– После недавног захлађења односа између Украјине и Србије, у уторак се враћам у Кијев, потврдио је амбасадор Раде Булатовић.
Донета је одлука, Србија враћа амбасадора у Кијев. – После консултација у Министарству спољних послова и са државним врхом, враћам се у Украјину. Тиме се, надамо се, окончава период захлађења односа, које са наше стране ничим није извазвано. Србија и Украјина су две пријатељске државе, пријатељски смо народи које везују вишевековни добри односи и узајмна солидарност и помоћ, за које се надамо да ће и убудуће ићи узлазном путањом.
Три деценије сте у дипломатији. Колико су се ствари промениле за то време? – Доста и вишеструко. Из фазе ексклузивне комуникације међу државама сада, уз глобалистичке трендове и модерне комуникације, када различита министарства имају могућност да директно комуницирају са колегама из иностранства, дипломатија има улогу координатора. Она и даље обједињује и спроводи националне интересе који су постављени у спољној политици, а које формулише државни врх и обезбеђује логистичку подршку за реализацију укупних билатералних односа.
Озбиљни задаци, такве сте имали и у БИА. Да ли вам је тамо било теже? – Време када сам водио БИА било је тешко за земљу, од питања Косова и Метохије преко отцепљења Црне Горе, хашког питања, па до унутрашњих проблема. Време ће дати најбољи суд, трудио сам се да се та служба води на законит начин и у најбољем интересу државе Србије.
Дакле, баш тешко? – То је био најтежи задатак који сам добио. Поготово због потраге за хашким бегунцима. Требало је да се сачува достојанство државе службе и људи који у њој раде те послове и хашких бегунаца и њихових породица. Надам се да се никада више нико неће суочити са таквим задатком.
Причало се да сте знали где се крије Ратко Младић, па да сте знали чак 11 адреса на којима се скривао. Захваљујући томе, касније су ти подаци помогли вашем наследнику да ухапси генерала ВРС. Истина? – Не знам за тих 11 адреса. Знам да су такве оптужбе долазиле из кругова које карактеришу зле намере, малициозност и потпуни аматеризам.
Ни Карла дел Понте вам није поверовала, мислила је да сте знали где су Младић и Караџић? – Њој сам отворено рекао: Никада не лажем. Наравно, нећу да вам кажем све што знам, многе ствари прећутим, али оно што кажем није лаж. Касније ми је Матија Бећковић, коментаришући наводе из књиге дел Понтеове, која је написала да јој дође да укључи детектор лажи када сретне Булатовића, рекао: Страшно си ме разочарао, како си могао да јој не кажеш све што знаш.
Када помислите на то време, шта памтите? – Сећам се потресне слике са снимка на којем човек обучен као просјак долази на гроб Ане Младић. Изгледао је неугледно и старо. Запалио је свећу, пољубио је споменик… Остао је неколико минута на гробу. У то време много људи је долазило на њен гроб. Касније, када је Младић ухапшен, када сам видео како изгледа, сетио сам се снимка и тог човека.
Са Караџићем је било другачије, његов нови идентитет као доктора Дабића је све шокирао. – Јесте. Он је одабрао другачију тактику, појављивао се на Теразијама, држао предавања…
Пре БИА, били сте саветник тадашњег председника Војислава Коштунице. С обзиром на то да сте каријерни дипломата и касније адвокат и нисте били члан странке, како сте се нашли у Коштуничином кабинету? – Нисам био члан странке, то је тачно. Препоручили су ме људи из Коштуничиног кабинета. Прихватио сам позив.
У то време убијен је Момир Гавриловић. На дан када је убијен, био је код вас.– Да, дошао је. Имали смо неформалан разговор. Причао је о пословима са асфалтирањем, Чумету, корупцији… Рекао сам му да све то знамо. Питао је зашто не реагујемо. Мој одговор је био кратак: нисмо имали БИА, МУП… Нисмо имали могућности да реагујемо.
Неколико сати касније, увече, Гавриловић је убијен. – Јесте. Вест сам чуо тек сутрадан. Гледао сам новине и видим да је страдао човек из криминогених структура. Исто име и презиме, тешко да је случајност. Распитам се и сазнам да је тај човек дан раније био код мене. Очигледно је некоме сметало што је дошао у кабинет.
Како бисте оценили посао који сада обавља Братислав Гашић? – Видим да га у медијима нападају. Пролази кроз „топлог зеца“. То значи да је загребао на право место, да ради озбиљне ствари и да је био прави избор за ту функцију. Желим му пун успех у раду.
Једини сте шеф БИА који је сам отишао са те функције. – На дан када је изабрана влада Мирка Цветковића поднео сам оставку. У писму сам премијеру и новој влади пожелео пуно успеха у раду и дао оставку. Мислим да је то нормално, јер Влада на ту функцију треба да постави човека у ког има поверења.
Формирали сте комисије да истраже тај случај. – Нисмо успели. Постоји завет ћутања и страха, који се тешко разбијају. Пронашли смо саопштења која је читао тадашњи министар унутрашњих послова да је Гавриловић члан „вождовачког клана“, целу причу су вулгаризовали. Индикативно је било да тадашњи РДБ није урадио ништа да се разреши убиство њиховог бившег припадника, а да су учинили доста да се истрага преусмери и ствар заташка.
Уследила је афера „Перишић“. Писало се да сте из аутомобила гледали како потпредседника Владе хапсе у мотелу „Шарић“ на Ибарској магистрали док узима новац за одавање службених тајни? – Апсолутна неистина иза које стоје они малициозни и са злим намерама које смо поменули.
Перишић је био члан Ђинђићеве владе, како сте сарађивали са премијером? – Нисмо имали сарадњу. Нисам га знао.
Како је то могуће? – Односи између два кабинета били су јако лоши, пуни неповерења. Био је то тежак период за земљу.
Ипак, због убиства премијера били сте хапшени током акције „Сабља“. – Више од 70 дана сам био у затвору. Чувари сви у притвору били су коректни, чак су ме ословљавали са „председниче“. Знали су да сам политички затвореник, а они се у затвори високо рангирају.
Шта вам је најтеже пало? – Одсуство буквално сваког контакта са породицом. Нисам их видео ни чуо тачно 56 дана.
И готово одмах после „Сабље“ долазите на чело БИА? – Једном приликом разговарао сам са страним колегом. Питао ме је где су моји претходници. Помислим на Јовицу Станишића и остале и одговорим му: у затвору, али не брините, ја сам то обавио пре него што сам преузео дужност.
