Издвајамо Регион

Зашто и ко крије словеначке злочине из 1991.године?

Година 1991, Словенија: Логор у напуштеном руднику Дол при Хра­с­ни­ку. Заробљене старешине и њихове породице (жене и деца), вој­нике на од­слу­же­њу војног рока, цивиле, везаних руку на леђима по­бу­ње­ни­ци довозе ка­мио­ни­ма фургонима са искљученом вентилацијом, трпају у руд­ничке лифтове, спу­ш­та­ју у окна пуна воде, прашине и гасова и ту ос­та­в­ља­ју.

Лица „на обради“ трпају у на­пуштене прљаве просторије са бе­тон­ским по­дом, по 150 (!!!) особа у простор ве­личине 14х6 метара, без воде и хра­не, ће­ба­ди за спавање! Одузимају им све: но­вац, накит, лична доку­ме­н­та го­во­ре­ћи да „држави (!?) која ратује са другом др­жа­вом требају сре­д­ства за рат“.

Логор Крањ: око 40 војника ЈНА раздвојили по националној при­па­д­но­сти – у један угао Хрвати, у други Шћиптари, у трећем Срби, Македонци и Цр­ногорци. Он­да је настало садистичко иживлјавање над младићима (19 – 20 го­дина старости!) Србима, Македонцима и Црногорцима: туча у гомили мо­т­кама, бејзбол па­лицама, металним шипкама, дебелим шумским ланцима, свим и свачим, шу­ти­рање чизмама и цокулама, описивање на „узорку“ вој­ни­ка како ће их ноћу кла­ти!

Један војник ЈНА, зароблјеник, убијен на лицу ме­ста!

Ненаоружане уби­ја­ли метком у потилјак.

Посебно зверско уби­ство једног цивилног лица на слу­жби у ЈНА и једног војника српске на­­ционалности!

Војницима Хр­ва­ти­ма, Му­сли­ма­нима и Шћиптарима су дали кар­те за пут, цивилно одело и пу­с­ти­ли кућама.

Скидали војнике до гола, па им за 10. 000 (!) динара продавали дроњке ци­ви­лне одеће, ко није имао новац морао је у логорима на најпонижавајући на­чин да заради.

Одузимали им ствари као у фашистичким логорима Ау­ш­виц и Дахау, вој­ницима српске, црногорске и македонске националности пре­гледали и вадили зу­бе под позлатом (два војника да­ла писане изјаве).

Војници ухваћени на пре­ва­­ру, сву­чени у пи­џаме, мучени, а потом уто­ва­ре­ни у теретне ва­гоне за Београд, уз натпис „Стока за Ср­би­ју“. Вагони су при­ка­че­ни за међународни воз Љублјана – Бео­град. Срећни што су уопште жи­ви, при­ми­рили су се док нису стигли у Бе­оград. Виком су дозвали же­ле­з­ни­чаре који су от­­во­ри­­­ли вагоне. Војници су прошли вишемесечну тор­­туру у ло­горима. Део Ср­би­­ја­на­ца (Срба, Ма­ђа­ра и Му­слимана) до куће је сти­гао пре­ко Мађарске. Такође су били ух­­ваћени на пре­ва­ру, мучки, у време при­ми­р­ја.

Према сведочењима вој­ни­­ка – на подсећања о уло­зи Срба у спа­ша­ва­њу Сло­ве­на­ца у Другом светском рату, пре­з­ри­во би одго­во­ри­ли: „То је било за тада ово је са­да!“, уз погрдне псовке. Исто је го­во­рио и „први пред­се­д­ник не­за­ви­с­не дежеле“ Милан Кучан који је на питање но­ви­­нара признао да је лично био прихваћен у с. Заклопача код Кралјева, а део фа­милије у Новом Се­лу код Врњачке Бање.

После одлуке Владе СФРЈ о по­в­ла­че­њу ЈНА из Сло­ве­ни­­је, састави су премештени у Хрватску и Босну и Хер­це­го­ви­ну, а само ма­њи део у Србију. Тиме је „словеначка ратна епопеја“ за­вр­шена.

