Србија

ЗАПАД ЋЕ ПОБЕСНЕТИ! Да ли је ово Вучићев план?

Фото: Јутјуб

Пише: Оливер ВУЛОВИЋ

 

НАКОН седамнаестогодишње апсолутне демобилизације, у Србији су почели да се појављују обриси различитих и различито обликованих мобилизационо-интегративних политика у чије ћемо резултате или изостанак резултата бити упућени веома брзо.

Српски политички модел који покушава да реализује Вучић се преместио на врло чудан терен, на обликовање унутрашње политике у оквирима ригорозног немачког модела, а обликовање спољне политике на основу ишчекујућег немачко-руског договора илити још оптимистичнијег модела – немачко-француско-руског договора.

Оба ишчекујућа модела у оквиру којих би српско национално и државно питање по Вучићу било третирано поштеније и праведније са друге стране би сразмерно подразумевало опадање снаге британско-америчког непринципијелног и непријатељског притиска на Србе.

Активирањем, помагањем и инспирисањем Зуркорлића да направи Странку правде и помирења (уз већ етаблирану странку Расима Љајића) – Зукорлић као некадашњи заштитник нуклеуса вехабизма у Рашкој области се реоткупљује од Британаца а тиме Угљанин оставља огољен и на чистини, без веће подршке у бази обичног народа, са подршком исламских екстремиста, али у тежим околностима и да са мање адута тражи помоћ Турске која би имала антисрпске предзнаке.

Поред преко Орбана већ чврсто склопљеног и добро одржаваног пакта са војвођанским Мађарима, уз ово ширење бошњачког продржавног политичког корпуса (не заборавимо и на одличне односе са Исламском заједницом у Београду) Вучић успешно код немачких, аустријских и француских саговорника наставља да инсистира на томе да је садашња концептуализација српске унутрашње политике мултикултурална и мултиверска, да он томе свесрдно помаже својим лутеранским ставовима који као такви код унутарполитичких а неправославних саговорника делују неутрално и уливају поверење.

У Београду се негује и исламско сунитско крило које заговара по исламској есхатологији Кураном предвиђену православно-муслиманску алијансу, те је тако Београд недавно по други пут походио (оба пута са предавањима на Правном факултету) шејх Имран Хосеин, улема, теолог, филозоф али и геополитичар чија предавања по мелодичности и ритмичности наступа више личе на постлитургијске гласне проповеди америчких пастора него на проповед имама после намаза.

Поред сунитске, не заборавља се ни шиитска страна те су Ирану укинуте визе а и уведена је директна авио-линија са Техераном.

Овим потезима са исламским верским и политичким факторима у Србији, Вучић – пред искушења која очекују Босну и Херцеговину – уједно слаби позиције политичара у Сарајеву, разбија илузије да се Српска може добити само ако се Изетбеговићу и Церићу преда Рашка област, а Ибарски Колашин и Косовска Митровица – ако се Тачију и Харадинају жртвује Врањска долина.

Однос према СПЦ Вучић у иностранству објашњава као однос према темељу српске нације, организацији и организму који је Србе Православце сачувао у најтежим временима али и као организацији која је својевремено имала снаге и знања да пронађе савезнике, што у царском католичком Бечу а што и на самој турској Порти и хвалећи се како се СПЦ недавно није либила да пошаље изасланике на церемонију откривања споменика Мехмед паши Соколовићу.

Вучић у својој полемици са СПЦ, која се свела на искричава али писанија са аргументима и високим дигнитетом владике Иринеја, примитивним испадима владике Атанасија, очинским прекорима Патријарха, не негира и не супротставља се томе да идеја Светог Саве јесте у сагласности са модерном српском државом и да Косово и Метохија јесу од изузетне важности за егзистенцију српског народа и државе, али уводи у расправу питање простора и времена.

Вучић својим политиком доводи у питање потребност, могућности и евентуални број жртава у жељи Србије да задржи делове Косова и Метохије на којима више не живи српски народ и истиче намеру да се сконцентрише на оне делове те територије који „органски“ могу опстати у његовој визији српске државе на многаја љета.

Он такође инсистира на савременом тренутку, обрисима долазеће мултиполарности те јасним калкулацијама за колико простора на Косову и Метохији и Босни и Херцеговини, за које време и у којем трајању он може добити безрезервну подршку из Москве и из Пекинга.

У име такве политике Вучић је и заподенуо веома разуђену дискусију о Косову и Метохији унутар српског друштва од које на крају очекује благослов за поделу Косова и Метохије, али је ту дискусију заподенуо и у име кокетирања са немачком политиком која поделом Космета, по Вучићу, не би опет по ко зна који пут доживела пораз на Балкану, нови пораз који би за резултат дао настављање немачког зацементираног антисрпског наратива апсолутне и неупитне српске кривице.

