Издвајамо Православље

НИКАКО НЕ ИГНОРИШИТЕ: Ево како нам Бог шаље поруку сваки дан…

Фото: Јутјуб

Ево како нам Бог шаље поруку, сваки дан а да тога некада уопште нисмо ни свести, зато застаните мало и добро погледајте око себе шта вас и ко окружује!

Прича ми једна млађа особа како је, возећи се аутомобилом кроз град, застала пред пешачким прелазом да пропусти двоје матораца…

Двоје матораца – тако је рекла. Истина, с обзиром на њене године, врло је могуће да се та одредница односи на проширенији круг људи, на многе од нас.

Прича ми да су се они, видевши да је застала, ухватили за руке и тако – с руком у руци – пошли преко пешачког прелаза. Али уместо да се пожуре, ишли су полако – с ноге на ногу. Ни то им није било довољно; насред пешачког прелаза застали су и пољубили се.

За моју приповедачицу то је било сувише.

„Притисак ми је скочио на двеста!“ рекла ми је. „Нисам знала шта бих учинила. И зашто сам уопште стала пред пешачким прелазом?! Затрубила сам им, а они су наставили с ноге на ногу као да се то њих не тиче.“

Погледао сам је и рекао:

„Не разумем те. Бог ти пошаље један диван пар да ти пренесу његову поруку, а ти му трубиш?!“

Будући да ни она мене није разумела, рекао сам јој:

„Бог ти је хтео рећи да мало успориш. И одмах ти је показао како ће ти живот изгледати, будеш ли успорила… Показао ти је какав ти живот жели…“

У трци са својим обвезама, трци коју сами себи намећемо, тако често пројуримо мимо свог живота.

Кад на крају дана осетимо потребу да набројимо некоме где смо све били, шта смо све од јутра учинили, догоди нам се да морамо закључити да тога дана заправо нисмо ни живели: да смо само одрађивали нешто што називамо својим животом.

Закључимо да то и није био наш дан. Да га нисмо успели на добар начин поделити са својима. Закључимо да такав дан не бисмо пожелели некоме кога волимо.

Уистину, дан у којем нисмо имали времена за људе и Бога, и није био дан. Дан у којем се нисмо потрудили чути, у којем смо пречули оне с којима живимо, оне које волимо, у којем им нисмо допустили да дођу до речи, преварен је дан.

Дан кроз који нисмо ишли у Божјој присутности просули смо попут песка у ветар. Дужни смо и себи самима и свима којима је место у нашем срцу, дужни смо животу, наћи времена за срце свога живота.

За љубав.

Не испунимо ли тај дуг, срећа која нам је на дохват руке, на дохват душе, остаће нам недоступна.

И оскудеваћемо.

И многи, многи ће због тога оскудевати.

 

 

Извор: Мој кутак

Loading...
Loading...