Пред сваку Нову годину у Србији се помиње иста тема – потпуна забрана пушења на јавним местима која се већ годинама одлаже
Тим поводом новинари су разговарали са Срменом Крстев која је директорка Републичке стручне комисије за контролу дувана
Сцене из домаћих серија и филмова у којима чланови каквих комитета уз цигарету дебатују о даљим корацима и самоуправљању заменило је цупкање по хладноћи испред врата или на тераси, а све због којег „дима“. И на томе се зауставило…
Према постојећем Закону о заштити становништва од изложености дуванском диму пушење је забрањено на радним и јавним местима, али је дозвољено у угоститељским објектима већим од 80 квадратних метара у којима власници могу да одреде најмање 50 одсто простора само за пушаче.
Потпуна забрана пушења најављивана је више пута, али измене тог закона нису ушле у скупштинску процедуру ни 2016, ни 2017. године.
Радна група коју су чинили чланови Републичке стручне комисије за контролу дувана и Министарства здравља предложила је потпуну забрану пушења у сваком затвореном јавном и радном простору, укључујући и све угоститељске објекте без обзира на њихову величину, као и коцкарнице.
– Због забране пушења у затвореном радном и јавном простору око три-четири одсто пушача престане да пуши, а и ако остану пушачи, број попушених цигарета смањи се за три-четири дневно – наводи Срмена Крстев.
Како каже, забрана се не би односила на баште угоститељских објеката, као ни на електронске цигарете “које нису дувански производ иако већином садрже никотин”, главни састојак дувана.
– Такав нацрт измене закона предат је Министарству здравља званично 30. децембра 2015. године. Иако се о њему дискутовало унутар Министарства здравља, он није дат на мишљење по устаљеној процедури другим релевантним министарствима – истиче Срмена Крстев.
На питање због чега и коме таква ситуација одговара, она каже – “дуванској индустрији која настоји да задржи и повећа број пушача, како би увећала сопствени профит”.
– Оно што дуванска индустрија уплаћује у буџет кроз порезе и акцизе четири пута је мање од директних и индиректних трошкова који у држави настају због разбољевања, дијагностике и лечења врло тешких болести, превременог инвиалидизирања и умирања, према свим доступним независним научним истраживањима – наводи директорка Републичке стручне комисије за контролу дувана.
Она наводи и да би спровођење потпуне забране пушења у угоститељским објектима спроводиле “све постојеће инспекције у свом домену – санитарна, здравствена, тржишна, просветна…”
– Међутим, одговорност за примену закона је на послодавцу ко год то био – руководилац, директор, управник, власник, министар и тако даље.
Иначе, забрана пушења у кафићима и гостионицама у Немачкој важи већ десет година, али је на почетку било и проблема – пушачи су се бунили тражећи слободу да пуше где они желе, док су угоститељи истицали да ће остати без посла, да ће та забрана пре свега уништити мале кафиће.
У јулу 2007. је савезна влада усвојила Закон о заштити непушача којим је обавезала савезне покрајине да утврде правила о пушењу у угоститељским објектима.
Поједине покрајине су се одмах одлучиле за потпуну забрану пушења у свим угоститељским објектима, док су неки били флексибилнији па су, на пример, из забране били изузети објекти мањи од 75 квадрата.
Срмена Крстев истиче да ниједна држава, покрајина, град или мање место нису забележили економске губитке због увођења забране пушења у угоститељским објектима.
– Да не помињено примере Париза, ирских пабова, Њујорка, Калифорније, Турске, Русије и других европских држава, више нигде не постоји могућност пушења у ресторанима, кафићима, баровима… Сем у Србији и Босни и Херцеговини (у Црној Гори се веома слабо поштује закон). Економски постоји или благо повећање промета или он остаје на истом нивоу – наводи она.
Како каже, треба имати на уму да је углавном реч о земљама где већина становника не пуши и многи тек након забране почињу да долазе у ресторане, а раније су избегавали управо због дуванског дима.
На питање како спречити разна “сналажења” у избегавању забране по којима су грађани Србије познати, она одговара:
– Наравно да ће бити покушаја да се законска забрана некако заобиђе, али то је пролазни феномен. Потребно је стално радити са становништвом и објашњавати зашто се такве мере доносе. У свим земљама, па и код нас, подршка овим законима је висока и по доношењу закона она наставља да расте. Заблуда је да би наши становници као нека посебна, изолована група, реаговали другачије.
Таквих “сналажења” било је и у Немачкој – основани су такозвани “клубови пушача” у које грађани нису могли да уђу без чланске карте. Како то теоретски није био кафић, за тај локал није важила ни забрана пушења. Други метод биле су “приватне забаве” у кафићима на које је заправо свако могао да дође, па је забрана пушења на тај начин била избегнута.
Пушиш као – Србин!
Иначе, иако се каже “пуши као Турчин”, Србија је та која има европско сребро по броју пушача, а више од грађана Србије пуше само грађани Грчке.
Последња анализа у Европи показала је да просечан пушач у Грчкој годишње попуши скоро 3.000 цигарета, а у Србији 2.924, а близу су и грађани Босне и Херцеговине са 2.278 цигарета, пишу Вечерње Новости.
Како наводе, најмање се пуши на северу Европе – у Норвешкој и на Исланду.
Осим тога, треба поменути и то да су цигарете и дувански дим повезани са оболевањем од малигних болести (карцинома плућа, гласних жица и једњака), са болестима срца и крвних судова и дисајних путева.
Извор: Б92 / Информер