Вучић описаном политиком жели и да избегне опасност ширих балканских интеграција у које би Запад радо угурао Србе и тако, као некада са Југославијом, опет пробао да са дневног реда скине српско државно питање, на шта Вучић бајаги одговара позитивно у смислу пружања руке за интеграције балканским муслиманима словенског порекла, али са нескривеним отпором према идеји да у те интеграције буду укључени и сви балкански Шиптари осим колико пара се убере са аутопута за Драч.

Вучић се у свом политичком промишљању и због великих спољних притисака у овом моменту одлучио на мање зло, словенске муслимане у БиХ за које се нада да ће на крају опстати како Месић тврди да је Слободан Милошевић говорио – турска Хрватска – или и да ће дејством јеврејског лобија који подржава Републику Српску босански муслимани одбити интеграције са ојачаном српском државом и са Хрватима међусобно решити колико коме припада од остатка Босне.

Вучић је убеђен да има дубоку спознају да српски народ интимно не жели више никакве интеграције са Шиптарима осим интеграције са онолико Шиптара колико би их остало на оном парчету Косова и Метохије које успемо да сачувамо.

Дакле, немачком политиком коју би бранио руским оружјем (и како воли да дода – и оруђем), Вучић антиципира Србију као Немачку Балкана и политички фронт Србије са германско-америчког-енглеско-турског на макро плану покушава да сведе на амерички-енглески а на микро плану са хрватско-шиптарско-муслиманског на хрватско-шиптарски.

Због свега тога, после Хојт Јиа, који косовску „демократију“ назива младом и брани је, и званичног „Сребреница је геноцид“ Лондона, најжешћи удари на Србију после Вашингтона и Лондона стижу из (од сукоба немачко-руске обавештајне коалиције са америчким обавештајцима) изнурених Хрватске и Албаније, али и са терцом коју свим тим повицима на Србију дају Скандинавија, Прибалтик и онога што се данас зове Украјина.

Да се нешто дешава и на окупираном Космету говори податак да су у ноћи четвртак на петак, када је покушан шиптарски удар на Специјални суд за Косово, по ходницима тамошње скупштине вампирисали и тзв. амерички и британски амбасадор, али је зато немачки те вечери изгледа баш рано легао, што – ако и није неки доказ за оно што се мени чини да Вучић покушава са Немцима – онда јесте у најмању руку чудно.

И на „српској“ страни политичког у Србији посматрамо интересантна прегруписавања од којих су за сада најзанимљивија Дачићево – за Вучићев рачун и интерес – кооптирање Шешеља, али и колико чудно, толико из визуре 5% за улазак у Скупштину интересно објашњиво приближавање покрета Двери и покрета Доста је било.

Српски народ је опет у средини судара империја са своје три државе од којих су све три окупиране и на путу да се једна од њих , Црна Гора, путем силе на дужи рок „апсолутно одроди“ од свеколиког српства.

Посматрајући политику коју покушава да спроведе Вучић, поставља се питање – где су границе између англосаксонске политичке подлоге која Србију и Србе кроз макро русофобију види као њен органски и вечити део те сходно томе морамо бити стално дављени и посебне политичке подлоге Беча и Берлина који имају своју вишевековну, аутентичну и сталног високог интензитета србофобију, толико аутономну да је неуморно гајена без обзира на стање у којем су се налазили српско-руски односи, али и сама Русија и руски народ у односу на њене архи-непријатеље Енглеску и чедо јој Америку?

Кроз коју шупљину Вучић има намеру и мисли да може да се провуче када учитељица историја реско и без емоција ређа ситуације германске немилосрдности према Србима, па чак и за време Тајне конвенције Милана Обреновића са Аустроугарском?

Да ли смо ми за фактичког носиоца врховне власти добили харизматичног вођу који се појавио у критичним временима или германофилског фундаменталисту?

Колико смо као нација способни и да ли можемо измрцварени и осакаћени да проценимо да ли је Вучићева политика обећавање новог доба, у којем нам се преко „златног телета“ нуди хлеб уместо слободе, или Вучић заиста има намеру – спашавајући оно што је по његовом остало од Српства – да покуша да превесла и Беч и Берлин и Брисел и Лондон и Вашингтон па макар био и трећи балкански државник који је говорио да гравитира протестантизму или био протестант (Борис Трајковски, Зоран Ђинђић) а чију ће главу, после свега одрађеног Запад ипак немилосрдно и смирено уградити у савремену ћеле-кулу њихових који на крају одлучише да ипак остану наши па због тога пострадаше?

 

Извор: Fakti

Loading...
loading...
Loading...