Издвајамо Србија

ЧАНАК ОПЕТ УДАРИО НА РУСИЈУ: “Биће немира на северу Косова који ће ићи на руку Путину!“?!

Председник Лиге социјалдемократа Војводине и Одбора за европске интеграције Скупштине Србије Ненад Чанак изјавио је да ће у наредном периоду бити доста немира на северу…

У наредном периоду биће доста немира на северу Косова који ће ићи на руку Путиновој администрацији, зато што ће то довести до јачања проруских екстремистичких снага у самој Србији. Избијање таквих нереда може се догодити и у Београду после мартовских избора, каже у Интервјуу недеље Радија Слободна Европа (РСЕ) Ненад Чанак, председник опозиционе Лиге социјалдемократа Војводине (ЛСВ) и председник Одбора Скупштине Србије за европске интеграције.

Спреман је, додаје, да такве информације уступи надлежним органима Србије. За убиство Оливера Ивановића, истиче лидер ЛСВ-а, никада није оптуживао Русе, али ће увек рећи да су интереси Русије овог тренутка сувише блиски нестабилности какву доносе таква политичка убиства.

Такозвани Руски хуманитарни центар у Нишу је нуклеус руске војне базе и постоје озбиљне индиције да је из њега припреман пуч у Црној Гори, каже Чанак. А руски шеф дипломатије Сергеј Лавров, каже он, призива украјински сценарио у Србији. Србија, међутим, има европску визију будућности и неће бити “непотопиви руски носач авиона и ракета на Балкану”.​

РСЕ: Поводом изјаве руског министра спољних послова Сергеја Лаврова, дан пре посете Србији, уколико Европска унија (ЕУ) настави да ставља Србију пред избор “или сте са нама или сте са Русијом”, да то може довести до украјинског сценарија, Ви сте поручили да овде неће доћи до украјинског сценарија и упозорили да Лавров такав сценарио овде призива?

Чанак: Господин Лавров је искусан дипломата и свака његова реч се мора врло озбиљно проанализирати јер ниједна није случајна. Његов начин односа према Србији и његова честа освртања на ситуацију у Србији јасно говоре о интересовању које постоји у актуелној руској администрацији према Србији. Сасвим је јасно зашто је то тако.

Србија је тренутно окружена, практично, чим се Македонија усагласи са Грчком око имена и она ће постати чланица НАТО-а – земљама ЕУ и НАТО-а и идеја да Србија буде непотопиви носач авиона у Русији је одавно присутна. Међутим, поента Лавровљеве појачане активности је у томе да се што више то спречава, одуговлачи и да се на неки начин Србија доведе пред свршен чин, да се то једноставно учини немогућим.

Према неким информацијама којима располажем, у протеклој години, 2017, руска администрација је определила око 1,8 милијарди евра за пропаганду на тлу Европе, а нарочито на рубна подручја, а нарочито на Балкан. Другим речима, ви сте дошли у позицију да та руска пропагандна машинерија неумитно меље све пред собом и ствара један оквир за деловање руске службе на просторима које сам навео.

Са друге стране, ЕУ, не схватајући то довољно озбиљно, определила је свега 400.000 евра као контрамере руској пропаганди. Сада се то питање све више и више актуализује јер се схватило да је то потпуно неравноправна борба, да руска пропаганда је све присутнија, све агресивнија и да ми сада практично долазимо у позицију да се комплетна спољна политика Русије с фокусира на заузимање преговарачке позиције за будућност према ЕУ и Сједињеним Државама.

Посебно сам се бавио хуманитарним центром у Нишу, који је једно од најозбиљнијих сведочанстава експанзионистичке политике Русије, а фасцинантно је то до које мере се манипулишпе причом о хуманитарном карактеру тог центра. Довођени су чак и медији да се покаже како тамо нема ничега осим ћебади и конзерви и само четири руска држављанина који тамо раде.

​РСЕ: Ви сте господине Чанак рекли да је пуч у Црној Гори иза којег стоје руски елементи припреман управо у том Руско-српском хуманитарном центру у Нишу?

