Алена Азарића сам упознала пре пет година у задњој соби познатог београдског ресторана у Кнез Михаиловој. Тада му је било 39 година, имао је идентично арогантан став и мало више косе него сада.
Тај исти Азерић је јутрос у „Јутарњем програму“ изјавио да је излечио 100.000 људи од рака, после чега је хирург Мома Јаковљевић напустио емисију. Давне 2013. ја нисам имала ту опцију.
Послата сам да урадим причу са „естрадним чудом“, исцелитељем познатих који наводно лечи све – од кијавице до еболе. Отишла сам, скептична каква јесам, да искуцам текст и добро се насмејем. Очекивала сам неког типа са дредовима у широкој мајици и вуду лутком која вири из џепа. Затекла сам бизнисмена у савршено опегланом оделу. И то вам је можда и најпрецизнији опис његове технике. Лик је професионалац, а цела та прича – његов посао.
Наступ је беспрекоран, прича холивудска, а убеђење са којим беседи за барем два Оскара. Азерић ће вам одмах рећи да има дар да исцељује умируће, а онда мало накитити и предвиђањем будућности по принципу – три у један. Када је видео моју обрву која није физички могла више да се подигне а да не напусти чело одлучио је да ме убеди у своје моћи.
Потпуно озбиљан узео је крст и рекао ми да ће да ме прегледа. Па, добро, помислила сам, преживела сам и луђе ствари у кафани. Замолио ме да седнем и подигао руку са крстом све време делујући као да се екстремно концентрише. Кружио је око мене и померао крст као да је скенер. Ова „инспекција“ је трајала пар минута, а у неком тренутку ме питао да ли осећам неку врсту енергије. Било ми је сасвим јасно како та „енергија“ функционише. Готово је немогуће да не осетите напетост када неко држи распеће вама изнад главе док сте му окренути леђима. Још ако је у питању неко ко жели да верује, све што је потребно је убедљив глас и аутосугестија ће одрадити своје.
Азерић није обичан шарлатан. Он је од оних далеко успешнијих – врло је елоквентан и готово дипломатски концизан.
Када сам га упознала била сам тек загазила у двадесете, толико млада и наелектрисана животом да сам и упалу плућа могла да прележим у ходу. Баш ме занимало шта ће после тог „скрининга“ да ми нађе.
„Имаш честе главобоље и проблеме са стомаком, мораш чешће да спаваш и пијеш мање кафе. И имала си захват кад си била мала“, рекао ми је.
Имали сте захват, ни операцију, ни интервенцију, него захват…Да ли постоји нешто шире?
У тренутку човек хвата себе како клима главом. Толико смо научени да људи у оделима који зову себе стручњацима знају шта причају да је потребна извесна доза здравог разума да се отргнемо рефлексу да верујемо. Главобоља и бол у стомаку – симптоми које вероватно има свака особа у Србији.
Операција кад сам била мања. Колико мала? Слепо црево, царски рез? Не, чекај. Не операција – захват. Још шире. Још паметније. Сигурно ће свако, ако довољно претресе меморију да се сети како му је некада неко наместио колено, ушио рану после тренинга, извадио упаљен зуб. За особе које желе да верују здрав разум никада није представљао обавезујући фактор. Захвалила сам се „исцелитељу“ и изашла.
Занимљиво је да је стално потенцирао да не тражи зараду за оно што ради, док је чачкао видно скуп сат. Позивао се на монахе из Острога, а да очигледно такав живот живео није, причао је да не тарифира своје способности а у свакој другој реченици провејавао имена познатих са којима је радио.
Дуго, дуго, након тог текста звали су ме унесрећени људи да траже његов број верујући упркос свим мојим ограђивањима овог света да овај човек може да им помогне. Последњи пут сам некој очајној жени која болује од рака рекла да џабе тражи Азерића пошто не може да јој се јави јер је ушао у Парове из којих је касније због понашања дисвалификован.
Последњи је стадијум дна када болесни људи за помоћ зову учеснике ријалитија.
И знате шта?
Баш ништа везано за ту причу није било смешно.
Извор: Г.Н. / zena.blic.rs
БОНУС ВИДЕО
