Туђман је према Титу осећао не само захвалност што га је спасио тешке затворске казне него и зато што је очувао државотворност хрватског народа, зато што га је сматрао свесним Хрватом
Крајем педесетих година прошлог века, у делу службене југословенске историографије превладало је мишљење да је Краљевина Југославија у Априлском рату брзо и неславно пропала због хрватске издаје, пише хрватски портал Еxпресс. Портал даље наводи да је један члан Војноисторијског завода написао за Војну енциклопедију чланак у којем је стајало да је Хрватска „крива за слом Југославије“. Савет Војне енциклопедије није прихватио ту енциклопедијску јединицу, па је за њено писање потражио новог аутора. Он се звао Фрањо Туђман, био је пуковник ЈНА, Хрват и првоборац. Туђманов рад Савет је прихватио без примедби.
О рату је знао из прве руке, био је учесник, носилац партизанске споменице, илегалац из Загреба и историчар. Али противници су против њега почели да кују страшне завере. Туђман је посредовањем Ивана Гошњака тада послао Титу своју енциклопедијску јединицу. Тражио је од њега директну арбитражу – и заштиту. Из Београда је добио одговор:
„Немам никаквих примедби. Тито“.
Средином шездесетих на Спомен подручју Јасеновац требало је да буде постављена спомен-плоча на којој је требало да буде уклесано да је у логору побијено 600 хиљада Срба, а како тврди Еxпресс то је неколико пута више него што је установљено утврђивањем идентитета жртава. Међутим, Туђман је био против тога јер је у томе препознао тенденцију доказивања колективне кривице Хрвата па је крајем 1965. написао резиме рада, у којему је објаснио зашто истицање таквог броја сматра погрешним и штетним.
Рад је опет доставио Титу али није добио јавни одговор. Ипак радови на постављању спомен-плоче били су заустављени а сасвим је јасно на чију интервенцију. Седам година касније, против Фрање Туђмана поднета је оптужница да је „учествовао у обарању постојећег друштвеног система“.
Мирослав Туђман оптужницу је однео Мирославу Крлежи, који је прочитао и рекао: „То је дим“.
Након тога Крлежа се обратио Јосипу Брозу Титу. После те интервенције Тито је изрекао најпознатију реченицу: „Туђману не паковати“. То је значило да Удба не сме подметати доказе и да суд не сме бити преоштар.
Тито је наиме увек пажљиво балансирао сложене односе у федерацији, па би, према односу снага и сопственим проценама што му је корисније, стезао или либерализовао режим, подстицао социјалну компоненту у политици, или, понекад, националну. Јосип Броз лично се увек декларисао као Хрват, што је Туђману било јако важно.
Милован Ђилас сведочи о Титовој сујети јер је до краја живота био огорчен пошто на такмичењу аустроугарске војске у мачевању није добио златну медаљу.
Тито је ипак, како тврди Ђилас, веровао да ће се југословенски народи с временом стопити у једну нацију и ту се оштро разликовао од свог генерала – који му се читавог живота до те мере дивио да је Душан Билаџиц́ Туђманов однос према Титу описао као заљубљеност.
– Туђману су дошли људи. Он је сам казао како без Тита не би било Југославије, па ни Хрватске. Некима то звучи врло тужно. Туђман је био заљубљен у Тита – рекао је Биланџић у једној телевизијској емисији.
Туђман је према Титу осећао не само захвалност што га је спасио тешке затворске казне него и зато што је очувао државотворност хрватског народа, зато што га је сматрао свесним Хрватом, и зато што се неизмерно дивио његовим политичким талентима.
О свему је томе Фрањо Туђман отворено проговорио у интервјуу листу Полет, под насловом „Хрватска повијест је моја историја“. Ставови које је тада изрекао Туђман, данас делују шокантно. Туђман је у том интервјуу дао најцеловитији став у односу према Јосипу Брозу.
„Тито је несумњиво велика историјска личност хрватскога и југословенског тла. То што се нашао на челу КПЈ у преломном периоду попут Другог светског рата, није случајно. Нашао се на челу КПЈ као хрватски комуниста и као такав схватао је да комунистички покрет у Југославији може успети само решавајући национално питање, што опет представља традицију хрватског марксистичког покрета из двадесетих година. Такву је идеју могао преносити само припадник марксистичког покрета из хрватских редова, и припадник несрпског народа. То што је дошао из редова потлаченог народа у бившој Југославији – велика је ствар. Али тај је хрватски народ имао очувану свест о својом идентитету. Тежња хрватског народа да има и више права него у Хабсбуршкој монархији, и хрватском комунистичком покрету, наметнула је идеју о ономе што треба остварити. Таква тежња помогла је и националним покретима несрпских народа у старој Југославији, па тако и Другом светском рату, када је припомогла идеји о обликовању федералне Југославије … “
„Тито је“, наставио је Туђман, „дакле осећао проблем народа Југославије. Несумњиво је био комуниста, и лењинистима, и стаљиниста. Али … битна разлика између њега и Стаљина јесте у два момента: Тито никада није постао предводником великосрпске политике, а Стаљнин је постао, иако није био Рус него Грузијац – припадник малога неруског народа, проводником великоруско политике, и у тој мери да је то приметио чак и Лењин. У својм почецима, Стаљин је заступао марксистичка гледишта, али нашавши се на челу СКП постао је проводником великоруско политике. С друге стране Тито није постао проводником великосрпске политике, остао је хрватски комунист, иако је био интернационалиста. Не могу му се приписати никаква ускохрватска гледишта … Он је осец́ао национални проблем у Југославији, проблем идентитета српског, хрватског, словеначког … народа. Друга велика разлика између Тита, као и између осталих комунистичких првака у социјалистичким земљама, јесте у томе што је он био политичар великог формата, па и државник великог формата – није случајно он изиграо и Стаљина и Черчила – и што се није у својој владавини толико ослањао на терор колико они други. Кад то кажем, онда не поричем да је КПЈ употребила револуционарни терор у смислу осигурања своје победе за време рата и непосредно после рата.“
Тито је био до детаља упућен у тортуре на Голом отоку, па ипак, Туђману то није пресудно, јер у Титу види углавном великог политичара: „Имао је“, наставља даље, „храбрости, одважности и државничке далековидости да се супротстави Стаљину у доба кад је пред Стаљином клечала цела Источна Европа и кад су и Исток и Запад очекивали, и били би захвални, да ће више слушати Стаљина …
Крлежу, штавише, сматра људима који су му спасили живот. Титов утицај, заштита од Удбе, по Туђману је била пресудна … „Иако су и други интервенисали за мене“ рећи ће Туђман у истом интервјуу, „вероватно је Крлежин утицај на Тита био пресудан, и вероватно ми је то што нисам био осуђен за шпијунажу, спасило живот. И самим тим, то је деловало и на чињеницу да су и ови други кажњени мање, иако је према Удбиним агентима тада доведена она бугојанска група од 20 усташких терориста, да би се извршила пресија и да се озбиљније казнимо … “
Туђман о Титу говори још у следећим формулацијама: „он је у комунистички покрет унео нешто ново“; „Титоизам је значио решавање националног питања у оквиру социјалистичке револуције, задржавање државности и социјалистичке земље …“
Надаље, „Тито је био велики политичар и у оквиру комунистичког покрета, један од оних који је марксистичку доктрину знао употребити на стваралачки начин у југословенским приликама …“
„У оквирима свог времена Тито је био велик политичар … одговор на изазове свог времена, а данас, после његове смрти, многи показују да нису чак ни на његовој нивоу …“
Извор: Еxпресс