Исти ужасни злочини, кажњиви по међународном ратном праву и Же­нев­­ским конвенцијама догађали су се и у логорима: Домжале, Доб при Мир­ни згра­де Казнено–поправног дома, затвор у Песници, у свим оп­штинским ми­ли­циј­ским станицама (подрумске ћелије) …

Поступци којима су, без преседана, кршене одредбе међународног ху­ма­ни­тарног права према цивилима:

Киднаповање возача камиона са шлеперима и поставлјање пред јединице ЈНА. Ако се возачи супроставе, убијани су уз повике: „Убиј стоку, убиј бан­ди­те, ако не­ће на барикаде да их побијемо овде на паркингу!“

Када су во­за­чи 27/28. јуна 1991. код места Требње покушали да побегну, на њих је от­во­ре­на ватра, све­до­чи Милан Судимац, возач „Југопревоза“ из Крушевца.

У то­ку 26. јуна на ау­стриј­ској граници зауставлјена је колона од преко 100 ка­ми­она југословенских и стра­них и под оружјем натерани да возилима пре­пре­че пут. Они који су по­ку­ша­ли да напусте возила уби­јени су на лицу ме­ста.

Јединицу ЈНА на путу према гра­ни­ци по­бу­ње­ници су напали са свих стра­на. При пробоју јединице ЈНА до­ш­ло је до уништења камиона. Више во­за­ча је животима платило бес­кру­пулозну по­вре­ду правила оружаног су­ко­ба, од стране тзв. Словеначких ору­жаних снага.

* У Ружној долини побуњеници су испред својих положаја, под претњом ору­ж­ја, до­вели жене и децу из несловеначких породица и преко њихових глава от­ва­ра­ли ватру на колону ЈНА!

* У Випави, преко 300 цивила, жена и деце, породица припадника ЈНА, месец да­на је затворено у стамбеним зградама, без хране, во­де, ис­к­лју­чена и с­т­р­у­­­ја. На оне који су пошли по хлеб и воду, пуцали су сло­веначки снај­пе­ри­с­ти.

* У Љублјани, населје Коседе, припадници ТО и МУП Словеније су из војних зг­ра­­да извели жене, децу и пензионере, постројили их у строј за стрелјање, пси­хи­ч­ки и физички малтретирали уз отварање ватре из оружја!

* У населју Звезда у Шентвиду хапшени су цивили који су улазили или из­ла­зи­ли из зграда где су становала војна лица, а потом одвођени у логоре!

* Пред касарну у Марибору побуњеници су довели жене и децу војних лица и ци­вил­них лица на служби у ЈНА, са упереним цевима пиштолја у главу натерали да позивају своје очеве и мужеве на предају!

* На путу за касарну Шентвид, приватно возило Наде Сворцан и Љу­би­це Саше по­буњеници су намерно усмерили на поставлјену мину. Ми­на је разнела ау­то­мо­бил. Нада је тешко повређена а Љубица остала без но­ге! У Универзитетском кли­ничком центру Љублјана нису им пружили по­м­о­ћ!

На свим граничним прелазима које су побуњеници заузели, цивили, слу­ж­бе­ни­ци Савезне управе царина, су киднаповани, тучени, извођени на стрелјање, ве­зи­ване им око врата траке за давлјење, пуцано из пиштолја са цевима уз ухо.

* Пред касарну Словенска Бистрица 30. Јуна око 19. 00 часова припадници Јан­ши­не ТО су жену и децу капетана Драгана Стојановског довезли са упереним ору­жјем, уз претњу да ће их све побити.

* У Постојни масовна тортура 35 жена са децом војних лица несловенаца.

* У Сежани минирана (!!) стамбена зграда припадника ЈНА. Везаним и пре­м­ла­ће­ним женама, деци, старим пензионерима, Зденко Латин, официр дезертер из ЈНА ставлјао нож на грло и урлао: „Све ћу вас поклати!“ Послао је ау­то­мо­бил са озвучењем који је цели дан 30. јуна градом емитовао поруку: „Срби, на­пу­стите Словенију! Бићете поклани!“

После пребијања, сексуалног напаство­ва­ња, плјачке свега и скидања одеће, гушећи их у фургонима без вентилације, слао их у логоре у рудницима! Беби српкиње су исклјучили инкубатор, а потом је са мајком породилјом избацили на улицу: назови лекари су убили бебу!