Чанак: То је Руски хуманитарни центар такозвани, а у ствари је нуклеус руске војне базе. Сам Лавров, колико год био спретан дипломата, не може да се одупре пориву да стално пореди овлашћења америчких војника у бази Бондстил са положајем руских хуманитарних радника у тој “хуманитарној” организацији.

РСЕ: Чиме је, де факто, признао да то није хуманитарни центар.

Чанак: Чиме је то потпуно признао. С друге стране, ви када погледате ко је пета колона, рецимо, код нас у оквиру Републике Србије и Републике Српске (РС), шта видите? Приметили сте, Лавров се срео са Милорадом Додиком у Београду, председником једног ентитета једне државе на Балкану, и то не највеће и не најзначајније. Зашто? Зато што је то фитиљ којим се може запалити балканско буре барута.

Ево, рецимо, некаква организација “Србска част” из Бањалуке, има “хуманитарце” који су обучени у униформе са береткама и војним ознакама, јасно се види да су натписи иза њих на руском, а то је све фотографисано у Бањалуци. Сада, нека ми неко објасни – зашто су се ти људи, ето, определили за “хуманитарни” рад баш у униформама и баш под руским знаковима?

Зашто у самом Београду демонстрирају организације које су забрањене, које је Уставни суд забранио? Како то да их нико не спречава у њиховом функционисању, да лепе плакате у којима кажу “дочекајмо нашег председника”, са сликом Владимира Владимировича Путина. То је иначе, ако смем да признам, мене јако збунило јер стављати фотографије страног државника и потписати “наш председник”, то је апсолутно акт велеиздаје; то значи непризнавање државних органа Републике Србије.

Ми смо имали у Новом Саду демонстрације када је паљена застава ЛСВ-а испред нашег седишта, а палили су је они који су носили заставе Србије и заставе Русије, са слоганом “са Русијом до победе”.

Откуда наједанпут такво импресивно интересовање за Русију?
Откуда наједанпут такво импресивно интересовање за Русију? Неко ће рећи због традиционално добрих односа, али ти традиционално добри односи су били најбољи онда када се још комунистичка Југославија супротставила Русијом доминантном СССР-у и идеји да од Југославије направи руску провинцију.

Ми смо у ситуацији да, рецимо, Николић мастер Томислав, за време свог тродневног бивања председником Народне скупштине Републике Србије, стигне да изјави да он не види шта је проблем у томе да Србија буде руска провинција. Предвиђајући да тиме директно чини акт велеиздаје!

Када је госпођа Могерини (Федерика, висока представница ЕУ за спољну политику и безбедност, прим. аут.) била у Народној скупштини Републике Србије и говорила о проширењу ЕУ, где је 95 посто посланика у Скупштини Србије тренутно за придруживање Србије ЕУ, имали сте Српску радикалну странку која скандира “Србија – Русија, не треба нам Унија” и тиме онемогућава гошћу Парламента да говори – и то све време.

​РСЕ: Имамо сада и захтев Српске радикалне странке (СРС) да се оснује још један центар у Војводини попут оног у Нишу?

Чанак: То што они захтевају, то је потпуно неозбиљно, то је више политички став, него захтев. Јер ако захтевају, онда треба да то захтевају од руске државе, а не од не знам кога овде, него је ствар друга. Колико је “културних центара” руских отворено у Србији у протеклих годину дана? Према неким информацијама, сада их има већ више од 70. Хајде да видимо шта се ту сад заиста догађа.

Најлакше се у неку земљу улази тенковима преко мостова културе и образовања.
Ми у Војводини имамо веома страшно искуство између два светска рата, када је била формирана немачка културна организација, звала се Култубунд. Култубундовци су били војвођански Немци, Донау Швабе, како их ми зовемо, који су се листом везивали за ту организацију за очување немачке културе и језика. Чим је почео Други светски рат, они су се листом придружили СС-у и тако је формирана надалеко по злу позната СС дивизија “Принц Еуген”. Хоћу да кажем, најлакше се у неку земљу улази тенковима преко мостова поезије, културе и образовања.

