Погледају – неки човек, онако у помрачини са качкетом седи у тренерци и соба је неуредна, јорган згужван, тренерке неке су ту, орман отворен, новине расуте, стоји вода на столу…
У Лазареву су живеле четири фамилије које имају родбинске везе са одбеглим генералом и све четири се стављају под надзор.
Лазарево, мало банатско колонистичко село, није било непознато члановима Акционог тима. То место у Војводини настањивало је око 3000 људи, претежно борачких породица из Босне и Херцеговине, па и из околине Калиновика, одакле је и сам Младић. Још октобра 2007. године новосадски „Дневник“ писао је о претресу напуштене касарне у Зрењанину, повезујући то са чињеницом да Младићева родбина живи у Лазареву, надомак Зрењанина. Три године касније, априла 2010. године, сарајевски недељник „Слободна Босна“ објавио је текст како је Ратко Младић виђен у Лазареву, пише Недељник.
„Кључни моменат је Ђурђевдан 2011. године. Велика српска слава… Дарко Младић и његова деца су дошли управо на славу код свог рођака у Лазарево“, почиње да одмотава клупко Владимир Вукчевић, бивши тужилац за ратне злочине Републике Србије.
Дарко Младић и деца, међутим, све време бораве само у дворишту Бранислава Младића. „… Деца парадирају ту око те куће – унучићи, као да их неко гледа изнутра. … То су приметили Миодраг Ракић, Вукчевић и Светко Ковач“, наставља Бруно Векарић некадашњи помоћник тужиоца за ратне злочине.
Провели су пола сата под прозорима куће, у Улици Вука Караџића, коју пресеца улица другог Караџића – Радована. „Имали смо висок степен сумње да је врло могуће да се налази у неком од тих објеката“, додаје Саша Вукадиновић, некадашњи директор БИА.
Сутрадан ујутру, док су пили кафу, скривени станар Младић рекао је другом Младићу, свом домаћину Браниславу, како је кроз завесу гледао сина Дарка и унуке.
У најужем кругу и највећој тајности донета је одлука да се крене у 37. велику акцију потраге за Младићем.
„Чак ни сви припадници службе за откривање ратних злочина нису знали да постоји тај ниво сумње који указује да је могуће да се Ратко Младић налази у једном од тих спорних објеката“, открива за даље Вукадиновић.
У зору, тачно у 5.30, 26. маја 2011. године, у куће четири породице у Лазареву, које имају родбинске везе са оптуженим генералом, истовремено упадају екипе СОРЗ-а. Једна од њих и у двориште Бранислава Младића.
„Ми дакле нисмо имали пуно сазнање да ћемо открити Ратка Младића у Лазареву, већ смо се понашали по методологији која је утврђена и која је последица нашег претходног рада“, каже Борис Тадић, некадашњи председник Србије.
„Четворица представника СОРЗ-а улазе у то двориште, ту се налазе две куће. Пењу се уз те степенице, улазе и у прву собу с десне стране која је прва при руци, улазе два оперативца“, сведочи Векарић. „У једном моменту не могу да се отворе врата, нешто или неко се налази иза врата . Погледају – неки човек, онако у помрачини са качкетом седи у тренерци и соба је неуредна, јорган згужван, тренерке неке су ту, орман отворен, новине расуте, стоји вода на столу.“
„Три кључна човека – шеф координационог бироа, шеф БИА и тужилац за ратне злочине нису у том тренутку били у земљи“, коментарише чудну ситуацију генерал Александар Димитријевић, некадашњи начелник Управе за безбедност Генералштаба ВЈ.
„У том тренутку Миодраг Ракић и ја смо на службеном путу који је заказан два месеца раније и налазимо се на састанцима са највише позиционираним људима и најзначајнијим руководиоцима служби Сједињених Држава“, објашњава за Недељник Вукадиновић.
„У време хватања Ратка Младића, ја сам на Брионима“, каже Вукчевић.
„Један од њих отвара, тражи му личну карту: ‘Дајте ми личну карту.’ Отвара личну карту – Ратко Младић. Каже: ‘Одакле ти ова лична карта?’ Не препознаје јер је помрачина, стварно Младић изгледа знатно другачије од онога како га ми памтимо са телевизије“, наставља Векарић. „Особа одговара: ‘Нашли сте кога сте тражили. Ја сам Ратко Младић.“
Шифра је гласила: „Деда је пао!“
„Један од мојих најважнијих сарадника у том послу ме је позвао телефоном, то је у Србији било већ врло, врло рано, у Америци је већ касно увече и обавестио ме да смо завршили посао. Конкретно, да највећи проблем који смо имали, више немамо“, одахнуо је Вукадиновић.
У јавности долази до конфузије. Паралелно са вешћу о хапшењу Младића, коју многи примају као још једну у низу спекулација и пробних балона, из Хрватске стиже вест да је у Србији под именом Милорад Комадић ухапшен Ратко Младић.
Информација о лажном идентитету показаће се нетачном, али вест о хапшењу, на ванредној конференцији за медије, потврђује председник Тадић.
Младићево хапшење је изазвало бројне спекулације. Било је оних који су веровали да је у све уплетен „случај“!
„Да ли ико озбиљан мисли да тако важна ствар може да се деси случајно“, пита Вукадиновић.
Неки су веровали да се Младић сам предао, тј. да су га „предали“! По њиховом мишљењу, имајући у виду да је у последњих неколико недеља преживео чак два срчана инфаркта и да је без икакве лекарске помоћи, Ратко Младић је имао само две могућности: смрт или Хаг.
„Остао је без подршке, без јатака, без финансија, вероватно остављен од свих“, говори генерал Димитријевић. „Шта је могао, о чему је могао друго да размишља, осим можда да је спас, ја мислим пре свега због породице, да он буде пронађен. И то се напросто догодило.“
„То није било ни чудо ни изненађење већ резултат веома добре сарадње служби на терену, и увек кажем да су у том смислу Саша Вукадиновић и БИА урадили одличан посао“, убеђен је Серж Брамерц, главни тужилац Међународног трибунала у Хагу.
Највише је, ипак, било оних који су се фокусирали на упадљиве политичке коинциденције. Хапшење је изведено на дан кад у Београд долази Кетрин Ештон, висока представница ЕУ. Та посета пак дешава се само неколико дана пре него што ће Серж Брамерц да поднесе извештај о сарадњи Србије са Хашким трибуналом Савету безбедности УН. А већ је било јасно да ће извештај бити негативан.
„Годинама нисам веровао апсолутно у званичну верзију државних власти у Србији о томе да они не знају гдје је Младић“, сведочи Сенад Пећанин, новинар из Сарајева.
Извор: Курир.рс / Nedeljnik