Пред­се­д­ник ове општине је на улици премлаћивао несловеначку децу!

Уз примену перфидија забрањених Повелјом УН (возила са ознаком Црвеног кр­ста, лажних парламентара са белом заставом, живог штита од жена и деце при­па­дника ЈНА, ничим изазвано отварање ватре и др.) , одмах по потписаном спо­ра­зуму о прекиду ватре нападнуте су касарне Ајдовшчина, Випава, Постојна, Љу­блјана, уз одмазду над породицама припаданика ЈНА, бранилаца.

Том при­ли­ком су чињена кривична дела ратних злочина дела вероломства, коришћени за­брањени начини и коришћена забрањена средства ратовања као што су не­по­штовање договорених прекида ватре и беле заставе, употреба забрањене му­ниције која наноси сувишне и непотребне патње (набавлјене новцем Ва­ти­ка­на, Немачке и Аустрије од НАТО продаваца наоружања и муниције)…

Санитетском возилу са тешко рањеним војником Бјелогрлићем побуњеници за­бра­њују пролаз и он умире.
Капетану Драгану Благојевићу особлје болнице у Ма­рибору не пружа лекарску помоћ иако има прострел плућа, метак у плућном кри­лу и врло високу температуру, а црвене беретке МУП не дозволјавају ње­го­во пребацивање хеликоптером за Загреб!

Потпуковника Радоицу Оташевића, на­кон тешке операције десне ноге, 29. јуна киднапују и одводе у логор Доб при Мир­ни.

Побуњеници су блокирали Војни рехабилитациони центар у Римским То­плицама и преко 150 болесника оставили без хране и лекарске неге! Ди­рек­тор Клиничког центра у Љублјани забранио је мајци покојног војника Слободана Стој­ковића из Матарушке Бање који је погинуо 27. Јуна у Грзину, да преузме те­ло свог сина!

Припадници Јаншине ТО читаво време сукоба су држали под бло­ка­дом Војну болницу „Младика“ у Љублјани, оставивши болеснике без хране, во­де, лекова!

Поручника др Сенада Дураковића побуњеници хапсе при пру­жа­њу помоћи повређеним цивилима, тучен да приступи ТОС.

На санитетско возило ко­јим је др Горан Голубовић превозио рањеног поручника Дарка Булатовића ис­па­лјена је ракета!

Др Вукица Булатовић ухапшена при пружању лекарске помоћи на граничном прелазу Шентилј и одведена у затвор у Песници.

На хеликоптере са ознаком Црвеног крста отварана ватра у Илирској Бистрици и при превозу пос­мртних остатака водника Рама Салихуа за Љублјану, затим 3. Јула хе­ли­ко­п­тер погођен са 10 метака.

Дана 3. Јула тромблонском мином нападнуто са­ни­те­т­ско возило: рањени војник преминуо, рањени мајор Александар Стефановић и ка­петан Бранко Тркулја одведени без пружене лекарске помоћи у логор у руд­ни­ку.

Дана 30. Јуна у време прекида ватре мучки рањавају поручника Драгана Бу­бала и његовог војника: побуњеници нису дали да им се пружи помоћ, па је по­ручник издахнуо чије тело нису хтели предати док пуковник Ђуровић није до­бро­волјно остао као талац у замену за тело поручника!

Тела посаде хе­ли­ко­п­те­ра пилота капетана 1. класе Миленка Јоргића, поручника Елдина Храповића, ста­ри­јег водника 1. Класе Мирослава Шандора, одбија да преда Јелко Кацин ми­ни­стар за информисање Словеније, већ тела користи у пропагандне сврхе: поред њих се сликају високи функционери „дежеле“!

У центру Љублјане, 29. јуна по­бу­ње­ници малтретирали чланове делегација Међународног Црвеног крста из Же­не­ве и Југословенског Црвеног крста СФРЈ!

