Издвајамо Регион

ЦЕЛО ВРЕМЕ СМО БИЛИ У ЗАБЛУДИ: Југославију је водио Титов полубрат!

Да ли је Јосип Броз Тито био совјетски шпијун? Да ли је Загорац тог имена погинуо у Првом светском рату, па је његов идентитет преузео совјетски агент? Ова се питања појављују у бројним теоријама завере

Јосипа Броза Тита једном видимо као аустријског грофа, други пут као пољског племића, трећи пут као познаваоца филозофије који са лакоћом чита Имануела Канта.

Региструјте се на првој српској друштвеној мрежи Србсбук

ПРЕУЗИМА ИДЕНТИТЕТ ПОЛУБРАТА МАШИНБРАВАРА

Заговорницима ових теорија свирање клавира, вешто плесање, мачевалачко умеће или познавање шаха никако не иду уз кумровечки родни лист и пролетерску младост Јосипа Броза.

Због тога неки теоретичари завера тврде да Тито ког познајемо заправо није био Јосип Броз, рођен у Кумровцу 1892. године, већ његов годину дана старији полубрат. Наиме, Брозова мајка Марија Јавершек, која је била Словенка из Подсреда, радила је у Бечу као служавка код богатог пољског Јеврејина Самуела Мајера, иначе власника фабрике медицинских протеза. Из њихове љубавне везе 7. маја 1891. родио се син Јошуа (Франц) Амброз Мајер.

Захваљујући свом пореклу, Јошуа је одрастао у царском Бечу и школовао се у најбољим школама на бечком немачком језику. Завршио је музичку школу као одличан пијаниста и најбољи извођач Вердија и Шопена у свом разреду. О његовом таленту касније је сведочила Зинка Кунц која је говорила како је Тито на клавиру пратио њено певање.

ЖИВОТ ПРАВОГ ЈОСИПА БРОЗА

Школовање је наставио на Аустријској царској војној академији у Печуху, Мађарска, и то у истом разреду као и будући вођа Трећег Рајха Адолф Хитлер. Марија Јавершек у међувремену се вратила супругу у Кумровец. Прави Јосип Броз родио се 21. маја 1892. Био је дете Марије и Фрање Броза, сеоског радника из Кумровца.

Јосип је био дечак мањег узраста и умерених интелектуалних могућности, па је након четворогодишње школе послат у Сисак на учење браварског заната. Један од његових тадашњиих колега, Нико Ившић, тврдио је да је Броз изгубио прст на машини. После рата 1945. кад је Тито дошао у Сисак, Ившић се пред сведоцима руковао са њим и рекао: „Ти ниси Јосип Броз“, јер је Тито с којим се руковао имао све прсте. После тога, ОЗНА, контраобавештајна служба народноослободилачке војке Југославије, Ившића је мучила и на крају убила.

Јосип Броз мобилисан је 1914. у аустро-угарску војску и исте године је погинуо. Ту се, наводно, завршава његов пут. Његов идентитет тада, наводно, преузима његов полубрат из комунистичког подземља, Јошуа Амброз Мајер који мења име у Јосип Броз Тито. Он је тај који је 1914. у Будимпешти освојио сребрну медаљу на првенству аустро-угарске војске у мачевању, а не прави Јосип Броз.

Мајер, који је тада већ био Тито, такође је мобилисан у аустро-угарску војску и послат на Источни фронт, где га Руси, након рањавања, заробљавају у Буковини 1915. године. Провео је 13 месеци у заробљеништву, а током тог времена добро је научио руски. Успео је да побегне 1917. после чега се придружује Интернационалној црвеној армији у Омску, где је био више месеци, али без борбе.

Венчао се са Рускињом Пелагијом (Пелком) Белоусовом. С њом се 1920. враћа у Краљевину Југославију где приступа Југословенској Комунистичкој Партији и почиње да делује као трећи саборник те странке у југославенском сабору. Краљ 1921. забрањује ту странку, те Тито делује као илегалац у подземљу. Године 1934. приступа Централном Комитету Комуниста Југославије, а 1935. се поновно враћа у Русију где почиње своје активности у Коминтерни. Од Рускиње се развео 1936.