И зато је за мене страшно да гледам како сада сви треба да се дивимо, ето, православном храму Светог Саве у Београду којем је, ето, сада купола урађена у мозаику и да се захваљујемо Русији за то. Истовремено, нико неће да погледа у каквом су стању, рецимо, болнице или у каквом су стању школе. Инвестира се, дакле, тамо одакле се може вршити директан утицај на становништво.

​РСЕ: Зашто Русија у последње време толико улаже у пропаганду на подручју Србије и ширег региона Западног Балкана? Они се често позивају на то да смо из исте верске породице. Па, није Србија једина земља која је православна у овом подручју?

Чанак: И Македонија, и Бугарска, и Румунија су православне земље.

РСЕ: Да ли они преко Србије хоће да “буше” једног дана ЕУ? Шта је, заправо, циљ свега тога?

Чанак: Не. Србија треба да буде непотопиви носач авиона и ракетних база, као перманентна претња ЕУ и извор нестабилности на Балкану, да би се на основу тога трговало са деловима Украјине, Грузије или других земаља – али, превасходно Украјине.

Суштина проблема је у томе што Руска Федерација жели да легитимизује свој утицај над деловима Украјине и да их легализује, то јест, да се та ствар заврши тако што ће она припојити себи одређене делове украјинске територије.

Да би се то десило Кремљ мора имати чим да тргује – и ми смо тај део за трговину. Зато наједанпут долазимо у ситуацију да актуелна Москва толико брине о Косову – отприлике, ко не разуме да је Косово део Србије, тај не разуме ништа. Превиђа притом да исту ту аргументацију може да има и Кијев и Тбилиси у односу на Осетију и Абхазију, које су директно прегажене руским трупама.

Потреба је Русије да што ближе срцу Европе има чврсто упориште – то је у овом случају Србија и РС.
Дакле, у питању је чисто лицемерје. У питању је потреба да се што ближе срцу Европе има неко чврсто упориште – то је у овом случају Србија и то је Република Српска, као један недовољно дефинисани, нејасни, део унутар Босне и Херцеговине, која је, нажалост, разорена ратом, подељена и поцепана најразличитијим утицајима и најразличитијим интересима, доведена у позицију да буде изузетно рањива на управо такве провокације какве прави, рецимо, Милорад Додик.

РСЕ: Ово све што кажете, наравно, упућује на питање: зар то није јасно председнику Србије Александру Вучићу? Зашто то дозвољава? Да ли и он можда хоће да тргује са ЕУ, тиме што је плаши да Србија има алтернативу у Русији? Шта стоји иза тога што стално овде гледамо ред сусрета са западним званичницима, ред са руским?

Чанак: Србија је мала и слаба земља, слаба и економски и, нажалост, потресана ратовима и унутрашњим сукобима већ дуги низ деценија.

РСЕ: Па неће ваљда Русија економски да Србију ојачава уместо ЕУ?

Чанак: Ствар је у томе да управо та вулнерабилност Србије захтева једну озбиљну дозу политичке мудрости. У политичку мудрост сасвим сигурно не би спадао било какав радикални рез, зато што смо ми због погрешне политике вођене дуги низ година веома енергетски зависни од Русије.

Наша енергетска зависност од Русије је, практично, енергетска омча око врата Србије која може бити сваког тренутка затегнута. Са друге стране, ЕУ је највећи донатор бресповратних средстава и инвестиција, у Србији ми имамо 40 посто спољнотрговинског промета само са СР Немачком, значи не са ЕУ, само са Немачком.

Ви имате јасну слику шта је у питању. У питању је природна потреба Србије да буде у добрим односима и са Истоком и са Западом. То није ништа спорно. Ја не говорим о Русији као о држави, ја говорим о Русији која је тренутно експонент Путиновог режима, који иде на једну експанзионистичку политику која не преза ни од чега.​

РСЕ: Непосредно после убиства Оливера Ивановића било је неких ставова западних обавештајних аналитичара који не искључују интересе Кремља иза његове ликвидације. Како Ви размишљате о позадини Ивановићевог убиства?