Притворени војник Небојша Триван: „Негде око 19:20 припадник ТО вртећи пу­ш­ком убио је на лицу места једног војника коме не знам име, али је био у са­с­та­ву моје страже. Хтели смо му помоћи али нам нису дали.“

Сијасет је докумената и сведочанстава о повреди међународног права према при­твореним лицима, у бројним логорима, где су на најзверскији начин мучени и убијани ци­вилни службеници савезних установа (Савезни СУП, Савезна управа ца­ри­на..), цивили несловеначке националности, цивили чланови по­ро­ди­ца војних и ци­вилних лица на служби у ЈНА, зароблјени припадници ЈНА, итд.

Оваква и још тежа поступања била су масовна! Наређивао их Јанша и ње­го­ви „команданти“, министар унутрашњих послова, а одо­бравао Кучан и његови са­радници у политичком и државном врху.

Тиме су тешко повредили: члан 3 Же­нев­ске конвенције 1 – 4 из 1949; Правилник о за­ко­ни­ма и обичајима рата на ко­п­ну – прилог Четврте Хашке конвенције из 1907; Мартенсову клаузулу из исте кон­венције; одредбе Допунског про­то­ко­ла Женевске конвенције од 12. Августа 1949. (Протокол ИИ) , одредбе Повелје ОУН, о забрани перфидија у примирју и спо­разумном прекиду ватре; злоупотреба знака Црвеног крста превожењем цр­вених беретки МУПС; напади на возила са ознаком Црвеног крста и убијање ле­кара и медицинских сестара при превозу рањених војника и цивила…

Почињена кривична дела ратног злочина над цивилним ста­нов­ни­ш­т­вом у оружаном сукобу су: насилје над животом, здравлјем и физичким или мен­та­л­­ним благостањем лјуди; узимање талаца; акти тероризма; вре­ђање и га­же­ње лјудског достојанства; недопуштене претње; повреде пре­ма рањеницима, бо­лесницима, мртвим лицима, лекарима и са­нитетским тран­с­п­о­р­­ти­м­а.

Остаје, очигледно само за историју отворено питање: Зашто утврђена и документована, кривична дела ратног злочина, према одредбама међународног ратног права, Тужилаштво Суда УН за ратне злочине у Хагу није процесуирало злочине побуњеника и званичника СР Словеније?

Да је ова тема забрањена у Европи, па и у Србији, говори чињеница, да је чак и само помињање ове теме доволјан разлог да ауторизован и потписан чланак аутора, савременика догађаја, не објави ни један медиј. И тако више година… Жртве и њихове породице остају без правде и спокоја… Над народима бивше Југославије и њиховом стварном помирењу остаје тамна сенка неправде и горког сазнања Срба, Мађара, Муслимана, Македонаца, Црногораца да смрт невиних није једнака пред Правдом Европе.

Гш. Пуковник
Живомир Р. Подовац

Прилог:

Погинули припадници ЈНА (за које су утврђени подаци): старији водник 1. Кл. Шандор Ф. Ми­рослав, 1956; ст. Водник Брндушановић К. Мирко, 1959; поручник Бубало Н. Драган, 1964; заставник ­Хаџиселимовић Ш. Мустафа, 1949; поручник Храповић Х. Елдин, 1965; капетан 1. Кл. ­Јор­гић Ј. Миленко, 1956; потпоручник Милошевић С. Александар, 1970; капетан 1. Кл. Мрлак А. Ан­тон, 1950; капетан 1. Кл. Пантелић О. Слободан, 1946; водник Салихи Б. Рама, 1969; старији водник Си­биновски Б. Бојанче, 1959; капетан Стојановић Р. Зоран, 1955; цивилно лице на служби у ЈНА Седлар Р. Бра­н­ко, 1954; војник Ћати И. Стипо, 1968; војник Бабић И. Љубо,?; војник Бјелогрлић В. Де­јан, 1971; војник Бојанић М. Бранко, 1971; војник Цуцак И. Халил, 1972.; војник Де­ја­новић Д. Душан,?; војник Хилми С. Попај,?; војник Имамовић Ф. Фахир, 1972; вој­ник Шимуновић П. Антоније, 1972; разводник Јешић М. Зоран, 1972; војник Јели­чић А. Иван, 1972; војник Јовановић С. Ратко, 1972; војник Касуми А. Флорим, 1971; вој­ник Лучић?. Мирко, 1970; војник Малетић Л. Горан,?; војник Мирковић Н. Зо­ран, 1972; војник Митић М. Стојан,?; војник Обрадинов Ј. Војко, 1970; војник Ђокић Б. Драган,?; војник Османи?. Неџмедин, 1970; војник Палић Р. Мухамед, 1971; де­се­тар Шпелко Ф. Франц, 1971; војник Пивач И. Борислав, 1972; војник Поњавић Б. Шпи­ро, 1972; војник Родић С. Драган, 1969; војник Сотинац П. Домагај, 1968; вој­ник Станковић М. Горан, 1972; војник Стевановић Р. Обрад, 1971; војник Стојковић С. Сло­бодан, 1972; војник Танасковић М. Милан, 1972; Н. Н. Припадник ЈНА.