НИЈЕ ИСПРАВНО НАУЧИО ДА ГОВОРИ НИ СРПСКИ, НИ ХРВАТСКИ ЈЕЗИК

Као рођени Бечанин, Тито никад није исправно научио да говори ни српски, нити хрватски језик. Његов говор заправо је био мешавина пољског, словенског и руског са покојом речју из српског језика. Када је након Другог светског рата дошао у свој „родни“ Кумровец нико од комшија и пријатеља није га препознао, али су се бојали да кажу било шта.

Тито је умро у Љубљани 6. маја 1980. године. Неки сведоци причају да је, док је лежао у болници, бунцао на немачком са бечким нагласком.

Међутим, постоји и један проблем са овим теоријама. Неколико рођака и познаника, после Другога светског рата, потврдило је прави Брозов идентитет, док је све наведене вештине имао прилике да усаврши у аустроугарској војсци, где је био спортски првак.

БИО ЈЕ МАСОН

Његове колеге и другови из партије на суду Краљевине Југославије неочекивано су признали да је члан масонерије. У корист те теорије спомињали су његове одличне односе са Винстоном Черчилом, па чак и то да је његов ванбрачни син?! Та масонска теорија се често истицала због Титових успеха са Несврстанима и невероватно добрих спољно-политичких успеха што без масонерије никад не би могао да оствари. Често се истиче да је његову сахрану посетило највише најважнијих светских државника што је још један доказ да Јосип Броз Тито – није онај радник и комуниста за којег се издавао.

Југословенски свемирски програм Тито је наводно продао Американцима, тврди Жига Вирца, словенски режисер документарног филма „Хоустон wе хаве а проблем“. Тито је наводно у војној бази Жељава изградио највећи подземни свемирски центар у Европи назван „Објект 505“.

Док су нагађања о „правом“ и „лажном“ Титу булеварска, проблематизација Брозовог односа са Русима озбиљно је и комплексно питање. Поједини критичари верују да је Тито у Москви продао душу ђаволу. Први контакти Тита и Коминтерне започели су још 1928. године, када је Броз у Загребу победио фракције, десну и леву, намећући комунистима монолитност и јединство – особине које су из централе изгледале јако важне.

Принтскрин: Yоутубе/кингпхилип2002
Тито је потом уживао трајну наклоност московске средишњице, а његов страшни опрез – никад, до краја живота, ником није веровао – помогао му је и да преживи „оловне године“. Тито је 1938. у Москви преводио славну историју савеза комунистичких партија, једва се спасивши од оптужби да је троцкист – за шта је у то доба летела глава.

СТАЉИНОВЕ ЧИСТКЕ

Опоненти и у том детаљу виде доказ да је био необуздани весељак, који је и усред пакла мислио само на ужитке. Заиста, у неколико се књига тврди да је Тито своје најтеже године, оне од 1935. до 1938., проведене у Москви, преживео цинкарећи партијске другове јавној и тајној полицији Совјетског Савеза (НКДВ).

Деца револуције у Москви су тих година страдала масовно. Стаљин је проводио најмасовнију чистку у историји Партије. Због тога је у налетима хапсио, стрељао или слао у Гулаг све који су били или могли постати тачке отпора. Од најистакнутијих оптуженика познати је тужитељ Вишински – бивши мењшевик, дакле и сам човек са мрљом у биографији – цедио надреална признања.

Јосип Броз Тито и Лукс, немачки овчар којег је врховни командант НОВ и ПОЈ усвојио у Прозору. Лукс је Титу спасио живот током Битке на Сутјесци. Фото: Wикимедиа/Пинки/Владимир Дедијер, „Јосип Броз Тито, Прилози за биографију“, Култура, Београд, 1953. година
Људи који никада нису видели Јапанца признавали су да су јапански шпијуни, многи су страдали као агенти Гестапоа… Свет није разумео смисао тих процеса, али он је имао челичну логику. Признањима да су издајници, британски или јапански шпијуни, троцкисти или нацисти, поражени комунисти нису имали више никакве шансе да постану жртве, или људи иза којих ће се сврставати опозиција. Уклонивши тако њих, Стаљин је елиминисао војску могућих противника.

ТИТОВО ДЕЛОВАЊЕ У МОСКВИ

Јосип Броз Тито у Москву је, на своју несрећу, дошао на врхунцу тих процеса, какве историја до тада није видела. Сваки је члан партије имао досије, са биографијом, карактеристикама, врлинама и манама. Ти су досијеи могли бити судбоносни и за многе су заиста и били. За своје другове из Југославије, Тито је писао карактеристике. Све су националне комунистичке партије морале да буду послушне Москви, а инструменти дисциплиновања свуда су били исти – досијеи, успони, падови, казне, Гулаг или стрељање.

