НДХ је у Другом светском рату у једном надмашила нацисте – била је једина држава која је имала посебне логоре за децу – Сисак, Јасеновац, Јастребарско, Стара Градишка и Метајни на Пагу. У НДХ су, према до сада истраженим подацима од априла 1941. године до маја 1945. животе изгубила 74.762 детета млађа од 14 година. Међу њима је било 14.528 малишана који су евидентирани као жртве рата. Над 60.234 деце у НДХ извршен је најтежи облик геноцида. Српска и јеврејска деца су изгладњивана и убијана, само зато што су им родитељи били Јевреји или Срби
Како су изгледали дечји логори у Јасеновцу и Јастребарском, кроз какве су строхоте прошли преживели, испричали су за Пинк управо они: Смиља Тишма, која је преживела дечји логор у Јасеновцу, Гојко Рончевић Мраовић, заробљеник Јастребарског логора и Јелена Бухаћ Радојчић, која је била заточена у Јасеновцу.
Бухаћ Радојчић живела је у селу Јабланац код Јасеновца, те да је пребегла у Босну како би спасила свој живот.
– Прешли смо у Босну да нас усташе не би поклале, а тамо су нас превели Партизани. Међутим, Немци су се прикључили усташама и удруженим снагама су успели да нас похватају и одведу у Орахово. Мој отац се сакрио у оџак и нису могли да га нађу. Остатак моје породице и мене шетали су од собе до собе уз претњу митраљезима, да би нас на крају извели у двориште у намери да нас стрељају. Мој отац се у том тренутку појавио и одведен је у непознатом правцу. Завршио је тако што је морао да ископа сам себи раку, након чега су га убили маљем. Остатак моје породице завршио је у логору. На улазу у логор нам је одуиман сваки предмет који смо имали код себе. Једна Жидовкиња је платила главом сакривене минђуше у пунђи. Спавали смо на голој земљи, хранили се на казану, храна је била ужасна. Мој брат Илија, који је имао две године, нестао је у Загребу. Нестали су и мој брат Живко који је био све време са мном и моја мајка. Заклали су ми баку, деку и четворогодишњег брата који су живели у Млаци – испричала је Радојчић.
Смиља Тишма живела је испод Билогоре, где се налазило пет села са већински српским становништвом. Отац јој је био познат као велики четник, иако је био само обичан земљорадник и сељак.
– Нас је било четворо деце, најмања сестрица имала је две и по године, ја сам била најстарија, ишла сам у други разред осовне школе. Мог оца су 17. маја ухапсили и више га видели нисмо. Сазнала сам после рата да је настрадао у Јасеновцу . Ми смо два пута терани у логор – јуна 1941. и били смо у Бијеловару. У касну јесен 41. вратили су нас кући. Наредне године поново су нас одвели у логор и у Сиску су нас четворо одвојили од мајке. Том приликом мајка нас је пољубила и рекла нам „нека вас чува Света Петка“. Можда нас је она и сачувала. Провели смо у Јастребарском неких седам месеци. Успели смо да преживимо захваљујући комшији Мати Блажајковићу који је у лето 1943. године дошао, гарантовао Павелићу и одвео нас кући, коју нажалост више нисмо имали. Сместили смо се код комшија. Мој брат се одмах након логора прикључио Партизанима, упркос томе што је имао само десет година.
Гојко Рончевић Мраовић рођен је у селу Трстеница, око 50 километара јужно од Загреба. Село је имало око 950 становника. Усташе су преузеле власт 10. априла 1941. након чега је истог тренутка почео терор над Србима, Ромима и Јеврејима, под геслом трећину Срба убити, трећину покрстити, трећину протерати. Прогонитељи нису били окупатори, већ први суседи, усташки зликовци, који су без повода и разлога нападали, пљачкали и убијали.
– Егзекуције су вршене на најбруталније начине – нож, секира, тестера, маљ, мотка. Овакав начин убијања савремени свет није познавао. Одсецали су делове тела и органа и најзад клали. 3. августа 1941. је у православној цркви у Глини на превару доведено 1.300 људи, под изговором да иду на покрштавање. Сви до једног су заклани, између осталих и 13 чланова моје породице. Лешеви су бачени у јаруге у околини. Из моје породице укупно је убијено 30 људи. Са седам година одведен сам у логор Јастребовац, на реедукацију. Успео сам да се спасим – испричао је Мраовић.
