Издвајамо Православље

НОВО ЧУДО ПОД ОСТРОГОМ: Била сам депресивна, отишла сам у Острог, пала сам на стомак од болова а онда се ДЕСИЛО

Да бисте приступили оваквој светињи, морате понети чисто срце. Острог је свето место, слава му и милост

„Имала сам осећај да ми се цели свет руши! Гушила сам се у проблемима, а никога није било ту да ми помогне. Била сам несрећна и незадовољна, нервоза је увек била присутна. Живот ми се променио оног дана када сам одлучила да посетим Манастир Светог Василија Острошког“ започела је своју причу М.Б. (27) из Београда, чију ћемо исповест пренети у целости.

„Свега ми је било преко главе! На послу је ситуација била грозна, а ни код куће није било ништа боље. Због свакодневне нервозе угрозила сам и своје здравље. Желела сам да се остварим као мајка и да добијем дете са дечком са којим живим већ три године. Међутим, када сам му то рекла – све се одједном променило.

Отворено ми је рекао да не жели децу и да сматра да је то само губљење времена. Стално смо се свађали због тога. Сваки дан би ме сачекао код куће нервозан и намрштен. Родитељи су ме стално запиткивали да ли има нешто ново, у нади да ћу им рећи да ће ускоро постати баба и деда.

Сећам се, тог 20. августа имала сам ужасан дан на послу. Шеф је пред свима викао на мене, направила сам грешку коју нисам смела себи да дозволим. Почела сам да плачем у колима док сам се враћала с посла. Нисам могла да зауставим сузе. Иначе сам таква да све скупљам у себи, ваљда је ово била кап која је прелила чашу. Ништа није било онако како сам замислила.

Нисам желела да се вратим кући, хтела сам да побегнем од свега. Села сам у кола и упутила се ка Манастиру Светог Василија Острошког. Телефон је непрестално звонио. Негде пред зору стигла сам у Никшић. С обзиром на то да први пут долазим на ово свето место, нисам знала шта ме тамо чека.

Оставила сам кола испред манастира и трчећим кораком кренула према улазу ове светиње. Људи коју су били испред гледали су ме са чуђењем. Монахиња која је у том тренутку излазила из малог пролаза зауставила се поред мене и ухватила ме за руку. Погледала сам је уплашено и зачуђено.

– Плачи, немој да се стидиш. Ако осећаш да треба да плачеш то и ради. Ући ћеш сада унутра и сви проблеми ће нестати, ја ти то гарантујем. Сами смо себи највећи непријатељи. Замоли свештеника да ти прочита молитву и све ће бити у реду. Сву срећу овог света ти желим и нека је Бог увек с тобом – прошапутала је монахиња тихим и умирујућим гласом.

Гледала сам за њом као мало дете. Испред мале просторије у којој се налазе мошти светога Василија Острошког стајао је монах који је пуштао људе унутра.

Када сам ушла у просторију нека језа је прошла кроз моје тело, осетила сам немоћ. Свештеник је руком показао људима да не улазе, па сам остала сама са њим унутра. Нисам ништа могла да изустим. Пала сам на колена и ухватила се за стомак. Имала сам болове који су били неподношљиви. Свештеник је почео да чита молитву, а ја сам вриштала на сав глас. Не сећам се ни једне једине речи коју је изговорио.

– Сада ће ти бити боље – рекао је тихо. Пољубила сам крст који је принео, али и даље нисам могла да устанем. Монах који је стајао напољу ушао је унутра и подигао ме. Ослонила сам се на њега и заједно смо кренули ка излазу.

Однео ме је до једне просторије и помогао ми да седнем. Била сам уплашена! Нисам знала шта ме је снашло. Плачем, а у следећем тренутку се неконтролисано смејем.

– Бледа си, узми мало воде. Немој да бринеш, биће све у реду. Оно најгоре је прошло, остани овде вечерас, пријаће ти. Много људи спава испред манастира, ми ћемо бити ту ако ти било шта затреба. Немој да се плашиш – рекао ми је монах љубазно.

Била сам у манастиру две недеље. Сваке ноћи сам спавала под отвореним небом. Када сам кренула назад за Београд, осећала сам велико олакшање. Није више било оног терета који сам свакодневно носила са собом.

Први пут сам у животу знала да ће све бити у реду, штавише, била сам сигурна у то.

Раскинула сам дугогодишњу везу и променила посао. Све је кренуло набоље, чак се и моје здравствено стање стабилизивало, сањала сам сваке ноћи Манастир Острог, па бих се ујутру пробудила са осмехом на лицу.

Сада имам мужа и сина Василија, који ускоро пуни годину дана. Ускоро ћемо га крстити у манастиру који је мени заувек променио живот.“

 

 

Извор: Kristina Bezbradica – [email protected]

Loading...
Loading...