Чанак: Никада нисам рекао да су Руси убили Оливера Ивановића, али ћу увек поново рећи да су интереси Русије овог тренутка сувише блиски нестабилности какву доносе таква политичка убиства. Разлог је једноставан: са нестабилним Балканом они се појављују као ватрогасци. Ватрогасци без пожара немају посла.

Руси хоће да се покажу међународној заједници као ватрогасци који могу да смире дивља балканска племена, а да заузврат могу да тргују са деловима украјинске територије.
Они, дакле, хоће да се покажу међународној заједници као ватрогасци који могу да смире дивља балканска племена, а да заузврат могу да тргују са деловима украјинске територије. То је цела прича.

РСЕ: Зашто онда, према Вашем мишљењу, председник Вучић, када говори о томе чији интерес може стајати иза убиства Оливера Ивановића и иза изазивања нереда и хаоса, наводи на то да су то они који би хтели да заузму север Косова? Ако се тиме мисли на Приштину, шта то она има да заузмиме кад је институционално Север већ саставни део Косова? Или се мисли на Запад, али то опет није јасно?

Чанак: Не бих тако једнострано тумачио изјаве председника Вучића.

РСЕ: Шта то може да значи, када он каже …

Чанак: Ако желите да знате шта он мисли, онда питајте њега.

РСЕ: У реду, шта Ви мислите да он мисли?

Чанак: Не бих ни да мислим шта он мисли. Ево, могу да кажем шта ја мислим. Мислим да ћемо имати доста немира на северу Косова који ће ићи на руку Путиновој администрацији, зато што ће то довести до јачања проруских екстремистичких снага у самој Србији.

РСЕ: Имаћемо, рекли сте, доста нереда на северу Косова и то ће одговарати Путиновим експанзионистичким плановима и екстремистичким снагама у Србији. Да ли тиме кажете да ће инспиратори и налогодавци тих нереда заправо бити елементи који могу да се повежу са Кремљом?

Чанак: Руској администрацији би такав сценарио јако одговарао. Исто као што би руској администрацији јако одговарао и сценарио да после београдских избора дође до немира у Београду.

РСЕ: Зашто би одговарали Русима неред на Косову и, ето, и нереди у Београду после избора?

Чанак: Разлог је врло једноставан. Оног момента када ви направите тај тип нестабилности у једној држави, тог момента ви можете да почнете да изнутра разарате њене органе и њену унутрашњу структуру. Ко год каже данас “Скупштина не вреди ништа”, “Влада не ради ништа”, “Судови су сви од реда корумпирани”, он практично говори нешто друго – да све то треба бацити под ноге и увести војну диктатуру. То је оно што је порука свега тога.

Зато ја грчевито браним парламентаризам, иако смо сведоци низа неправилности и погрешних ствари у парламенту Србије, а имам прилике то да гледам, ево већ шести мандат.

РСЕ: Ви сте рекли не у кондиционалну него у будућем времену, да ће у наредном периоду доћи до немира на Косову. То је врло озбиљна изјава и упућује на то да имате изворе из којих сте то сазнали. Ко стоји иза таквих информација које поседујете?

Чанак: Имам одређене информације на ту тему и апсолутно сам спреман да их предочим јавности. Међутим, да бих их предочио јавности, ако интересује надлежне органе Републике Србије, спреман сам прво њима да их уступим, зато што не бих хтео да се дописујем с органима рођене државе преко медија – то није мој стил. Хоћу да кажем нешто друго.

Ако је покушај пуча у Црној Гори био организован и вођен из базе у Нишу, ако иза тога стоји руска администрација – све говорим под ако, а велике су индиције да је управо тако као што сада говорим – ако то је све тако, зашто мислите да ће се на томе завршити?

Зар није јасно да оног момента када се склопи интерес једне црне рупе, што сада представља север Косова у некаквом фискалном монетарном смислу, раја за организовани криминал и разне подземне радње свих могућих служби на свету, да је потпуно јасно да је у таквим условима само питање времена када ће да експлодира.

