Издвајамо Регион

МРТВИ ЉУДИ, МАСОВНЕ ГРОБНИЦЕ, КОЛОНЕ УНЕСРЕЋЕНИХ: Ово је за власт у Црној Гори безазлени цивилизацијски чин

Гласно је многима запарала уши синтагма “безазлени цивилизацијски чин”, којом је званична Црна Гора тумачила присуство црногорског војног аташеа на обележавању 23. годишњице “Олује” у Хрватској. Та реченица, иза које стоји и потпуна хладнокрвност, утолико је непримеранија ако се у виду има шта је заправо за Србе значила “Олуја”.

Да ли је “безазлено” протеривање више од 250.000 људи из својих домова, јесу ли безазлена убиства, пљачкање, паљење кућа… Шта су црногорске власти имале на уму када су донеле одлуку да свог изасланика пошаљу у Книн, тешко је схватити.

Ипак, слике ужаса и приче оних који су преживели “Олују” и у том етничком чишћењу изгубили најмилије, говоре гласније од било ког одговора званичне Подгорице.

Побегао у смрт

Невенка Добрић ће, на пример, заувек да памти сваки детаљ 4. августа као најдубљу, незацељиву рану. У избеглиштво, за колоном других прогнаника кренула је трактором са оцем и сином Синишом (12). У шуми је дошло до рафалне пуцњаве.

– Када је пуцњава престала, угледала сам ауто који ме је час раније мимоишао. Стајао је са стране, а жена која је била у њему пузала је по асфалту. Трактором смо проишли крај ње, а ја нисам знала да су моји у кабини већ мртви – присећа се ужаса Невенка.

Приколица се преврнула, тешко је повредивши. Њеног оца Петра хрватска војска је једва пустила да јој приђе. И њу и оца су ухапсили хрватски војници и кроз шуму одвели пут Сиска. Наредили су јој да се врати у село, а оца спровели у затвор. Оно најгоре тек је уследило. На једвите јаде вратила се то “трактора смрти”, где је видела синовљево тело како непомично лежи. Синиша је сахрањен сутрадан.

“Мртви људи свуда око нас, један другог убија јер неће да остави жену и децу”

Слике мртвих људи и унесрећених породица не може да заборави на Радослав Јокић, младић који је те 1995. године на својој кожи осетио како је “Олуја” изгледала.

– Камион пун војника са обрнутом хрватском заставом нас пресреће, сва срећа наши, кренули у, испоставиће се, последњу одбрану Крајине. По доласку у Двор на Уни није се знало одакле ко и на кога пуца и са које стране. Мртви људи, један човек убија другог јер неће да остави жену и двоје мале деце и узме пушку у руке. Тешко је то гледати кад сте мали – присећа се он.

Сећа се и да је прва граната је ударила у корен шљиве са које је годинама јео плодове и једва чекао да роди.

Evo jedne pričice koja počinje 1995. godine, na današnji dan.Pola šest ujutru, otvaram oči, slušam tišinu. U stomaku…

Posted by Radoslav Rade Jokić on Friday, August 3, 2018

– Од тада никад више. Паковање, консултације са комшилуком, брз полазак. Нас шесторо у “југу”, моја мама, комшиница, њено двоје деце, мој брат и ја. На огњишту које сам тада последњи пут видео остала је бака, да сачека шта и како, каже кренуће већ са неким – присећа се.

Нажалост, он је само један од многих који су прошли кроз сличне страхоте које су хрватска војска и полиција спровеле у два августовска дана пре 23 године. Они који су то све преживели, сећају се да су људи који нису желели да оду са свога – мучки убијани по кућама.

Убијали по кућама

Једна од породица која је преживела ту муку и у августу 1995. године била у конвоју од неколико хиљада возила, била је и породица Алекса Марића, бившег кошаркаша Партизана а потом и репрезентативца Аустралије. Тада је имао 11 година. Како је испричао за “Блиц”, његов деда убијен је почетком августа током “Олује” у својој кући у Сонковићу код Шибеника.

– Такође, убили су ми и тетку испред њене куће у Касићима. Наишли су војници и она је мислила да је у питању наша војска, али нажалост није било тако – испричао је он.

Казао је и да су посмртни остаци његовог деде ексхумирани у новембру 2012. године из заједничке гробнице на локацији Света Мара код Шибеника, заједно са посмртним остацима још 31 особе. То је само једна од масовних гробница која се касније пронађене. У једној од њих пронађено је и тело Бранка Хинића.

