривања, која је још од италијанске мафије позната као – „истина која касни“. Јавности, Хашком трибуналу, па и службама задуженим за хапшење оптуженика, тако се пласирају истините информације о кретању Младића, али тек након што је овај већ променио локацију.

„Када год би се у истражном смислу приближили Младићу увек се у појединим новинама објављивао текст који као да обавештава Ратка Младића о томе како је истрага узнапредовала“, открива данас Тадић.

Извор: Kurir.rs/Nedeljnik/Slaviša Lekić