Војсци је требало више времена да се организује. Прву акцију пресретања покушао је потпуковник Звонко Јурјевић
Професор др Александар Костић за „Вечерње Новости“ је говорио о чувеном случају НЛО-а над Подгорицом. Први пут у српској јавности од открива да су „мигови“ из Београда и Бихаћа у више наврата дизани и да су пресретали НЛО, али да ракете нису слушале команде пилота.
– У фебруару 1975. године, неколико дана пошто је пропао покушај тада потпуковника Звонка Јурјевића да са својим пилотима на Г-2 приђе и идентификује НЛО који их је претходно данима узнемиравао над подгоричким аеродромом, у команду собу радарске станице на Превлаци, ушао је генерал Исмет Куленовић командант 11. дивизије противваздушне одбране ЈНА.
Театално нам је саопштио да се наша радарска станица претвара у ратну салу и да нам је задатак да зауставимо НЛО уљеза који узнемирава наше младе пилоте на обуци у Подгорици – рекао је он.
Професор се сећа да им је генерал Куленовић, кога су знали као врсног пилота „мига 21“ кодног имена „Орао 10“, одмах саопштио да је Јосип Броз Тито у Игалу и да ће га он сваког дана обавештавати о догађајима на небу. Наредио је општу узбуну и потпуну дискрецију. У ПВО систем су „узвезани“ сви наши радари, од војних П-15, преко најсавременијер П-35 до морнаричких и цивилних радара.
– Све је почело као игра. Из правца Бриндизија се коридором за Дубровник сваког дана на радара појављивао НЛО, који би брзином од 6.500 километара на сат „пребрисао“ Јадран, а онда над Ћилипима наједном стао у месту.
Светлећи објекат је био огроман и уочљив са земље. Звали су нас пилоти цивилних ваздухоплова и питали шта је то. Ми смо данима извештавали надређене у Радарском центру у Сплиту, а одатле је стизало кратко наређење: Бришите те циљеве! Колеге из Сплита су нас због свега прозвали „марсовци“ – рекао је он.
Војсци је требало више времена да се организује. Прву акцију пресретања покушао је потпуковник Звонко Јурјевић. Потом је команданту 172. ескадриле Јурјевићу из Батајнице у Подгорицу стигло појачање, два „мига 21“.
Костић наводи да је за ту прилику и он добио наређење да дође на писту аеродрома са радаром П-15. Требало је да наводи са земље пилоте авиона „миг-21“, касније се испоставило да су то били пилоти Жандарчич и Мамић.
– Та акција није успела. Мој радар П-15 није био добро техничко решење за услове на подгоричком аеродрому. Чуо сам после да је Жандарчича и Мамића НЛО напросто „везао у чвор“. Пошто су пилоти у потери развили брзину од 1.700 на сат, летелица испред њих је одједном нестала и појавила им се у репу… – рекао је он.
Друга фаза „лова“ на НЛО укључивала је најбољу технику коју је ЈНА имала и авионе пресретаче елитног 11. корпуса ПВО. Костић сведочи о томе како је тих дана седео уз генерала Куленовића пред екраном радара дајући инструкције пилотима.
– Прва идеја је била да се „мигови“ приближе НЛО и да га осмотре. Међутим, када би дошли до седам километара од циља, као да би се јављала нека невидљива „руда“ између наших авиона и незваног госта.
Ма колико би мигови убрзавали, „гост“ је држао исто одстојање. „Тањир“ је нестајао када је он хтео и то у истом тренутку на свим радарима одједном – истиче Костић.
Драма на радарској станици на Превлаци је трајала данима са већим или мањим интензитетом. Костић прича да су се пред његовим очима одвијале „појаве на радару“ за какве физика не зна.
– Рецимо, док наш миг-21 прилази НЛО, у истом тренутку чујем кроз слушалице тежак уздах пилота и упозорење мог оператера да нам је радар у квару. На питање, какав се квар догодио, оператер одговара да је НЛО са 5.000 одједном скочио на 12.000 метара. Исту ту немогућу ситуацију гледао је и пилот на радару и кроз стакло кабине – рекао је он.
Дан када је одлучено да се ракетама нападне НЛО професор памти као један од најузбудљивијих у животу. Куленовић је тог дана, када се НЛО појавио, наредио пилоту авиона „миг-21“ да га гађа.
– Према борбеној процедури, замолио сам генерала да понови наређење да га чују сви у сали. Поновио је. Пилот је пришао циљу и рекао: „Видим“… Према правилима службе, ја сам одговорио: Пратим! „Имам захват на радару“ – чуло се са друге стране, а када је наређено лансирање, пилот је јавио да ракета неће на циљ, јер „нема захват“ „Врати се“ је било следеће наређење – рекао је он.
Професор наводи да је логично објашњење зашто тада и у следећим покушајима ракете са наших авиона нису лансиране – чињеница да је циљ био „хладан“.
– Тадашњи пројектили на авионима су имали термо-вођење и на писти аеродрома ракета је пратила жар цигарете на удаљености од два километара. У ваздуху над Црном Гором и Хрватском , очигледно је летело неко чудо на хладни погон – рекао је Костић за „Вечерње Новости“.
Генерал Куленовић „крај ратног стања“ је прогласио када је објекат престао да се појављује. Маршал Тито који је дане проводио у Игалу чекајући резултате „лова“ отишао је раније, а инжењери и најелитнији тадашњи радаристи укрцали су се у авион за Београд заједно са генералом.
– Незванично, чио сам да је у Савезном секретаријату за народну одбрану рађена анализа догађаја на небу 1975. године, али без закључака. Причало се да је у питању метеоролошки феномен, међутим, метеоролози са којима и дан данас другујем никада нису чули за сличан феномен – закључује Костић за „Вечерње Новости“.
Фото Јутјуб: Čičina magaza
Извор: Телеграф.рс