​РСЕ: Да ли инспиратори тог евентуалног нереда и хаоса о којем говорите на северу Косова, па, ето, могуће је, кажете, и у Београду после избора, имају пролаз до Владе Србије? Да ли је Влада Србије у том смислу “избушена”? Ви имате министре за које нема никакве тајне да су проруски људи?

Чанак: Није уопште спорно да ту има људи који су веома блиски руској политици и нема ничега лошег у бити јој близак, али бити експонент туђе политике у својој земљи – то је већ нешто сасвим друго.

РСЕ: Да ли је министар спољних послова експонент руске политике?

Чанак: Он је човек кога је Лавров дошао да одликује. Не могу од тога да више закључујем јер немам никакве податке да је Ивица Дачић руски шпијун, али морам да поставим питање – како је то могуће да нисмо видели ниједном да се Ивица Дачић у било ком делу сукоби са мишљењем било ког руског званичника. То ме мало чуди.

Не можете бити министар спољних послова Србије и радити за Русију. Свако ко је министар у Србији мора да ради за ову земљу.
Ја разумем да се мора лавират и на Исток и на Запад, али стално имати некакав тврд став према Западу и показивати одлучност према Западу и прихватати све ставове Москве као најмудрије што се у овом тренутку може учинити, то ми звучи мало чудновато и у том смислу допуштам могућност да Ивица Дачић има несебичну љубав према актуелном режиму у Русији, која се, међутим, унеколико не слаже са његовом актуелном функцијом у Влади.

Не можете ви бити министар спољних послова Србије и радити за Русију. Свако ко је министар у Србији мора да ради за ову земљу. Ко год је јавни званичник у овој земљи мора да ради у интересу ове земље. Управо ту сада настаје неспоразум.

Када неко дочекује Путина као “дочекајмо свог председника” у Београду 16. октобра 2014. године, и то организације “Образ” и “Наши”, тог тренутка у свакој земљи света такве организације би морале бити забрањене, распуштене, њихови чланови похапшени и подвргнути озбиљном контраобавештајном раду. Уместо тога “Наши” дају саопштење да су ишли да руском амбасадору предају листу непријатеља Србије. О чему онда ми разговарамо?

Директор тог хуманитарно-ракетног центра у Нишу да изјаву у којој каже за Србе да су Срби у ствари мали Руси који су, када су Руси кренули са Северног пола, мало дуже ишли јер нису стигли да страну код Одре и Висле, па су мало продужили на југ. Шта то значи, остали Руси који су наставили постали су пингвини?

РСЕ: Ставите сада у тај контекст доскорашњег премијера, сада председника, Александра Вучића. Стално имамо та два пола, те две столице, ЕУ на једној страни, Русију на другој. Примиче се, међутим, тај тренутак када Србија мора да заврши преговоре са ЕУ. То је 2023. година, ако је циљ да се 2025. године Србија нађе у европском клубу. Колико дуго, према Вашем мишљењу, Вучић још може водити такву политику?

Чанак: То не зависи од Вучића, то не зависи од ЕУ. То зависи од руског стрпљења.

РСЕ: Како мислите? Да политика ове земље, наши и животи наше деце, будућност Србије, зависи од руског стрпљења?

Чанак: Да, управо тако како сам рекао. Нисам рекао руског, рекао сам од стрпљења Путинове администрације. Русија није Путин. Лично мислим да Александар Вучић, где се може наћи много замерки на његово владање Србијом – јер он управо влада Србијом, он није пуки председник, он баш озбиљно влада Србијом – уз све оно што смо имали прилике да видимо и што ћемо још да гледамо на разним изборима и тако даље, има озбиљан проблем у међународном смислу, када се спомене питање ЕУ. Не сумњам, зато што сам изнутра имао прилику да гледам и преговоре и све оно што се ради на тему приближавања ЕУ, не сумњам, дакле, у искреност његове намере да Србија уђе у ЕУ.

Не сумњам ни мало у то – колико год се може ни мало не сумњати у било чије потезе – према свему ономе што сам до сада видео и у шта имам увид, не видим нигде лошу намеру, не видим нигде да се нешто успорава. Мислим да је то балансирање између Русије и ЕУ ствар која ће трајати док Русија не посегне за оштријим мерама.