Перо Симић, београдски историчар-аматер, најистакнутији представник ове струје, тврди да је Јосип Броз преживео „оловне године“ смишљено пишући денунцијантске досијее својих сабораца, комуниста, који су након тога стрељани. У чисткама је Стаљин посклањао скоро све хрватске комунисте (Камило Хорватин, браћа Ђука и Штеф Цвијић и други). Мирослав Крлежа прилично је рано проникао у бит стаљинских процеса, док је Тито о том раздобљу свога живота увек говорио мало и са нелагодом.

Симић тврди да је та нелагода била само израз нечисте савести. Осим додворавања Стаљину и чувања главе, Тито је, мисли он, тако уклањао конкуренцију. Међутим, међу ликвидиранима је било и мноштво његових пријатеља и сарадника.

– Непуне три године после Титовог „разговора“ са НКДВ, Јакубовичем и Шпинером, фебруара 1938. године, Камило Хорватин је ухапшен у Москви и убрзо осуђен на смрт. Тог 4. марта 1935., осамдесетак дана пре него што ће агенти НКВД-а у Коминтерни одлучити да он „заслужује њихово поверење“, Тито је изасланицима Стаљинове полиције у Коминтерни у поверењу говорио и о Владимиру Ћопићу и Ивану Гржетићу – пише Симић.

БИО ЈЕ РУСКИ ОБАВЕШТАЈАЦ

Доктор Силвин Еилетз, аутор књиге „Титове тајанствене године у Москви“ иде и корак даље. Он тврди да је Тито радио за руску обавештајну службу.

– Не, то ја у књизи и не кажем, ја кажем да је „друг Валтер“ радио за НКВД – одговорио је доктор Еилетз на питање једне новинарке има ли било какав документ који доказује да је Тито био агент совјетске тајне полиције НКВД.

Руски историчар Никита Викторович Бондарев тврди, међутим, да за тезе о Титу као доушнику или раднику НКВД-а не постоје никакви докази.

– Знамо да је Тито био службеник у Повереништву Балкана, учествовао је у раду на Седмом конгресу Коминтерне, те је чак и номинован за Извршни одбор Коминтерне. Али, то је практично све. Иако смо детаљније истражили ово раздобље, можемо наћи све више и више празних места – рекао је Бондарев.

Непознавање совјетског сигурносно-обавештајног система тог раздобља многе ауторе књига о Титу навело је на грешке.

– Тако, на пример, Перо Симић сматра да су профили другова из партије, које је Тито писао за Кадровско одељење Коминтерне, крунски доказ да је Јосип Броз Тито био радник НКВД – каже Бондарев.

Симић, наставља он, без ограничења користи следеће формуле: „Тито је већи стаљинист од самог Стаљина јер је боље од Стаљина савладао методе терора и застрашивања“, „Тито је преварант и узурпатор“, а уз то је и „крвник и инспиратор линчовања“, „његова шапа нам је још на грлу“.

ДВОСТРУКИ ИГРАЧ

Прави, централни Брозов досије службено још није пронађен. Бондарев тврди да су совјетске власти о тако озбиљним државницима попут Тита на једном месту имали главни досије, али он није доступан јавности. То значи да су све опције ипак још отворене.

Тито је, наиме, био неко време смртни непријатељ Москве па би Стаљин вероватно искористио такве податке о Титу да их је имао. Да је Тито био НКВД-овац, Стаљин је могао то да објави у било ком западном листу у којем је имао своје људе и та би информација Тита, обзиром на масовна страдања југословенских комуниста у Сибиру, сигурно снажно озлогласила. Ипак, такав потез није забележен.

То међутим не значи да Тито није био руски човек. Чини се да је бивши југословенски председник до краја живота, упркос покрету несврстаности, једним оком увек гледао на Москву. Ипак, другим је увек намигивао Американцима и Западу.

Када му је градоначелник једног немачког града приредио гозбу, упитао га је шта би се догодило са Титом да је након своје немачке епизоде отишао у Америку, како је планирао.

– Био бих највећи капиталиста – рекао је Тито.

То показује да није био нимало догматичан – да, био је руски човек, више или мање, али, иби бене уби патриа – домовина је њему ипак била тамо где је добро.

 

 

Извор: 24sata.hr