Издвајамо Србија

ПРВА ИСПОВЕСТ САРЕ ВИДАК НАКОН ДОЛАСКА У СРБИЈУ: Никада више нећу отићи на црногорско приморје

Фото: Фејсбук принтскрин

Српкиња тврди да више никада неће ићи на црногорско приморје

Студенткињу из Београда Основни суд у Котору прекјуче је неправноснажно осудио на четири месеца затвора због наводног напада на суткињу Прекршајног суда у истом граду Јелену Станишић.

Loading...

После изречене казне Сара је пуштена на слободу, није јој изречена мера забране напуштања Црне Горе и девојка која је била у притвору од 14. августа, са родитељима и дечком Стеваном Прпом упутила се ка Србији.

– Било ми је важно само да загрлим најмилије и да више не слушам те притворске приче о томе како се која командирка понаша, ко је лупио, вратио – прича Сара с којом су се репортери сусрели неколико сати после њеног доласка у Београд.

На први поглед Сара изгледа као већина двадесетогодишњакиња, а само она зна шта је преко главе прегурала у протекле више од три недеље. Обучена у црвено-белу хаљину, деловала је ведро. Гледала је људе који излазе из градских аутобуса, жене које носе пуне кесе из продавнице и осмех који јој није силазио са лица. Каже да јој је управо та “обичност” недостајала.

– Када смо кренули ка Србији, већ око 23 сата задремала сам у колима. У притвору смо у десет ишли на спавање и изгледа да сам се привикла на то. Када сам се тргнула из тог полусна, прво ми је у главибило да не угледам затворски кревет – каже Сара.

У Београд су стигли око четири сата и тада је прво пољубила деветогодишњег брата Филипа, који јој је, напомиње, највише недостајао.

– Легла сам поред њега, загрлила га и тек тада се опустила и заспала. Мислила сам да ћу спавати сатима, али не. Сада ми је само важно да будем са родитељима, братом. Мајку и оца сам видела и док сам била у притвору, али то је нешто сасвим друго. Нисам могла да их додирнем, између нас је био плексиглас, разговарали смо телефоном. Хоћу да видим драге људе, пријатеље са којима сам по цео дан била напољу. Желим да седимо, пијемо кафу и опуштено причамо о стварима које су се њима дешавале, а не о притвору и како сам ја проводила дане – наводи Сара и додаје да се припрема и за факултет са кога су је, како каже, подржали током свих дешавања у Црној Гори.

Сара на крају напоминује да не зна шта будућност носи и да ли ће опет отићи у Црну Гору. Понавља да сигурно неће отићи на приморје, али није немогуће да посети рођаке из унутрашњости ове државе који су две време били уз њу и њену породицу.

– После свега, ја сигурно нећу. Само можда у случају “не дај боже” – додала је Сарина мајка Оливера Видак-Ковачевић.

Сара може у кућни притвор?

Адвокат Срђан Љешковић, Сарин бранилац, рекао је да је могуће да ће тражити да српско правосуђе призна казну коју је његовој клијенткињи, српској држављанки изрекао Основни суд у Котору.

– Самим тим што је српска држављанка, Сара има право да тражи да казну служи у својој домовини. Како јој је казна мања од годину дана, може да тражи да се преиначи у кућни затвор, тачније да носи наногицу – објаснио је адвокат Љешковић.

Иначе, српски закон дозвољава ову могућност за казне до годину дана затвора, за разлику од црногорског, где се наногице могу доделити особама које су осуђене на затвор до шест месеци.

Управо ову разлику у применама казнене политике покупава да искористи Милош Маровић, син Светозара Маровића, бившег председника Србије и Црне Горе, који дуже од две и по године живи у Београду, одакле је уз медицинску документацију неколико пута одлагао одлазак у спушки затвор. Маровић млађи је пред црногорским судом осуђен на једногодишњу затворску казну због учешћа у малверзацијама приликом препродаје општинског земљишта у Пријевору изнад Јаза код Будве. Тражио је да служи казну у кућном притвору у Србији јер у Црној Гори не би могао.

 

 

Извор: Srbijadanas.com/Blic

Loading...
loading...
loading...