У те оштрије мере мислим да треба озбиљно рачунати могућност изазивања нереда на северу Косова, а не бих се изненадио када би се после избора у Београду и ту догодиле демонстрације.
У те оштрије мере мислим да треба озбиљно рачунати могућност изазивања нереда на северу Косова, а озбиљно се не бих изненадио када би се после избора у Београду и ту догодиле некакве демонстрације, где чак људи који би у њима учествовали уопште не би били свесни у чему учествују, јер не би било први пут да иза демонстрација у које људи улазе најчистије и најчасније намере стоји нешто сасвим друго. И управо је то оно што мене лично испуњава забринутошћу за наредни период.

Гледајући шта се овог тренутка догађа око нас, мислим да је од изузетног значаја бити свестан да ако се дозволи да Србија постане монета за поткусуривање Русије и међународне заједнице око тога колико Украјине ће Русија да укњижи на своје име, онда Србију чека јако тужна будућност.

РСЕ: Да ли на некаквом симболичком плану то о чему причате може бити доведено у везу са чињеницом да Путин није никакав орден доделио Вучићу, а јесте Томиславу Николићу и Ивици Дачићу?

Чанак: Александар Вучић сасвим сигурно, уз све што му се може у биографији записати по злу, није човек који је у првој листи приоритета које би одликовао било ко ко жели од Србије да направи руску провинцију. Колико ја овога тренутка резумем ствари, он се труди да направи балансирану спољну политику. Колико год унутар земље ми имали овакву или онакву ситуацију, ван земље, на напоље, мислим да је ово најдаље што се може отићи.

Шта год ја мислио и Вучићу, а о хиљаду ствари бисмо могли да полемишемо, чак не о стварима из прошлости, не из његове радикалско-екстремистичке фазе, не из фазе “за једног Србина сто муслимана”, не причам о томе. Ми се свега тога сећамо, али није ствар у томе. Ствар је у томе да овога тренутка, када разговарамо, постоје питања која траже одговоре, које ова влада и Александар Вучић не дају.

Међутим, што се тиче Руса и целе те игре власти око Србије, ко ће да влада Србијом, мислим да би овога тренутка било неодговорно са моје стране да кажем да имам неко решење које би било боље и неко које би било мудрије. Није никакав проблем рећи “ми нећемо Русе, хоћемо само у ЕУ и здраво”, али тог момента бисмо дошли у такву енергетску кризу која би нас онда довела на просјачки штап. Нисам сигуран да би Европа у својој тромости успела да нам помогне довољно брзо да уопште преживимо тај први ударац.

У крајњој линији, Југославију која је била пета војна сила у Европи после Другог светског рата, Сједињене Државе су спасавале од тога да је не прегазе руски тенкови 1948. године, а да се ми не бисмо шалили на ту тему. Овога тренутка нисам сигуран да би се такво шта дешавало када је Србија у питању, тако да је само мудрост и хладна глава и разумевање приоритета оно што мора водити свако ко се бави политиком и вођењем државе.

РСЕ: Али, ако говорите о великој вероватноћи тих нереда на северу Косова, па и у Београду, како кажете, па ко би онда ту Србији могао помоћи?

Чанак: Управо ово о чему Ви и ја сада разговарамо јесте оно што се ја надам да ће бити од користи. Прво, расветлити и разјаснити о чему се заиста ради. Не дозволити да нас догађаји дочекају неспремне и да се не зна шта стоји иза тога. Коме то иде у корист? Цуи боно, што би рекли стари Латини? Да видимо коме иде у корист дестабилизација Србије, коме иде у корист дестабилизација Западног Балкана. Коме иде у корист успоравање приближавања Србије ЕУ?

Често се људи који имају на речима исти политички програм гложе највише око ствари око којих би требало да се највише слажу. Није поента да ли то неко хоће, хоће и једни и други, али није само то битно него је битно ко ће то да уради. Онда због самог престижа ко ће то да уради, разне опције вуку за ноге једне друге и онда на крају не стигне ни једна од тих опција да то направи.