Масовне гробнице

Ако би се из целог страдања Срба у Хрватској, које је хрватска војска назвала „Олуја“, морао издвојити један тренутак, било би то рано јутро 5. августа 1995. године. Бранка Хинић из тадашњег Теслинграда, сада Личког Осијека у том граду живела је са супругом Богданом, сином Стевицом и ћерком Мајом. Вече пре тога, Бранка је с ћерком кренула у избеглиштво не слутећи да из свог породичног дома одлази заувек. Још је мање слутила да ће је већ у самом путу стићи страшна вест – Богдан је погинуо.

А само неколико сати пре његове погибије, њих двоје су се видели у склоништу где је Богдан дошао да се поздрави са женом и ћерком и упути их у пратњи пријатеља на сигуран пут кроз шуму. Следећи детаљ Бранка никада неће моћи да заборави. Када је већ кренуо, Богдан је застао на улазним вратима, окренуо се и рекао: “Чувај Мају”. Био је то њихов последњи сусрет.

Након тога, породица сазнаје да је њихов супруг и отац Богдан у току повлачења видео комшију који је заостао за групом. Вратио се по њега, али је тада је пала граната од које је Богдан погинуо, а комшија рањен. Богдан Хинић је ексхумиран из масовне гробнице у Житнику поред Госпића. Идентификован је и сахрањен 2007. године.

Мајчин крик и сестрине сузе

Какве су све ужасе преживели сећа се и једна од прогнаних у ““Олуји” – Јелена Кнежевић чији је отац, који је био припадник Војске РС, погинуо у рату. Осећај страха и немоћи је оно што не може да заборави.

– У нашу кућу ушла су два непозната човека, била сам мала да бих разумела, али сећам се мајчиног крика и сестриних суза и страха који ме је обузео – испричала је она.

Казала је да је 3. августа 1995. године у зору пробудио мајчин глас и гранате.

– У паници пакујемо нешто гардеробе, хране, воде документа и слике. Морамо напустити кућу. Куда ћемо? Не знамо. Не зна ни наша мајка. Има две руке да пригрли нас троје и понесе два кофера. Вратиће се, тихо проговара, али се не окреће и кућу не гледа док нас подиже у камион који иде од Петровца, првог безбеднијег места – прича Кнежевић.

Сведочила је и да је колона била препуна уплаканих, гладних и жедних људи који су унезвереним погледом тражили најмилије молећи Бога да су живи. Била је свесна да повратка на огњиште нема.

– Петровачку цесту надлећу авиони и бомбрадују колоне измучених људи. Звук бомби је био јачи од њих, али слабији од јакука људи. Не постоји звук гласнији од крика умирућег човека и плача оног који жали за њим. Бар ја то тако памтим и памтићу заувек тај осећај страха и немоћи – испричала је Јелена кроз сузе.

Бестидно

Ово су само неки од примера који сведоче о свим страхотама које су Срби, бар они који су имали више “среће”, преживели током акције “Олуја”. Од бројних критика на рачун црногорске власти због скандалозног потеза да у Книн, под заставу са натписом “За дом спрермни” пошаље свог представника, а онда то образложи да је реч о “безазленом цивилацијском чину” издваја се онај да је тај потез једноставно – бестидан.

– Међу порукама из саопштења Министарства одбране, посебно место заузима објашњење да се радило о “безазленом цивилизацијском чину”. Има ли бестидније изјаве од те, да је за Министарство одбране Црне Горе прослава убиства жена, деце, стараца и етничког чишћења цивилизацијски чин – наводи ДФ.

Стојановић: Није смело да се деси

Како за “Блиц” објашњава докторанд ФПН Бобан Стојановић, Црна Гора се слањем представника у Книн дефинитивно ставила на страну Хрватске.

– Једно су међународни и добросуседски односи, али да идете на прославу “Олује” је необјашњиво, нарочото имајући у виду како то Хрвати обележавају, а и имајући у виду и стотине хиљана прогнаних и убијених. Црна Гора јесте самостална држава, али не разумем мотив за тако нешто – каже Стојановић.

Како наводи, лично сматра да је ово ствар која није смела да се деси, и истиче да објашњеје Црне Горе да су самостални и да желе добре односе са суседима није довољно.

– Не верујем да све ово може да произведе неке озбиљне сукобе, али размирице да које не требају ни једној ни другој земљи – наводи он.

 

Извор: Лана Гедошевић/Блиц

Loading...
Loading...