Бранислав Пухало, ратни телохранитељ Ратка Младића открио је у емисији Ћирилица на ТВ Хепи да му је из Хага писао српски генерал и да се позитивно изразио о њему.
У том писму, који су пренели београдски медији, бивши генерал подсетио је свог шефа обезбеђења када је био најближи смрти:
– Поштовани пријатељи, Сузана и Пуки, и лепа Анушка. Имам потребу да вас топло поздравим и да вам пожелим одлично здравље, пуну слободу, пуно љубави и пуно успеха у раду, а Ани све петице у школи и да игра у КУД као њена мама! Ти си ми, Сузана, заробила Пукија, верујем да те лепо пази и мази и да га ти добро држиш на узди. Пуки, као и сви Јелашчани, воли кафану, воли капљицу, а ти га спутавај јер је он слаткоран и верујем да је сада на ваги позамашан.
Он је једном приликом стао на вагу у мојој кући и вели: “Шефе, не ваља ти вага”. Ја погледах, а она моја вага, која мери 100 килограма, обрнула се и показује 20 кг (100+20), а сада је Пуки сигурно догурао до 150 кг. Пробуши му, Сузо, кашику, имаће проблема са тежином и страдаће кревет или фотеља!
Е, сада да вам опишем један од наших ратних дана! Били смо у команди Гардијске бригаде у Калиновику, Горњи “Логор”, па се одлучих да одем преко села Јелшца у Каћуну, ка Подима, Јаблан врелу и Орловачком језеру! Идемо “пухом”, прођосмо кроз село Јелашац, прије подне једна жена стриже овце на ледини испод пута око 60-70 метара од нас. Пуки препозна да је то његова мајка Иконија, коју ја нисам знао!
Рекох му: “Пуки, иди поздрави се с мајком!” Он рече: “Ма моремо то када се вратимо, отићи ћемо мојој кући”. Тако и урадисмо, а Пуки поче да прича о својима, да му је мајка Иконија рођена 1945. и да је његов отац Ђуро старији од ње 17 година. И додаде: “Шефе, моја мајка Иконија је племенито створење и када би Ђуро рекао да је прода, она не би ни А рекла”.
Сви се насмијасмо. Идемо ка Јаблан врелу, чу се пуцањ из шуме недалеко од нас. Упутисмо се ка шуми и у трагу траве дођосмо на мали пропланак, ту је мањи камион “фијат” и три војника из Гардијске бригаде који су криволовци и убили су великог вука! Мало сам их изгрдио јер немамо горива а они иду у криволов.
Имао сам разумевања за њихов криволов, јер је тај простор од Фоче и Јелека па до Улога био без становништва и могли су се ИГ туда провлачити. Нисам их казнио за криволов, али ми је било жао убијеног вука капиталца! Одосмо на Јаблан врело, умисмо се и написмо се оне предивне воде. Пуки ми прича да су у миру муслимани на Подима “ровили” салеп – е то је не знам каква биљка. Одосмо слабим путем ка језеру.
На планини у даљини група дивокоза, подалеко су, нишаним, окинем, промаших и оне побегоше! У језеру има доста рибе, нико је не лови, нема риболоваца. Е како је тај предео диван за сеоски туризам, за шетње и за спортска такмичења и љети и зими, само наша општина не уме то да искористи.
А има дивних стаза и према Гвозну, Вилин колу и Лукавцу, Лелији, Кладову Пољу, Обљи и Улогу ка Моринама, Црвњу, Руднику, Великом Глошцу, Јакомишљу и тако даље. Они и не размишљају о сеоском туризму и о иновацијама у нашим селима, која имају струју, здраву храну, чист ваздух… а могли би у сваком селу имати ергелу коња за туристе и да се обилазе предели и људи.
Зашто се не би организовале туре коњима до Улога, да се пеца риба на Неретви и дуж њених обала да има хидрорашаља и ето угођаја и укусне сеоске хране (кајмака, сира, киселог млека, хлеба испод сача, пите, печеног меса испод сача, цицваре, рибље чорбе па и рибе на роштиљу)! Ми те наше лепоте или не видимо или не умемо да их презентујемо и свету покажемо! Зашто? Неретва тече, око ње нема ни рибњака, ни пчелињака, ни ловишта, нити хранилишта за фазане, јаребице, дивље патке, гуске…
Чиме се баве општинске главешине? Да ли имају иједну ловачку пушку за дивљач било где? Немају, а зашто? А риболова има и биће, а племените дивљачи (јелен, срна, тетреб итд.) нигде нема? Мој Пуки, сетих се 15. 6. 1996. године, тога дана смо по плану рада у ГШ ВРС имали марш за старешине на 20 км. Ишли смо преко села Кривача, села Поџебља, села Пуртићи – Жепа, где смо сви ручали, по Јешовом јеловнику.
Био је обилан ручак, цео дан сам био активан, доста сам говорио (објашњавао) па сам се и уморио, и увече дођосмо “пуховима”, ти ме упита да ли могу отићи да ноћим код Сузе, што и одобрих, а и Рајко затражи да иде до породице, што исто одобрих, и после легох на спавање и у 24.00, 15. 6. 1996. године ме стрефи удар, једва устадох до умиваоника, гледам се у огледалу, сав сам блед, не могу да проговорим, одлазим у Рајкову канцеларију, а на његовом кревету лежи у оделу и чизмама његов курир Дача из Мркоњић Града, успавао се, једва га пробудих! О томе и каснијем периоду ћу писати у доцније време!
Али ти се сети: – Откуда у мојој спаваћој соби онај мртав миш, када ја нисам никада у соби имао никакве хране?
– Када је Рајко добио мишју грозницу?
– На ВМА, у ходнику ми приђе медицинска сестра, која је вршила циклонизацију (подземно склониште – Бољар) и она тада мени рече: “Господине генерале, имам нешто веома важно да вам кажем, и она тражи да се ти удаљиш”, и ја јој рекох: “Немам времена, ајде ти код пуковника Караклајића и капетана Ћевапа па њима реци шта је важно и поверљиво – они су у органу безбедности!” Шта им је рекла – не знам, али њу смо срели касније на Ади Циганлији како излази из шипражја са секретаром др Пера Јањића, а имена секретара се не сећам!
Све, Пуки, ово ти написах, у тебе сам имао неограничено поверење и желим вам све најлепше и пуно успеха! Ти, Пуки, “једи мало, скидај сало, и мери што ти је остало”.
Ваш пријатељ и саборац, Ратко Младић.
Извор: Kurir.rs