Да је за време Бориса Тадића, када смо ми из ЛСВ-а подржавали владу Мирка Цветковића урађено десет посто онога што је урађено са Бриселским споразумом, нас би обесили на сред Теразија као издајнике зато што је једноставно била таква атмосфера.

РСЕ: Теразије су метафора за “изгубили бисмо власт”. Па, шта?

Чанак: Било би јако згодно да је само изгубити власт. Мислим да би ту било и мало глава у питању.

РСЕ: Али, Борис Тадић и сада каже да не би потписао Бриселски споразум.

Чанак: Ја управо о томе говорим. Дођете у позицију да се људи, из разлога који им нису до краја чак ни јасни, заинате, да терају некакву тврду линију која се после обија о главу целој држави.

Ако не нормализујемо односе са Косовом, нема нам путовања у Европу.
Ми ако не нормализујемо односе са Косовом, нема нам путовања у Европу. При томе, да се ми разумемо, треба рећи да ЕУ није готов пројекат, ЕУ је пројекат у настајању, ту има још много да се ради да то на нешто озбиљно заличи. Пре свега, по мом личном мишљењу, ЕУ мора имати европску војску, не може ЕУ да се ослања на НАТО, па да онда ЕУ даје паре и војнике, а да о томе одлучују Сједињене Државе.

РСЕ: Постоји сада и немачко-француска иницијатива за стварање европских одбрамбених снага.

Чанак: То је једна ствар. Друга ствар је то да ЕУ не подразумева само некакво утеривање мака на конац што се тиче правне регулативе, него хармонизацију правне регулативе између различитих држава и култура. Ту је поента, и када то имате уму, онда је потпуно јасно да је то један мукотрпан и болан процес прилагођавања на нешто што је другачије; не мора чак ни у свему бити боље, али је другачије. Тај процес мора да се уради уз пуни консензус свих који на том циљу раде.

РСЕ: Али имате чињеницу у Србији да ни проевропски део опозиције апсолутно неће да учествује у тим процесима, у развезивању Косова, услову свих услова. Када је у питању придруживање Србије ЕУ, оставља, дакле, Вучића на ледини, уз поруку да је он са својим радикалским националистима све закувао, па нек’ сад тај проблем сам реши. Шта је Ваше мишљење о томе?

Чанак: То је врхунски неозбиљно. То је исто као кад чујем да су услови за ове изборе глупи и лоши и накарадни и да на овакве изборе не вреди изаћи. Хоће неко да ми каже да су за време Слободана Милошевића били бољи услови за изборе, да је била боља заступљеност опозиције на телевизији? Не. Сада имате и друштвене мреже, и интернет, и портале и шта год хоћете, које нико не може ни да заустави ни да спречи.

Пре двадесет осам година, када је почело вишестраначје на овим просторима да се обнавља, количина слободне речи у овој земљи мерила се тиме колико има слободног рото папира на тржишту, то јест колико се могло купити рото папира да се штампају опозиционе новине, при чему је држава практично откупљивала све. О електронским медијима нису могли ни да сањају.

Те приче о Б92 или Студију Б и неколико других електронских медија који су функционисали у Београду – њихов утицај је у крањој линији био само симболички а не фактички, па смо опет после шест година освојили локалне власти, а после десет оборили Милошевића. Сада имате много боље услове, али је проблем други.

Проблем је тај што су се улоге промениле, што највећи део опозиције каже – нама је Вучић украо програм. Није он вама украо програм, није он никоме украо програм, он се само залаже за ствари за које смо се ми залагали одувек. Да ли ја, зато што он има лошу прошлост, треба да одбацим сваку идеју коју он понуди? Да ли то треба да значи да сопствену идеју треба да презрем само зато што је изговарају уста која су изговорила – за једног Србина сто муслимана. Е, то је вечито питање.

​РСЕ: Имате, међутим, неспорну чињеницу да он својим ауторитарним понашањем затвара канале за дијалог.