НАПОМЕНА АУТОРА:

У државним архивама Р Словеније и СФРЈ Југославије, постоје и спискови побијених цивила од стране побуњеника СР Словеније.

Тужилаштво у Хагу може доћи до њих. Ми обични грађани, истраживачи – не.

(сајт јадовно.цом)

***

Коментар:
Никола Алексић
екопокрет.орг.рс
екопокретнс@гмаил.цом

Лично је бивши председник Борис Тадић на месту министра војног забрањивао да дођем до списка стрелјаних војника. Обратио сам се Светозару Маровићу, председнику Скупштине Србије и Црне Горе са жалбом због тога. Он ми је уговорио састанак у Генералштабу где сам објаснио шта тражим и због чега.

Због бахатог понашања присутних војних лица замало да није избио физички сукоб,да би га спречили, делегацију Еколошког покрета су одвелу до Комисије за потрагу за убијеним и несталим војниом лицима. Тамо нас је примио п.пуковник Мрковић Љубан који нас је лјубазно саслушао и дао је чврсту реч да ће нам списак доставити, јер је и сам прошао ту голготу протеривања из Словеније, а потом и из Хрватске.

Морали смо чекати да Борис Тадић пређе на другу функцију, а када је смењен, а пре доласка Давинића,новог министра војног, списак сам добио, није био потпун, јер су ми се јавлјали касније родителји војника који нису били на списку. Кривична пријава је била поднета на молбу родителја стрелјаних војника, пошто нико од државних органа до данас није хтео да покрене питање одговорности за злочине у Словенији приликом насилног одцеплјења.

Поднео сам кривичну пријаву Јавном тужиоцу Србије и Јавном тужиоцу Словеније против словеначких злочинаца Јанше, Кучана и Дрновшека. Од словеначког Јавног тужиоца сам добио одговор да ,,нема основа,, а од Јавног тужиоца Србије до данас, 19.08.2013. нисам добио никакав одговор, ако изузмем безброј покушаја ликвидације. Та пријава је једина пријава од 1991. до данас.

Када се у Новом Саду отварала робна кућа Меркатор, уговорено је да словеначки зликовац Јанез Јанша дође у град одакле је прва жртва словеначких злочинаца Горан Малетин, војник ЈНА стрелјан на граничном прелазу Холмец, и да свечано отвори робну кућу. Дневни лист Курир је на насловној страни објавио мој позив грађанима Новог Сада да га ухапсе чим га виде и предају га полицији као злочинца одговорног за стрелјање више од сто војника ЈНА.

Злочинац се уплашио и није се појавио у месту одакле је прва жртва његовог злочина. Страшније од стрелјања више од сто војника ЈНА метком у потилјак, како је већини писало у обдукционом налазу, јесте ћутање о том злочину. Ако је ћутао Милошевић, зашто су ћутали сви до сада председници и министри војни тзв. демократске власти после 5. октобра 2000-те? Ћутање о злочину је исто као да га поново чине. То су била наша деца, ко има права да их заборави и Србију поново претвара у техничку колонију Словеније?

 

 

Извор: Биљана Диковић / facebookreporter.org

Loading...
loading...
Loading...