Руска армија је отпочела тестирање морнаричких верзија својих најнапреднијих противваздухопловних ракетних система. Зенитни системи су још од Другог светског рата играли једну од најважнијих улога, како у заштити градова од бомбардера, тако и на фронту од непријатељских нисколетећих јуришних авиона.
Исту улогу они играју и у сиријској операцији ваздушно-космичких снага руске армије, где чувају војну базу Хмејмим и град Палмиру.
Следи списак најубојитијих противваздухопловних система које поседује руска армија.
3СУ-23-4 „Шилка“
Овај самоходни ракетни систем је већ „зашао у године“ (направљен је 1964), али је и даље једно од најпознатијих руских достигнућа 20. века.
Током протеклих пет деценија ово оружје је примењено у конфликтима у Африци, Вијетнаму, Авганистану и на Блиском Истоку. Рафал из четвороцевног оруђа калибра 23 мм је као ножем сасецао све нисколетеће циљеве који му се нађу на путу. „Шилка“ испаљује око 3.400 пројектила у минути и претвара у „дроњке“ све што је у њеном домету.
Овај смртоносни топ је примењиван и против нисколетећих циљева (јуришних авиона и хеликоптера), и против непријатељске лако-оклопљене борбене технике, као што је то било на пример у Авганистану.
Техника, међутим, стално напредује тако да ни гранате калибра 23мм које су испаљиване из „Шилке“ нису били довољно ефикасне у евентуалним сукобима са нешто јаче оклопљенијим борбеним возилима. Због тога је током 1980-их направљено ново противваздухопловно оружје које користи ракете и гранате калибра 30 мм.
Зенитни ракетно-топовски систем 2С61 „Тунгуска-М1“
Прво оружје такве врсте био је зенитни ракетно-топовски систем „Тунгуска“. Он поседује лансер вођених ракета и два топа 2А38М калибра 30 мм, са темпом ватре од 5.000 граната у минуту.
За разлику од претходног система, овај је могао да отвара ватру у покрету и да помоћу ракета обара авионе и хеликоптере на висини од 10 километара.
Временом је „Тунгуска“ претрпела мноштво измена и модификација како би могла одговорити изазовима новог доба, тако да је она и даље један од најубојитијих руских противваздухопловних система. А међу њих, свакако, спада и најновији „Панцир-С1“.
Руски „панцир“
Садашњи ешелон руске противракетне одбране изгледа овако: у првој линији одбране је систем противваздухопловне одбране С-400 који „види“ и обара све аеродинамичне циљеве у радијусу од 400 км. Ако кроз тај први ешелон на било који начин продру непријатељски авиони и ракете, њима ће се позабавити зенитни ракетно-топовски систем „Панцир-С1“ који има два топа топа калибра 30 мм и 12 вођених ракета 57Э6Е.
Данас се „Панцир“ третира као крајњи ешелон заштите цивилних објеката, војних база и једница на терену. Ово оружје је створено за уништавање ракета које се приближавају циљу чак и хиперсоничном брзином у радијусу од 20 км и на висини од 15 метара до 15 километара. Другим речима, ракете се пресрећу док се приближавају циљу.
Овај модел се од претходних совјетских модела разликује по томе што је у њему систем практично у потпуности аутоматизован. Компјутери овог зенитног ракетно-топовског система самостално фиксирају циљеве у ваздуху, после чега војнику остаје само да притисне дугме „старт“ и уништи последње офанзивно средство, које је неким чудом продрло кроз штит С-400 и „Тор-М2“.
У јуну ове године руски произвођачи оружја су представили морнаричку верзију система који се тренутно тестира. После тестирања ће руски војни врх донети одлуку да ли зенитни ракетно-топовски систем „Панцир“ заслужује своје место у арсеналу Ратне морнарице РФ.
Извор: rs.rbth.com