Француска дива, о филму, уметности, нашем народу, истинским вредностима: Сви моји српски пријатељи су изузетно јаке личности. Храбри се данас не боје критика и одбацивања.
Истовремено гламурозна и једноставна, у елегантној црној хаљини, кретала се лежерно кроз масу уметника, позоришних критичара, продуцената, новинара…
За разлику од других звезда, допуштала је фотографисање из непосредне близине са отменом немарношћу, свесна да савршено носи своје године.
Француску диву у Рим је довео позив да учествује у панелу посвећеном Џеремију Ајронсу, добитнику Гран-прија на овом фестивалу. О харизматичном глумцу чуло се много лепих речи, између осталог да је јединствен у свом животном и глумачком стилу, таленту, гласу, држању. Али шта у времену глобализације, ефемерних вредности и опште униформисаности која искључује сваку индивидуалност уопште значи јединственост?
– Искреност је данас највећи и најређи квалитет. А то значи да сви ми, ви и ја, мушкарци и жене око нас, баш сви – имамо право да будемо своји, уникатни, да бранимо право на мишљење, да нас не занима шта је модерно, “политички коректно”. Бити јединствен за мене значи бити слободан. Бити храбар значи не плашити се туђег просуђивања, критика, одбацивања – каже, на почетку ексклузивног разговора за “Вечерње новости”, Фани Ардан. – Данас је филм и индустрија и уметност. Жан-Лик Годар је својевремено изјавио да је филм све више индустрија без уметности, идеје. Амерички, поготово, изгубио је своју душу. Осећам се као туриста у америчком филму.
Да и даље има великих глумаца, али да су филмови све “мањи”, сигурна је лепа Францускиња:
– Још памтим време кад је уметност, пре свега, била – уметност. Данас се све више комерцијализује, а то не може бити добро. Није све забава и прављење новца. Ако желите да будете заиста велики глумац или глумица, не можете то постићи у отрцаним филмовима са специјалиним ефектима и празним идејама. Извођачи, као и продуценти, требало би да стварају квалитетна дела не рачунајући увек на масовност публике. Њима бих могла да поручим: радите за публику, али јој не подилазите! Не трудите се по сваку цену да будете прихваћени, опште вољени. Много је важније да будете оригинални. Верујем да је увек боље направити мали филм у којем се “чује” тишина, али таква да је никада нећете заборавити… Такође, не свиђа ми се што филмска индустрија мисли да је филм роба и да је публика глупа. Она то, свакако, није.
Једно од новијих остварења наше саговорнице успело је да споји оба императива данашње кинематографије: квалитет и велику популарност код гледалаца. Биографска драма “Калас заувек” (2003) Франка Зафирелија описује живот трагичне оперске диве, за чију улогу је у почетку имао намеру да ангажује неку од оперских певачица.
Ипак, кад је упознао Фани Ардан, поред физичке сличности, одмах је уочио да ће она бити “једноставно савршена у насловној улози звезде непролазне величине”.
И није се преварио. Филм је оправдао велики буџет (17 милиона долара), док је успеху “Калас заувек” свакако допринела и главна протагонисткиња. Која је вредност за Арданову – заувек?
– Живот сам. Колико год тежак, кад у њему видите сноп светлости, вредан је постојања. Велика Марија Калас, толико година после смрти, и даље је “заувек”. Јер, свако од нас лежећи у својој соби и слушајући тај величанствен глас осети да је, на неки начин, спасен. И каже себи: “Да, живот је пепео, али ја хоћу да га живим!” Има нечег због чега вреди настављати даље, колико год да је тешко. Такву снагу даје вам уметност, зато је морамо сачувати. Кад читате добру књигу, гледате неко сликарско платно или слушате дивну музику – то је за мене заувек.
На питање да ли је икада била у Србији и зашто је ускликнула с толико очигледне симпатије, Фани Ардан каже:
– Нажалост никад. Ипак, увек размишљам о Србији и Србима као о земљи и народу са јаким идентитетом. И кад год неко помене Србију, имам потребу да се осмехнем. Знам тај народ кроз књижевност и музику, имам пуно српских пријатеља у Паризу. И сви су јаке личности. А то је данас и те како важно. И за поштовање…
УМЕТНОСТ ПРАВИ ИЗБОР
ФАНИ Ардан (1949), ћерка војног аташеа, у почетку је студирала политичке науке. Али убрзо је схватила да је за њу уметност прави избор а на позоришној сцени дебитовала је 1974. године, седам година касније удала се за чувеног редитеља Франсоа Трифоа. Нажалост, прерана редитељева смрт прекинула је брак и љубав из које се родила једна од њене три ћерке, Жозефин Трифо. Прву велику филмску улогу остварила је с Жерардом Депардјеом у филму “Жена из суседства”. С њом и прву номинацију за награду “Цезар” – која јој је коначно припала 1997. године.
УЛОГЕ ЗА ПАМЋЕЊЕ
Софистицирана лепота и неспорни таленат већ на почетку каријере донели су Фани Ардан велику популарност у Француској, а убрзо и у остатку света. Играла је у неколико холивудских и британских филмова, редитељи попут Косте Гавраса, Паола Сорентина и Франка Зефирелија рачунали су на њу, а нека од њених најпознатијих остварења су “Осам жена”, “Љубав и страх”, “Сто и једна ноћ”, “Велика лепота”, “Аустралија” и наравно “Калас заувек”. Режирала је три филма, у последњем “Стаљинов дан” (2016) главну улогу поверила је свом пријатељу Депардјеу. Између осталих признања, каријеру јој је обележила и награда “Станиславски” на 25. међународном фестивалу у Москви.
