Или сви Вучићеви тројански коњи
Било је за очекивати да ће опозиција, након дебакла на председничким изборима, спремније дочекати београдске изборе. Најаве о тобожњем уједињењу опозиције (или барем „прозападне опозиције“) у једну или највише у две колоне, дале су одређени ентузијазам гласачима и члановима опозиционих странака. Београдски избори су најављивани као они на којима ће се одлучивати о будућој политичкој сцени Србије, пре свега опозиционој. Сама опозиција је најављивала београдске изборе као шансу да се озбиљно окрњи рејтинг владајућој коалицији и СНС. Говорили су: „Ово је почетак краја СНС“ или „можемо да их победимо“.
Београд је увек доживљаван као пролиберални град, више наклоњен демократама него напредњацима. Исто тако је Београд наводно више склон опозиционом но прорежимском настројењу. Разлога за овакав став је више, а основни је што се СНС у кругу Двојке и опозицији доживљава као странка руралних гласача. Но све је остало само на тој нади да Београђани 4. марта никако неће гласати за СНС, то јест да ће гласати „у инат власти“. Чини се да овако уљукани у ову предрасуду, опозициони лидери нису ни разматрали политички консензус или могућност да опозиција изађе на изборе у барем две колоне. Ако је јединствени фронт са једним кандидатом или једним програмом деловао нереално очекивало се барем „пакт о међусобном ненападању“ унутар опозиције. Кад „оно, међутим“ све је било супротно.
Настали су у сред кампање најжешћи напади унутар саме опозиције и то нарочито унутар оног проевропског дела „деривата ДС-а“. На први поглед се стиче утисак да је опозиција спонтано ушла у међусобне чарке или отворене сукобе у сред изборне кампање, без обзира каква је рачуница у питању.
Неозбиљно је мислити да је опозиција у тој мери изгубила осећај за реалност и да не види јачину, организованост и могућности СНС-а, те да се ослања само на урбану легенду по којој власт никад не добија изборе у Београду. Пре ће бити да су лидери опозиције заправо кренули у борбу за боље позиционирање у самој опозицији. Борбу за прво лидерско место у опозицији. Отуда је толико пренаглашено у градској изборној кампањи истицање појединих лидера опозиције, у којој се иде са листама кандидата за градске одборнике, дакле гласа се за листе, а не за једног човека као на председничким изборима.
Заправо лидери опозиције нису ни желели, ни радили на уједињењу опозиције и на победи над актуелном влашћу. Док су с једне стране варали своје гласаче да иду у одлучјућу борбу против СНС-а, у Београду где су им шансе за боље резултате повољније, с друге стране су отворено кренули у шуровање са СНС-ом да би се обрачунали са својим опозиционим конкурентима. Стога сукоб у редовима опозиције у предизборној кампањи нити је наиван, нити хаотичан, а ни спонтан. Ништа се заправо није десило случајно.
Чедомир Јовановић, вечити младић, и Војислав Шешељ, вечити опозиционар и војвода, су без сумње Вучићеви људи. Не постоји ни један кризни моменат за СНС и Вучића у коме се Шешељ и Чеда неће огласити и стати у одбрану Вучића, директно или индиректно. Исто тако њих двојица нису пропустили ни једну шансу да оштро искритикују опоненте власти. У ову групу отворено прорежимских опозиционара спада и Ненад Чанак.
Садашњег лидера Демократске странке, Драгана Шутановаца, који прети СНС да ће је послати у историју, режимски медији уопште не дирају. Ако га на Пинку узгред и помену то је више у контексту неких његових старијих или новијих изјава против других лидера опозиције.
Што се тиче Ђиласа, њему није сметало да буде председник кошаркашког савеза у Вучићевој Србији. Наивно је мислити да неко може водити кошаркашки савез или пак добијати маркетиншке послове од јавних предузећа што је био случај са Ђиласом ако је „огорчени противник власти“. У протекле четири године није ни долазио на градске седнице, а камоли да се успротивио Вучићевој власти или барем критиковао градску власт за све оно што је опозиција претходних година замерала тој власти. Јасно је да је њему до опозиције стало као до лањског снега или што би рекао Миша Вацић на Твитеру, Ђиласа Вучић не хапси јер му служи као марионета:
Ако су икога ослободили то си ти. За тебе има основа да те хапсе. Држе те као своју марионету. Маши репом Драган, сад лај Драгане, сад режи Драгане, сад седи Драгане, сад се прави опозиционаром Драгане.