Чанак: То уопште није спорно, али ми имамо ситуацију да у сваком поглављу у преговорима са ЕУ имамо разговоре – ја председавам тиме – са невладиним организацијама, са цивилним сектором, са стручњацима, са свима који хоће да дају своје предлоге – и то није форма, ми заиста на тим састанцима разматрамо сваки предлог који дође до Одбора за европске интеграције у Народној скупштини Републике Србије и ми дајемо све што можемо од себе да се то угради у нашу преговарачку позицију.

Може се радити. Можда то није идеално, али знате како је, научио сам као вишедеценијски опозиционар, много је лакше бити у опозицији када треба бити априорно против нечега, онда ту човек може да даје паушалне оцене. Ви не можете давати паушална решења, решења су увек врло конкретна.

Не можете дозволити ситуацију да се не открију починиоци и налогодавци рушења у Савамали, то је заиста планетарна свињарија, али не можете ми рећи да је то већа свињарија од тога што после десет година од паљења Амбасаде САД у Београду имате људе који су кажњени условним казнама због бацања камења на Амбасаду, а да нико није одговарао за паљење Амбасаде које је имало, узгред буди речено, и један смртни исход. Дакле, један је живот је изгубљен и нико никада није за то одговарао. Нису пронађене ни убице гардиста и опет се о томе ћути, али о рушењу у Савамали се прича.

Нико се не сећа да је пре петнаест година и Мира Марковић отишла за Русију која јој је дала политички азил. Ако смо ми најблискије земље на свету, нокат и месо, Срби су мали Руси, па зашто онда нама велика Русија не испоручи малу Миру коју тражимо већ толике године, да дâ неколико одговора око убистава људи на улицама истог овог града. То је оно што мене интересује. Како је то све могуће?

То је, у ствари, слабост коју опозиција у Србији тренутно показује, што непринципијелношћу, држећи се политички актуелних тема, пренебрегава да су политичке актуелности политичка бижутерија. Оно што је озбиљно то је доследност и принципијелост у сваком погледу. То је оно што сада ту мало недостаје.

Сетимо се, до пре готово две деценије имали смо са једне стране Слободана Милошевића, националисту, ратног хушкача, зликовца, а са друге демократску опозицију која је против њега, ситуација је, дакле, била политички сасвим јасна. Па, ко је онда и зашто након рушење Милошевића вратио на политичку сцену његову Социјалистичку партију Србије (СПС)?

Ко је тај ко је дозволио да она опстане? Па, исти тај ДОС (Демократска опозиција Србије) који је није забранио. Ја сам лично тражио да се забрани СПС, СРС, Странка српског јединства и ЈУЛ, и то сам тражио октобра 2000. године. Надгласан сам. Три гласа сам имао када смо гласали о том предлогу. На сваком састанку председништва ДОС-а сам тражио да се забране ове странке. Сваки пут смо гласали и Сваки пут сам био прегласан.

РСЕ: И тако смо дошли дотле да Демократска странка 2008. године направи национално помирење са Социјалистичком партијом Србије, поистовети бол за Ђинђићем и бол за Милошевићем.

Чанак: Али још пре тога, у влади од 2003. године премијер Војислав Коштуница је имао подршку СПС-а који је рекао – ми не тражимо ништа, али ми ћемо те подржати. СПС се на тај начин прошверцовао назад у власт, па је онда дошло и то несрећно помирење које је Тадић из мени потпуно непознатих разлога извео са та два бола, болом за Ђинђићем и болом за Слободаном Милошевићем.

То је, нажалост, мене страшно подсетило на причу о суседној нам Хрватској о два масакра, једном у Јасеновцу и другом у Блеибургу. С тим што је Стјепан Месић, велики антифашиста, о томе рекао једну велику истину, а то је: много је људи страдало у Јасеновцу, али ниједан од њих није био одговоран ни за једну смрт у Блеибургу, а много људи је страдало у Блеибургу, али је много њих било одговорно за много смрти у Јасеновцу.

Самим тим се Јасеновац и Блеибург не могу поистовећивати. Из истог разлога се не могу поистовећивати мртав Зоран Ђинђић и мртав Слободан Милошевић.

 

Извор: slobodnaevropa.org

Loading...
Loading...