— Misa Vacic (@MisaVacic) February 2, 2018
Александар Шапић као и Ђилас је одавно у дилу са Вучићем, барем од момента кад се одвојио од ДС и кад је на Новом Београду добио од напредљачко-социјалистичке власти сваку могућу подршку. Наравно он сада током изборне кампање глуми опозицију и говори како ни у ком случају неће у коалицију са СНС, но то су јефтини трикови да придобије опозиционо бирачко тело. Он је исто тако био председник највеће општине у Србији, а да није био до недавно изложен критици владајуће коалиције и њима склоних медија. С ким је до сада био у коалицији и како је уопште „самостално“ функционисао у Новом Београду? Пре свега је у коалицији са Радикалима који како су блиски режиму не би ризиковали добре односе са Напредњацима због коалиције са Шапићем да је којим случајем он заиста такав опозиционар какав се представља у кампањи.
Да пређемо на оне где је мало теже доказати шуровање са влашћу. Најзанимљивији је слоган Радуловића и Обрадовића, тј Двери и покрета Доста је било, који гласи: „Да ови оду, а да се они не врате“. Двери и Радуловић су заиста оригинални, барем што се тиче слогана. Ушли су у озбиљан сукоб на друштвеним мрежама са остатком опозиције. Највише због другог дела слогана: „да се они не врате“. Што се односи баш на већи део опозиције произашле из ДС-а. Али управо нападе Радуловића и Обрадовића на опозицију највише промовише провладин ТВ ПИНК и Информер. Најжешћи критичари Ђиласа и Шапића нису напредњаци већ Радуловић и компаније. Што у преводу значи да и они имају дил са Вучићем.
Што се тиче млађахног Јовановића и ДСС-а за њега се од почетка говори да је близак властима, поготово након избацивања Санде Рашковић Ивић, право са функције па онда и из странке. Очигледно је да мала минорна странка попут ДСС није могла сама финансирати кампању да доста билборда и реклама већ да су јој у томе помогли „донатори“. Белог Прелетачевића су његови дојучерашњи саборци напустили, како наводе, због сарадње са Вучићем, и јер је критиковао углавном само опозицију, тако да је јасно да је и он инструментализован од стране власти да ослаби опозицију. Види се то и по томе како су владајуће странке подржале кандидатуру Белог (или бившег Белог) јер верују да он „узима бираче“ највише другим опозиционим странкама. Стога су „прави опозиционари“ великом делом прешли Ђиласу за кога у својој наивности искрено мисле да није Вучићев човек. А заправо сви су мање или више, тактички или стратешки људи који су у служби власти.
Јеремић је формално и млако подржао Ђиласа, а заправо се лукаво склонио после дебакла на председничким изборима и сад чека да сви пропадну у међусобним сукобима, како би он након тога испливао. Тешко да је Јеремић заборавио оно што му је Ђилас урадио у Демократској странци. Његова подршка Ђиласу је само у служби задобијања поверења опозиционих гласача, на које рачуна у будућности.
Од осталих које је вредно поменути остаје још само „Жута паткица“ односно покрет „Не давимо Београд“ за кога Јово Бакић тврди да су једина истинска опозиција на предстојећим београдским изборима. Јово Бакић је пре коју недељу то исто тврдио за коалицију Двери и Доста је било. Могуће да је Бакић који иначе тврди да су Ђилас и Шапић „Вучићеви тројански коњи“ незадовољан остатком опозиције не види како и „Жута паткица“ врло успешно каналише незадовољство грађана Београда, тако да сем њихових перформанса Београд нема неке веће протесте и немире.
Изаћи и гласати на београдским изборима за неку од опозиционих листа и заиста веровати да се тако руши Вучић и власт СНС-а је дечије наивно. С друге стране права је лутрија погодити ко је ту заиста опозиција. По свој прилици број апстинената, управо због свих наведених података, ће бити приличан. Вучић и СНС ће и ове изборе глатко победити и због нејединства опозиције и сукоба унутар ње. Проблем је што ће због овакве политике број апстинената расти на сваким наредним изборима, а то у извесној мери умањује легитимитет сваке власти и повећава народно незадовољство. Али то је већ друга прича.
Жељко Ињац
Извор: vidovdan.org
